|
Јесам ли дошао, најзад, до прелепог циља,
У постојбину сазвучја речи и тишине?
Знам тајну неизлечиве љубави горобиља
И одгонетку заувек изгубљене ведрине.
Камену и роси ново ћу име измишљати,
Дарован нечијег издашног срца даром,
Могао сам умрети и све ово не знати!
Проглашавам овај призор новим олтаром!
Праштај Свевишњи и Твоја милости,
У гнезду је иверак свечеве кости!
Ластавичје гнездо на фресци Хиландара!
Звезде и огњишта сусрет на сред куће!
Записујем на длану име и живот неимара
И први јутарњи зрак сто огласи свануће.
Довде сам путовао ноћима и столећима,
Сањао куле у облацима и непојамни цвет
И сада гледам у небо за птићима
Док узлећу право у заумни свет.
Праштај Свевишњи и Твоја мудрости,
У гнезду је иверак свечеве кости!
Сто пута сам пред чудима света неутешно плако
И тражио праву реч да кажем, моје крви
Неизрециву тајну. Ал' никад тако, ал' никад тако,
Да ме звучном бојом, будни сан нежно смрви.
Да ли смо били какви смо морали бити?
Зар нам кајање остаје ко залог опроштајни,
Да ли смо смели ту часу опојну попити,
Што нас је мамила понором својих тајни.
Праштај Свевишњи и Твоја милости.
У гнезду је иверак свечеве кости!
Изгубити царство у рату - то није ништа!
Нешто је сјај сузе на дечјем лицу
И лик прве љубави у бистрини изворишта,
Нешто је видети на фресци Хиландара - ластавицу!
Само из непорециве жудње настаје овакво дело
Љубави, сна и јаве. Чула су се звона како звоне,
У слух света да се огласе. И јарко светло обузело
Широм, једини, несагориви кутак васионе.
Праштај Свевишњи и Твоја мудрости,
У гнезду је иверак свечеве кости!
Ластавичје гнездо на фресци Хиландара!
Је ли то одгонетка дубине дана и ноћи,
Која нас пече ко неугасиви грумен жара,
Је ли то рука спаса, бродоломнику, у самоћи?
Негде у нигдини, негде у бескрају,
Сваки се откуцај нашег срца броји
И наше речи у муклини свемира трају,
И разлог за гнездо ластавичје негде постоји.
Праштај Свевишњи и Твоја милости,
У гнезду је иверак свечеве кости!
Призивам светлост да светли усред живота,
У спрези љубави и зла, и мени грешном,
Док се на видику ружама осипа Голгота,
Мени путнику ванвременом и срећнику неутешном.
Видим Бога, заћуђеног над злоделима своје деце,
Видим браћу ослепљену, у непостојеће светло слазе
У поворци видим убоге путнике, цареве и свеце
Запућене, под сунцем, на крваве путеве и богазе.
Праштај Свевишњи и Твоја мудрости,
У гнезду је иверак свечеве кости!
Ластавичје гнездо на фресци Хиландара!
Химне достојно јест и златом писане славе!
Одавде видим и најдаљи предео земног шара
И биље светлољубиво око Христове главе.
Хвала ти за острво спаса, за руј што свиће
У сазвежђу добре наде, за огњиште и стреху.
Исписаћу несагориви летопис за чудесно откриће
И сазнати пуну истину о доброти и греху.
Праштај Свевишњи и Твоја милости,
У гнезду је иверак свечеве кости!
Хиландар, Београд, Праг
1994-1996.
|
