Само Сеоба Србина Спасава
Вековима тумачио народ четири оцила на старом грбу. Баш зато што је често није било, вапио за слогом, чије је одсуство лебдело над његовом главом као Дамаклов мач.
У последње време чује се и други глас вапијућег у пустињи: Само Сеоба Србина Спасава.
Једна зла коб изнедрила другу. Ко зна, можда је и писано да сеоба замени слогу као превасхдно знамење судбине српске.
Свакоме своје
Ђури Врги
Друге привлаче сунчана поља Калифорније и распевана јутра Тоскане, а мене зову житна поља и шљивици зелене Шумадије.
Некога вуче ка Монблану и Хималајима, а мене зову обронци Јастрепца и Копаоника.
Можда би да се шеће сунцем обливеним улицама Напуља и Сан Франциска, и сликовитим градићима Северног мора, а ја бих да се прошетам древним зидинама Калемегдана и Раса.
Свашта сам видео и у многа места крочио, али опет бих кући.
Глава и тело су ми овде, а срце је тамо. Па и кад се смири под овом добром америчком земљм, куцаће и даље као да је под брдима и ораницама Топлице и Јабланице.
Вечерња слутња
Тихо пада вече и већ се гнезди ноћ.
Шта се то топи у души, уз мирис пролећног процветања? Тврда љуска што је живот сваког дана слаже на зидове срца? Или се буди нова чежња за далеким и неслућеним?
У благо пролећно вече слика завичаја извире… навире… као разливена, сетна вода. Дах поспалих, давно упијених утисака. Одасвуд шапућу замукли гласови, а звон им мек и благ као летњи сутон. Зову ме, грле и милују као драгог, одлуталог знанца. И све нанови живи што је некад живело тамо и што понесох са собом у свет као један товар блага. И месец, и облаци, и измаглице, и пси што неуморно лају…
За тренутак слика ишчезе и распрђи се као прамен магле, блиска и недохватна.
Белешка о аутору
Васа Михаиловић рођен је 1926. године у Прокупљу. Од 1951. године живи и ради у САД. Докторирао је на Калифорнијском универзитету у Берклију. Од 1961. До 1995. предавао славистику на универзитету Северне Каролине у Чепел Хилу. Објавио више књига песама у прози. Бави се и превођењем са српског на енглески језик.
