|
Нек пада снијег Господе
Из сјећања по очима
Спавајте шумске јагоде
Све моје с вама почива
Спавајте моји умрли
без гроба и без биљега
Нека вас вјетар загрли
Завије покров снијега
И нека мајку збодену
И њену цркву јелику
Бијелим рухом одјену
За нашу тугу велику
* Пјесма је преузета из књиге ”Лирика” која је аутору донијела награде ”Јован Дучић” и ”Бранко Ћопић” за 1998. годину. Иван В. Лалић пише о овој пјесми:”Можда најлирскију песму-молитву у савременој српској поезији испевао је Рајко Петров Ного у три осмерачка катрена: Нек пада снијег Господе. То је једна молитва за мртве, чија је трагика смрти ”без гроба и без биљега” уткана у једну општу трагичност епохе. Тако често песник агресивног бунта, Ного овде тихо поје једну молитву за белину, као покров ”за нашу тугу велику.
Симболошки набој белог као да извире из неких прадубина; да поменем само да бело може да симболизује безвременост (и екстазу), када га супроставимо црном које, према Хајнрику Цимеру, може да симболизује време. Ного моли да његове умрле, сахрањене у црну земљу, покрије бели снег. Безвремено, дакле, преко временог – у савршеној скрушености, али не и резигнацији молбеног обраћања”.
И сада један детаљ који је мање познат а који објашњава разлоге укључивања ове пјесме у избор поетских радова везаних за Пребиловце. Рајко Петров Ного ову пјесму први пут је изговорио у Пребиловцима. Било је то 4. августа 1991. године, на дан сахране посмртних остатака Срба из Херцеговине, који су извађени из јама по Херцеговини, и сахрањени уз опјело које је служио Његова светост патријарх српски Господин Павле. Заједничка гробница налазила се у крипти цркве посвећене Сабору српских светитеља и Пребиловачких мученика. Крипта је употпуности уништена а црква сравњена са земљом. За овај злочин, незабиљежен у људској историји још нико није одговарао.
|
