Ceo svet je opterećen krajem veka, jedino se mi, Srbi približavamo početku. Ne samo što idemo unazad, nego kao da nismo ni bili u stoleću koje se završava.



Piše: Dragan Lakićević

Dvadeseti vek bio je buran u našoj istoriji. Započeo oslobađanjem i pobedama, završava se ropstvima i porazima. 



Završio se dok dlanom o dlan. Unuk je živeo duže od dede, ali je strašno to što je stalno bio u iskušenju da dedu prezire. Da se odrekne oca – to je bilo više uobičajeno. 



Čas književnosti



Recimo, da sam upamtio poslednje tri decenije – otkako sam punoletan. To su tri epohe: Titova, posttitovska, „pošljednje vrijeme“. Stihovi iz kosovske pesme glase:



nastalo je pošljednje vrijeme,

hoće Turci carstvo preuzeti

hoće Turci brzo carovati;

oboriše naše zadužbine,

oboriše naše namastire.



Pre deset godina, kad je sve počelo, pogotovo apsurdni ratovi bez cilja i bez komande, deca su imala od jedne do dvanaest godina. U međuvremenu, ta deca su regruti, vojnici, ili izginuli. Detinjstva nije bilo. 



Mi, njihovi očevi, ako znamo i za kakvu odgovornost, morali bismo se obračunati sa sobom. Ne međusobno – to se već desilo: sramno i tragično.



Presabrati se i oduzeti.



Videti na šta smo se oslonili, od čega smo počeli. Ko nam je bio učitelj.



Pisac ovog lamenta nad stolećem jeste srpski književnik. Bilo bi učtivo da se drži svoje profesije. 



Šta smo imali?



Razdoblje velike proze



Dvadeseti vek razdoblje je velike srpske proze. U njoj su živeli i svoja dela dali: Bora Stanković, Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Miloš Crnjanski, Dobrica Ćosić, Mihailo Lalić, Meša Selimović, Miodrag Bulatović, Vladan Desnica.



Borino Vranje, jezik i duša jednog sveta u psihologiji priče – postaju složeno ogledalo čoveka. Tragika snage postaje snaga tragike. Duboki ritmovi bića oblikuju junake ovog snažnog neimara srpske proze.

Dogodine biće sto godina otkako su štampani Primjeri čojstva i junaštva. Sad su potrebniji nego onda, mada ih vojvoda Marko Miljanov nije pisao bez velike nevolje.



Andrić je paradigma. Njegova biografija je parabola svim Srbima. Mogućnost da Srbin katoličke vere, rođen i školovan na zapadu može pripadati srpskom jeziku i srpskoj kulturi i iz tih okvira vinuti umetničku građevinu priče do svetskih visina. Nemcima, Rusima, Englezima XX veka bilo bi čast da imaju Andrića.



Isidora: primer temeljnog, obrazovanog, gospodskog. Oslonac za težnju ka najvišem, najboljem, duhovnom. 

Pesnik među prvima, romanopisac među prvima. I u stihu i u prozi – na vrhu vrhova: Crnjanski: „Stražilovo“, „Priviđenja“, „Lament nad Beogradom“. Čarnojević i Seobe. Nedeljiva orkestracija jezika i muzike književnog dela. Autentični srpski pisac – veliki kao jedan vek. 



Sazreo u bilansu srpske istorije i sudbine u XX veku – Dobrica Ćosić – načinio je sliku Srbije po kojoj će se pamtiti antičko stradanje našega roda, a da faktografija i istorija nisu izneverene.



Lalić je bio pisac pesničkog i moralističkog dara. Njegov Lado Tajović predstavlja prvog jeretika komunističke epohe. Njegova psihologija, drama čoveka u nedobu prevrata, izdaje, savesti – slivena je u metaforu i parabolu umetnosti.



Meša Selimović: oličenje zrelosti do koje nisu došli ni srpski pisci pravoslavne vere. Veliki pisac – koji je učinio i delom i gestom – da zauvek muslimani srpskog porekla znaju kako su nekad bili Srbi. Pečat na tom amanetu čini književni zlatnik – Derviš i smrt.



Ogromni lirski luk



Rakić, Šantić, Dučić, Dis. Bojić. Desanka. Popa, Raičković, Miljković, Bećković, B. Petrović, Erić, Lj. Simović, Nogo, Tadić, Sladoje.



Ogromni lirski luk naše poezije.



Ogrlica čijim bi se bogatstvom i sjajem zorili i veći jezici i narodi od ovoga.



Rakićeva „Jasika“ i „Jefimija“ – lično i kolektivno. Univerzalno i nacionalno. Lirski gospodin našeg pesništva, čije stihove o „poslednjem boju“ pred strojem vojnika na Gazimestanu 1912. godine recituje komandant, a srpski dobrovoljac Milan Rakicćstoji u tom stroju.



Šantić: hercegovački bard. Bolele su ga u poeziji sve rane njegovog roda: ljubavne i rodoljubive – mogu li se razdvojiti? Ikona „Pretprazničko veče“, plavi pejzaš „Boke“, stihovi za pamćenje: „Od svoje majke ko će naći bolju“, ili: „I kad nam muške uzmete živote, grobovi naši boriće se s vama“.



Dučić: ogromni i otmeni lirski mislilac – artist bez premca, gospodar katrena i soneta. Nema teme koje se mašio a da nije ispevao virtuoznu pesmu. Onaj koji je rekao da je poljubac: „susret najveći na svetu“ – najlepše je i do svoje smrti pevao o Dubrovniku i Mediteranu i o „svetlom caru“ Dušanu kojem na ramenu stoji Sv. Arhanđel Mihailo.



Disove antologijske pesme: „Možda spava“, „Nirvana“, „Stari dani“, „Tamnica“ – a Bojićeva „Plava grobnica“ – koju je ispevao kao dečak. Dečak je bio i Miljković – svoj, snažan, plameni dar. Za 27 godina života ostavio 27 pesama – na čast srpskoj poeziji.



Desanka je posebna pojava srpske poezije – žena bard Srbije, enciklopedija duše i emocije, primer istrajnosti lirske i moralno-estetske odgovornosti za pogled na svet.

Pozlatila je leto i ptice i trave, a oreolom mučeništva ovenčala čoveka pod nebom i srpsko stradanje na zemlji.



Popa, dalje nego njegovi prethodnici Laza Kostić i Nastasijević, u velikoj kovnici jezika s najboljim materijalom naše nacionalne, mitske i pesničke tradicije – podigao je veliki hram Uspravna zemlja.



Raičković – liričar prvoga reda. Pevao o prolaznosti. Za njega je noć „crna dolina sa belom tačkom jedinom“, a za Novicu Tadića nema ni te jedne tačke. Naprotiv, veli Tadić: „Iz kažnjeničkih kamenoloma dopire pesma nad pesmama“.



Bećković – o kome bih rekao najviše, a ispašće najmanje. U tome je osobina jezika koji je, kao najveći kop, otkrio ovaj duhoviti čovek i od njegovih zagonetaka krenuo u avanturu metafizičkog i filozofskog pesničkog razmatranja naše sudbine. Njegova Crna Gora, metafora zemlje – zbega u kojoj se još nije završilo stvaranje sveta – biće velika lekcija u srpskom pesništvu. 



I ostali – ima ih mnogo.



Kao što je Laza Kostić iz prošlog, živeo i u ovom veku, tako će srpski pisci ovog – živeti u idućem stoleću, a ono se bliži – hteli mi to ili ne.



U tom stoleću mora biti mesta za lepotu i kulturu.

U tom stoleću i mi Srbi moramo pokazati svoju bolju stranu. Da bismo znali koja je, moramo je sagledati, pa ako i nije svetla kako nam se čini – malo je doterajmo, kao staru ikonu.