Na početku drugog dela zime
Zadatak je jasan i stari
Podsetiti se na svoje ime
Utvrditi naziv stvari...
(M. Danojlić)
Mori me zavičaj: Morača. Potrese me iz dubine, tektonski, kao da se stvaraju brda, prodoli, kanjoni. Ili to što osećam – postajem – pod stare dane – sam ja.
Piše: Dragan Lakićević
Uzbudi me slika dedovine i očevine: onog zaleđa šuma, koje su sada moje, one livade i padine, voćnjaci. Pogled na Maganik i Tali. Tamo sad nema nikoga – možda od prapočetka i rodonačelnika prvi put niko ne gazi travu, ne krči, ne ore, ne gleda u nebo. A ja sam odgovoran za to – pred precima koji me otud gledaju.
Tamo i ovde
Dešavalo mi se: dođem iz Beograda u Moraču. Prespavam noć, dve. Ispod stare jabuke sednem na toplu travu, osetim zemlju, zagledam se niz Do. Dole, u dubini, stoji već osmo stoleće, manastir. Čuju se zvona. Spokoj među brdima. Pomislim: nikud odavde nisam odlazio; sve sam izmislio – ceo svoj život, gradove, knjige, biblioteke, pivnicu u Njujorku...
Posle se vratim. Sedim, predveče za svojim stolom u Narodnoj biblioteci Srbije. Predamnom su hartije, beleške, knjige. Negde u blizini – sve knjige. Spokoj među knjigama; meni je ovde mesto. Pomislim da sam one planine i šume moračke izmislio, da su i one u knjigama štampanim pre moga rođenja.
Strah od gubitka
Strahujem li to, nesvesno, od gubitka? Ostadoše bez zavičaja toliki divni ljudi. Ostaše im negde staze detinjstva, kuće s krevetima i gostinskim stolovima, grobovi predaka.
Kako bih to podneo ja, ovako osetljiv na dedovinu. Da nije bilo nje – onakve, ne bih ni ja bio – ovakav.
Šta nam se to dogodilo i ubrzano dešava?
Stresa li nas zemlja sa svoje glave – u ponore – ovako sićušne, nesposobne, obolele i obezglavljene? Kuće nam vise nemaju temelje, nego su trošne kutije i igračke na vetru.
Šta se desilo sa ljudima, šta sa ženama?
Šta je toliko skrivio srpski rod da se ubrzano primiče svome nestanku?
Bez Boga i imena
Da li da se podsećam?
Najpre su se ovde sudarili svetovi istoka i zapada – vojske i vere, a sve preko naših leđa i naših njiva.
Onda su nas pregazili Turci – dugo i dugo, s namerom da tu ostanu zauvek. Šta je ostalo od nas – hoće li se ikad doznati.
Zatim, dva veka ratova – za oslobođenje i međusobno. Braća i kumovi. Vlast i narod. Osvete, tamnice, zločini, kazne.
Trenuci zakasnelog i viteškog sjaja, u mentalnom i psihosugestivnom sećanju na kneza Lazara i Obilića (Mada sad pola Srbije i Crne Gore misli da nas je to upropastilo).
Dvadeseti vek – bez imena.
Polovina veka – bez Boga.
Činilo se, valjda; kad može On bez nas, možemo i mi bez njega.
A možda niko ništa nije ni mislio prolazeći pokraj putokaza gde se skreće prema Morači, Svetoj Trojici, Mileševi, Sopoćanima, Žiči, Nerezima, Hilandaru. Tršiću, Cetinju, Brankovini, Stražilovu. Ideologija i korupcija. Logori i genocidi. Moda i politika.
Bombarduje ko stigne – opraštamo i zaboravljamo.
Na ivici
Dobro bi bilo da možemo reći: sad smo tu gde smo.
Nismo, međutim, ni to.
Mi sad ne znamo gde ćemo biti najesen.
Hoće li nas biti! Ko će nas mrzeti, a ko optuživati? Nećemo se ni mi sami voleti.
U kojim će nam granicama biti država?
Kako će se ona zvati?
Kako ćemo se zvati mi?
Na ivici – između predaka i potomaka.
U surovoj stvarnosti – između čekića i nakovnja.
Jad i beda
Srbija je osiromašila – ili makar ona Srbija u koju se danas može otići na književno veče. Utihla, letargična, zadrigla u samozadovoljstvu.
Crna Gora je sada zvanično i na televiziji – proevropska, demokratska, moderna, mediteranska (itd.) ali najviše antisrpska zemlja. Suprotnost sebi! Tamo se na književno veče može otići u pokoju manastirsku portu, ili na livadu kakve su one moje. Svoju novokomponovanu, nesrpsku crkvu na Cetinju registrovali su u stanici, milicije, zloupotrebljavajući „crnogorsko“ ime. Predsednik Crne Gore, „nekadašnji najmlađi član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije“ odmah je pohitao da im čestita Vaskrs – ravnopravno sa crkvom Svetoga Save i Petra Cetinjskog i Vasilija Ostroškog, koja u nama traje osam stoleća.
Mediji javljaju da ima mnogo pristalica te nove crkve. To znači da Crnogorci veruju kako su naši preci išli u tuđe (srpske) crkve: Moraču, Ostrog, Pivu, Cetinjski manastir...
Srbiju to pitanje i uopšte Crna Gora – ne interesuje, ukoliko nije u službi političke koristi i manipulacije glasačkim telom.
U Srbiji gotovo svi govore „srpski i crnogorski narod“. Mnogo su laki, pa se lako dele i odriču sebe.
Režim u Srbiji je i antisrpski i anticrkveni.
Situacija u Srbiji je zbunjujuća i komplikovana. Kao da su se protiv srpskog naroda i interesa udružili svi: i Nato, i vlast Srbije, i vlast Crne Gore, i opozicija Srbije, i opozicija Crne Gore. Osiromašuju, zavađaju, raseljavaju, obmanjuju, unesrećuju...
Da nisu, neko bi odustao i rekao: Hvala, više ne mogu, idem da pecam, neka sada drugi upropašćuju ono što je ostalo.
San i java
Mori me Morača.
Sanjam je.
Jedne noći, vidim: vrata naše kuće otvorena. Promaja kroz njih duva. Kako da uđem kad ključ nije kod mene?
Druge noći: zaboravio sam pred kućom kišobran koji mi je iz Bugarske doneo Lale Bojičić. Vraćam se da ga uzmem, a moji saputnici – sve mrtvi – hitaju preko Sjenokosa ka Đurđevini i Manastiru. – Grabim uz Prijeku njivu, ali me nešto usporava, ne mogu da je pređem i ne mogu da se približim kući, neki me zgusnuti vazduh vraća unazad. Gušim se. Drhtim. Budim se u košmaru. Udara mi srce.
Opet, mislim: važno je što sam živ.
Dok sam živ, taj deo Otadžbine, ona moja dedovina što sad zvrji s pticama, stršljenima, ježevima i vevericama – gde su nekad živeli Mijat, Periša, Ilija, Đuro, Zeka, Lakić i ostali preci sve do vojvode Bogića Moračanina – sa svojim porodicama i slavili krsnu slavu cara Dušana – ne pripada ničijoj vlasti, nikakvoj alijansi i partiji. Samo Bogu. A Bog zna šta će s čime biti.
