listovi5433cirN
svN
 
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

Bliži se kraj ovih beležaka, ovog podugačkog pisma iz umorne i iscrpljene Otadžbine, koje pišem već treći mesec kao lično svedočenje o stanju u svojoj duši i kući, u Beogradu i Srbiji – za vreme kad nas je, u proleće 1999. godine, ubijao NATO – vojni savaz devetnaest najbogatijih zemalja sveta.



Piše: Dragan Lakićević

Da ponovim*, činio sam to na molbu i sugestiju urednika časopisa Dijaspora, odličnog sagovornika, čoveka izvanrednih publicističkih ideja.

Urednik Dijaspore setio se da bi našim ljudima u svetu valjalo uputiti reč na kraju ove knjige, odnosno na početku mogućeg mira i toliko potrebnog doba obnove – Otadžbine i čoveka u njoj.



Draga braćo,



Moja pojedinačna malenkost sluti snažno srce raseljenih zemljaka po belome svetu, oseća brigu i patnju nad nesrećama postojbine koju razdiru i unutarnji sukobi i nesporazumi i razaraju spoljni dušmani, pogotovo neobavešteni i zloupotrebljeni.

 Osećam to i na osnovu znanja iz knjiga i novina – o prethodnim generacijama naših iseljenika, posebno o srpskim useljenicima u Americi s kraja prošlog i s početka ovog veka, što sam istraživao pripremajući građu za roman Mastermajnd.

 Te generacije ugradile su svoje živote u države, kulture i egzistencije svojih novih domovina. Ali su u većini ostali – srcem i pamćenjem ponajviše i često jedino – vezani za svoj zavičaj, za postojbinu predaka, koju čine jezik i ime, tradicija i kultura. Planine, reke, more. Gradovi, sela, manastiri.

Verujem da će se, manje ili više, to desiti i vama.

 Srpska nacija, egzistencija i kultura na kraju ovog i na početku novog stoleća rasuta je po svim kontinentima.

 Nema države, niti institucije koja hoće, želi i može da tu naciju i kulturu poveže.

 Taj zadatak mora na sebe preuzeti – svako sam, prema svojim potrebama i moćima.

 Niti su nam dali, niti smo umeli da napravimo srpsku demokratsku državu. Ali bismo možda mogli da gradimo srpsku kulturu – u celome svetu, kao narod „seobama razvejan“ ali s duhovnom ostavštinom i plemenitom misijom u otuđenom čovečanstvu. I to bi bila zamena za državu koju nemamo. Za državu koju sanjamo.

 Srbi, Jugosloveni i ostali ljudi i narodi, koji su prijatelji Srba, Srbije i Jugoslavije – mogu pomoći Srbiji. Ne prezirom, arogancijom i zaboravom, nego ljubavlju i odbranom. Afirmacijom istinskih srpskih vrednosti.

 Srbija, opet, ne sme da zaboravlja i odbacuje svoju decu po belom svetu. Ima hiljadu načina da ih veže uz sebe. od prava glasa do carinskih propisa i službenih povlastica prilikom kontakata s Otadžbinom,

„Od svoje majke ko će naći bolju“, pevao je blistavi Šantić, veliki Srbin, utoliko veći što je bližnjima smatrao bližnje – katolike i muslimane koji su bili ljudi, braća, komšije.Srbija se mora osloniti na svoju decu u svetu. Računati na njih , kao i na decu u Mačvi i Šumadiji. Kad mati to ne čini, ne možemo se nje odreći. 

Srbi u svetu, pogotovo mlađi, školovani, zaposleni, koji znaju svetske jezike (a nisu izgubili maternji, srpski) mogu nadoknaditi mnogo istine o Srbiji i Srbima. Javiti o nama, o našoj boljoj strani, našoj vrlini i kulturi – obnoviti dublju sliku o jednom samozaboravljenom, zapuštenom, pogrešno vođenom, prevarenom, izmanipulisanom narodu.

Srbi u svetu mogu činiti za Srbe u Otadžbini. 

Srbi u Otadžbini mogu činiti za Srbe po svetu.

 Srbi se moraju upoznati i sprijateljiti.

To liči na Srbe. 

Nesebičnost, velikodušnost, dobročinstvo.

 Moramo ličiti na sebe, a ne imitovati svoje neprijatelje.

 Decenijama su nas učili da je rđavo ličiti na sebe. Kako je moderno i poželjno biti drukčiji. Zato smo prošli kako smo prošli. A kako smo prošli – ne daj Bože ni neprijatelju.

 Ne volim, braćo, da pišem opšta mesta. Draže bi mi bilo opisivati letnje jutro, zatišje u suton nadomak visokih planina, mir u porti Mileševe, kafu u valjevskoj bašti.

 Ali ovo podugačko pismo iz umorne i iscrpljene Otadžbine, koje vam pišem već treći mesec 1999. godine –  mora da se završi – iskreno, kako je i počelo.

 I svuda gde je srpska duša koja/Tamo je meni Otadžbina moja,/Moj dom i moje rođeno ognjište/ 

– pevao je onaj isti Šantić, mostarski bard, velikan srpskog pesništva.

* Za vreme bombardovanja Srbije pisac je vodio dnevničke zapise koji su se, još dok su bombe zasipale Srbiju, pojavili u Švedskoj u knjizi Srbija na kraju veka. Druga knjiga istog naslova objavljena je u vreme kada je mir legao na napaćenu zemlju. Ovo Pismo je sastavni deo druge knjige koja je pojavila 1999. godine kod izdavača koji izdaje Dijasporu.

                                                                Dijaspora/ Diaspora, godina II, 1999., broj 11-12
                                                                                                                Stokholm – Stockholm
                                                                Dvojezični švedsko-srpski časopis za kulturu