Bliži se kraj ovih beležaka, ovog podugačkog pisma iz umorne i iscrpljene Otadžbine, koje pišem već treći mesec kao lično svedočenje o stanju u svojoj duši i kući, u Beogradu i Srbiji – za vreme kad nas je, u proleće 1999. godine, ubijao NATO – vojni savaz devetnaest najbogatijih zemalja sveta.
Piše: Dragan Lakićević
Da ponovim*, činio sam to na molbu i sugestiju urednika časopisa Dijaspora, odličnog sagovornika, čoveka izvanrednih publicističkih ideja. Urednik Dijaspore setio se da bi našim ljudima u svetu valjalo uputiti reč na kraju ove knjige, odnosno na početku mogućeg mira i toliko potrebnog doba obnove – Otadžbine i čoveka u njoj.
Draga braćo,
Moja pojedinačna malenkost sluti snažno srce raseljenih zemljaka po belome svetu, oseća brigu i patnju nad nesrećama postojbine koju razdiru i unutarnji sukobi i nesporazumi i razaraju spoljni dušmani, pogotovo neobavešteni i zloupotrebljeni. Osećam to i na osnovu znanja iz knjiga i novina – o prethodnim generacijama naših iseljenika, posebno o srpskim useljenicima u Americi s kraja prošlog i s početka ovog veka, što sam istraživao pripremajući građu za roman Mastermajnd. Te generacije ugradile su svoje živote u države, kulture i egzistencije svojih novih domovina. Ali su u većini ostali – srcem i pamćenjem ponajviše i često jedino – vezani za svoj zavičaj, za postojbinu predaka, koju čine jezik i ime, tradicija i kultura. Planine, reke, more. Gradovi, sela, manastiri. Verujem da će se, manje ili više, to desiti i vama. Srpska nacija, egzistencija i kultura na kraju ovog i na početku novog stoleća rasuta je po svim kontinentima. Nema države, niti institucije koja hoće, želi i može da tu naciju i kulturu poveže. Taj zadatak mora na sebe preuzeti – svako sam, prema svojim potrebama i moćima. Niti su nam dali, niti smo umeli da napravimo srpsku demokratsku državu. Ali bismo možda mogli da gradimo srpsku kulturu – u celome svetu, kao narod „seobama razvejan“ ali s duhovnom ostavštinom i plemenitom misijom u otuđenom čovečanstvu. I to bi bila zamena za državu koju nemamo. Za državu koju sanjamo. Srbi, Jugosloveni i ostali ljudi i narodi, koji su prijatelji Srba, Srbije i Jugoslavije – mogu pomoći Srbiji. Ne prezirom, arogancijom i zaboravom, nego ljubavlju i odbranom. Afirmacijom istinskih srpskih vrednosti. Srbija, opet, ne sme da zaboravlja i odbacuje svoju decu po belom svetu. Ima hiljadu načina da ih veže uz sebe. od prava glasa do carinskih propisa i službenih povlastica prilikom kontakata s Otadžbinom, „Od svoje majke ko će naći bolju“, pevao je blistavi Šantić, veliki Srbin, utoliko veći što je bližnjima smatrao bližnje – katolike i muslimane koji su bili ljudi, braća, komšije.Srbija se mora osloniti na svoju decu u svetu. Računati na njih , kao i na decu u Mačvi i Šumadiji. Kad mati to ne čini, ne možemo se nje odreći. Srbi u svetu, pogotovo mlađi, školovani, zaposleni, koji znaju svetske jezike (a nisu izgubili maternji, srpski) mogu nadoknaditi mnogo istine o Srbiji i Srbima. Javiti o nama, o našoj boljoj strani, našoj vrlini i kulturi – obnoviti dublju sliku o jednom samozaboravljenom, zapuštenom, pogrešno vođenom, prevarenom, izmanipulisanom narodu. Srbi u svetu mogu činiti za Srbe u Otadžbini. Srbi u Otadžbini mogu činiti za Srbe po svetu. Srbi se moraju upoznati i sprijateljiti. To liči na Srbe. Nesebičnost, velikodušnost, dobročinstvo. Moramo ličiti na sebe, a ne imitovati svoje neprijatelje. Decenijama su nas učili da je rđavo ličiti na sebe. Kako je moderno i poželjno biti drukčiji. Zato smo prošli kako smo prošli. A kako smo prošli – ne daj Bože ni neprijatelju. Ne volim, braćo, da pišem opšta mesta. Draže bi mi bilo opisivati letnje jutro, zatišje u suton nadomak visokih planina, mir u porti Mileševe, kafu u valjevskoj bašti. Ali ovo podugačko pismo iz umorne i iscrpljene Otadžbine, koje vam pišem već treći mesec 1999. godine – mora da se završi – iskreno, kako je i počelo. I svuda gde je srpska duša koja/ Tamo je meni Otadžbina moja,/Moj dom i moje rođeno ognjište/ – pevao je onaj isti Šantić, mostarski bard, velikan srpskog pesništva.
* Za vreme bombardovanja Srbije pisac je vodio dnevničke zapise koji su se, još dok su bombe zasipale Srbiju, pojavili u Švedskoj u knjizi Srbija na kraju veka. Druga knjiga istog naslova objavljena je u vreme kada je mir legao na napaćenu zemlju. Ovo Pismo je sastavni deo druge knjige koja je pojavila 1999. godine kod izdavača koji izdaje Dijasporu.
