U Inđiji teško bezakonje:
ne poštuje mlađi starijega,
ne slušaju djeca roditelja;
roditelji porod pogazili –
crn im bio obraz na divanu
pred samijem Bogom istinijem! –
kum svog kuma na sudove ćera,
i dovede lažljive svjedoke
i bez vjere i bez čiste duše,
i oglobi kuma vjenčanoga,
vjenčanoga ili krštenoga;
a brat brata na mejdan zaziva;
đever snaši o sramoti radi,
a brat sestru sestrom ne doziva.
(Sveci blago dijele, srpska narodna pesma)
Poslednja godina veka i milenijuma odbrojava mesece i dane. Teče 2000. Činilo se svima da će, kad se ratosiljaju onih devetki ili đavolski okrenutih šestica – doći bolja vremena.
Piše: Dragan Lakićević
Nama Srbima, da ćemo, kad umesto jedinice iz školskog predmeta postojanja – dobijemo dvojku (2000) – preći u naredni razred i postati zreo narod, svestan svoje sudbine i istorijske odgovornosti za opstanak.
Đavo, izgleda, ima još miraza i još dolazi po svoje, a šta je sve njegovo – mi još ne vidimo. Jedino, kad se zamislimo, setimo se kako je moglo da mu pripadne toliko od naše zemlje, života, mira, slobode, bogatstva, ugleda...
Mi smo narod koji se retko zamišlja nad sobom, valjda jer smo uvereni da smo prirodno pametni.
Pisma u Otadžbinu
Dok nisam pisao PISMA IZ OTADžBINE za časopis Dijaspora, pisao sam pisma u Otadžbinu – bližnjima u Srbiji i Crnoj Gori.
U njima nisam prijatelje obaveštavao šta se događa oko mene, nego u meni. O svojim nemirima i zgražavanjima, strepnjama i dilemama. Pismo se piše kad je adresant daleko, ali i kad je razgovor nemoguć, kad se sagovornici ne čuju međusobno, a emocionalna uzbuđenost sprečava ih da formulišu svoje ili razumeju tuđe argumente.
Prvo pismo, krajem prošle godine pisao sam studentima književnosti u Crnoj Gori, a posle sam shvatio da je ono upućeno i njihovim očevima i deci, i ministru prosvete i vladi i svim Crnogorcima. Rekao sam im da – učeći takozvanu „crnogorsku književnost“ kao predmet izdvojen iz korpusa srpske književnosti, oni ne samo krivotvore književnost i istinu, već i gube strahovito. Ako je njihova maternja i nacionalna književnost crnogorska – onda im srpska dođe susedna, svetska književnost, nalik italijanskoj i albanskoj... šta time gube: Svetog Savu, Slovo ljubve i ogromno blago stare srpske književnosti, Dositeja, Vuka, Branka, Njegoša, Zmaja, Lazu, Disa, Dučića, Rakića, Šantića, Boru, Sremca, Desanku, Crnjanskog, Andrića, Isidoru, Popu... I tolike druge, kojima bi se ponosili i veći narodi... Zatim, Miloša Obilića, Kosovski ciklus, Marka Kraljevića, Starinu Novaka, Filipa Višnjića i celu onu ogromnu biblioteku naše narodne književnosti...
Ko su oni, ako nemaju to?
Šta im je baština? Spram čega će se odnositi, s čime će se porediti?
Đavolov teren
Drugo pismo pisao sam jednom prijatelju, opet u Crnu Goru, s kojim sam o Božiću ove godine imao raspravu o takozvanoj crnogorskoj crkvi i naciji. Na moje zaprepašćenje, i on beše podlegao ogromnoj kampanji antisrpskih medija u Crnoj Gori. Sa izgovorom da se bore protiv režima u Srbiji i u saveznoj administraciji, crnogorski režim bestidno i brutalno napada sve što je srpsko i to ne samo u Srbiji, nego i u Crnoj Gori i u samome biću svog naroda. Iz tog razgovora s dobronamernim čovekom, do koga mi je doista stalo, shvatio sam da on – izuzev televizije i novina – nema nikakvih znanja i podataka o stvarima koje su ga osvojile. Škola mu je bila titoistička, veru su dobrovoljno napustili, knjiga u kući nema, učenje njegovog doba bilo je – bolji život – bez prošlosti. Na tolike praznine i slabosti moglo se delovati. Đavolov teren.
Pisao sam mu, uglavnom, da odveć rizikujemo i veoma grešimo – ako sad mi pomislimo kako smo najbolji i najpametniji, pa krenemo da svrgavamo svetinje (veru, naciju, ime) svojih predaka. Oni su osam stoleća bili jedno – Srbi, a mi ćemo sad, pod pritiskom anacionalnih, ateističkih mešetara i inostranih sponzora – biti nešto drugo...
Naši preci bili su i Sv. Petar Cetinjski i pesnik Njegoš, Nikola I, Marko Miljanov i Ljubiša. Kako se njih i njihovoga srpstva odreći?
Ovo pismo je, dobrim delom, upućeno nezainteresovanom prijatelju iz sve ravnodušnije Srbije, zemlje koja – pritisnuta nevoljama i napadnuta bombama, istorijski zbunjena i sujetama razdirana – trpi strašne muke, koje nije zaslužila. Kažnjena kao Hristos, u agoniji i bedi kakvu niko nije slutio, ova svetla i lepa zemlja tumara po nevidelici – mračnoj kao i u Crnoj Gori, sestri koja bi htela da joj preuzme dragog pa ode u veliki svet.
Srbi i svet
Pišući ovako sažeto, rizikujem da budem shvaćen kao zastupnik starih i nacionalističkih ideja, opterećen prošlošću i nezainteresovan za budućnost, napredak, svet, a s tim zajedno idu i fraze: „demokratija“, „promene“, „integracije“, „građansko društvo“.
Stalo je i meni do sveta i napretka. Ali se u svet i u budućnost može i bez hipoteke na ime i veru. Zašto Srbi mogu među narode razvijenog sveta – tek rasrbljeni, poniženi, prevareni, kad se odreknu sebe? Zašto Srbi u svet ne idu svojim sposobnostima, nego svojim porazima? Zašto naša kultura nema status naših fudbalera i košarkaša?
Da li Srbi pogrešno zamišljaju svet i kvalifikacije za ulazak u taj svet?
Kakva merila Svet postavlja Srbima – da bi bili njegov deo – što su i bili sve do izgona? Koliko je u tim uslovima objektivnih zahteva, a koliko ucene?
Srbi moraju da misle i da delaju. Da budu hrabri i mudri. Da bi preživeli.
Opet mi „surova stvarnost“ ne da da o nečem lepom javim iz Otadžbine – našima u Švedskoj.
Nedavno su u izdanju Srpske književne zadruge, objavljena Sabrana dela Stefana Prvovenčanog, našeg prvog kralja, starijeg brata Svetog Save. U njima: Hilandarska povelja, pa žitije (njegovog oca) svetog Simeona, zatim Povelja o prijateljstvu i trgovini sa Dubrovnikom, žički natpisi, Povelja manastira Svete Bogorodice na Mljetu.
Narod koji to ima – nije mali i sam. Ali narod kome sve to ništa ne znači – ne zna ni šta hoće.
Savremeni pisac Milovan Vitezović objavio je ovih dana novi roman Sveta ljubav – o svetom kralju Jovanu Vladimiru i princezi Teodori Kosari. Zrelo i mudro, rekonstruisao vreme i ljubav naše prošlosti, spojio je sa sadašnjošću.
U vrlini koju slavi naš prvi kralj i u ljubavi koju slave podvizi Jovana Vladimira – nalaze se naši jedini oslonci – za opstanak i budućnost.
Dijaspora/ Diaspora, godinа III, 2000., broj 13
Stokholm – Stockholm
Dvojezični švedsko-srpski časopis za kulturu
