Slika prva
Na svakom uglu, a duž Bulevara JNA svakih desetak koraka – prodavci benzina. Plastične flaše i posude, cene na kartonu. Zeleni se „bosansko“ gorivo prošvercovano iz bratske Hrvatske. Pored cigareta, to je jedini unosan posao za srednju klasu i fakultetski obrazovane Beograđane, a jedino inostranstvo nam je Republika Srpska. (Međunarodni staratelji postepeno rade na tome da bude sve manje srpska, jer to vodi sreći, blagostanju i demokratiji.) Tamo privreda ne radi, Srbi se glože oko vlasti, iz razrušenih kuća buja korov, kilo mesa deset maraka, šest ofanziva niko ne pominje, a SFOR svakoga dana nekoga uhapsi a nekoga smeni...
Piše: Dragan Lakićević
Dok je trajalo bombradovanje Srbije, misleći da je to najgore što nam se može dogoditi, mnogi su pomislili: posle ovoga ništa neće biti kao što je bilo.
Da li je sad tako?
Bojim se da nije. Da je ono što je bilo – ojačalo. Da od zla ima i gore. Od nesreće – strašnije.
Moralni vojskovođa, kad izgubi bitku i izginu mu vojnici – ode u penziju. (Veliki vojskovođa i sam pogine sa svojim ratnicima.)
Moralan čovek, koji načini gubitke – u fabrici, u sportu, u državi – podnosi ostavku.
Kod nas to nije slučaj. Kod nas budu još unapređeni oni koji su nas upropastili.
Srbi tek u ovom veku uče da gube bitke, a oni koji ih u poslednje vreme vode – nisu ni Srbi. Zašto bi oni koji nisu Srbi osećali i snosili odgovornost za srpske nesreće? Ima li kraja našim gubicima: u ljudima, u teritorijama etničkim i državnim, u nacionalnom kapitalu, u materijalnim dobrima?
Slika druga
Juli je bio mesec kiša i poplava. Voda prodrla u njive i useve, u kuće i policijske stanice, ponela mostove, stoku, predmete. Kao da je onim raketama i letelicama poremećeno nebo nad nama, pa su kiša i sunce – kazna i opomena! Kao da je i Bog prešao na njihovu stranu, a mi ne znamo ni ko smo... U avgustu, pak, havarije sa strujom. Mislimo na zimu, kao onaj cvrcak iz stare basne, mada igramo i pevamo kao da se ništa ne događa.
Simbol zla – najskuplja srpska reč
Na najgori mogući način Srbija gubi, a međunarodna zajednica siledžija i probisveta uzima i Kosovo, dajući ga albanskim razbojnicima.
Kosovo više nije ni srpska metafora, ni simbol prošlosti i kulture srednjeg veka, niti američki poligon sile, tj. NATO-baza na pravcu prema Kaspijskom basenu. Kosovo je sad – u režiji međunarodne zajednice i mafije, vojnih siledžija iz najbogatijih krajeva sveta – mesto prljavih zločina, simbol zla. Polje mržnje, smrti, zločina, straha, ljudskog poraza.
Kakvo prokletstvo! Kolika kazna za srpske svetinje! Toliki žig srama!
Kažu da su, pod bombama NATO-pakla, paravojne formacije, neki izrodi i neljudi našeg porekla činili zločine prema šiptarskom življu i imovini.
To Srbi nikad nisu činili. Ako sad jesu, biće prokleti koji su činili! Srbima od toga nema teže kazne! Sad, kad je svetska vojna sila, pomognuta Rusima, ušla u Kosovo, kobajagi da nekoga tamo zaštiti, izmiri, organizuje – Šiptari s Kosova, iz Albanije, odasvud – pale, ubijaju, proganjaju...
Iza svega toga stoje i međunarodna zajednica i režim u Beogradu. (Režim u Beogradu nije sam. S njim još sarađuju Tito i partija, avnojski duh, pa i režim Titograda, koji je samo prividno promenio ime.)
Majkl Džekson, ne onaj crnomanjasti pevač i igrač, već NATO-oficir, komandant srpske sudbine, veli da njegova vojska koja je došla da po Kosovu zavede red i zaštiti nemoćne – ne može biti svuda gde Šiptari ubijaju Srbe (ranjene Srbe – zakolju u bolnici!).
Šta su se onda uopšte muvali oko Kosova?
Zašto su uzeli Kosovo Srbima, kakvi god da su Srbi? I onim Šiptarima, da bi ga sad dali gorim Šiptarima?
Zašto su bombama i raketama razarali Srbiju kad nisu u stanju da učine ništa bolje od onoga što je učinila Komunistička partija, koja je obećala Albaniji – Kosovo. Prevarili ljude, koji bi možda živeli normalno, govorili svako svojim jezikom, išli svako u svoju bogomolju... da nije bilo pronevere, podvale, laži...
Za međunarodnu zajednicu verovatno ništa ne znači milion mrtvih Srba i Šiptara. Oni imaju svoje ciljeve, vojno-strategijske planove, medije, diplomatije. (Sad im treba na stotine milijardi dolara da potroše na ono što su sami razorili. A da su te pare, pre razaranja, dali Srbima i Šiptarima, ničega ne bi bilo. Pogotovo ne bi bilo mrtvih.)
Pitajte stare Kosovce – i Srbe i Šiptare. Ako još postoje, ako im mozak nije zaslepljen od zločina i osvete!
Jedan stari profesor iz Peći, starinom Crnogorac iz Progonovića, pravi i skrupulozni Srbin, pričao mi je kako su nekad, čak i posle Drugog svetskog rata, Srbi i Šiptari lepo živeli. U ženskoj zanatskoj školi, učenice, većinom mlade Albanke, njega su volele i poštovale više od ijednog nastavnika Šiptara... Onda dođe 1966. Političke ujdurme. „Sve počinje odozgo, od vrha, od vlasti“, veli profesor. Sad su na delu sve štetočine – strane i domaće. Sve što može nauditi čoveku i istini i poštenju – radi na tome. Sve što se još može upropastiti – da se upropasti.
Slika treća
Na bivšem jugoslovenskom moru nema turista. Javljaju da čak ni na hrvatskoj obali sezona nije uspela. Na nekad prepunim plažama – sede grupice ljudi. Ko se može sunčati i odmarati nadomak groblja?... Oštećene pruge i putevi, srušeni mostovi. More daleko. Skupoća, sirotinja, briga – sve je zahvatilo ljude poremećene potresima poslednjih meseci poslednje decenije. Koliko su ti potresi poremetili um tek će se videti... Hoće li deca u Kotoru zazirati od dece koja na plaži govore ekavski?
Odlazi li Crna Gora?
Po svemu, evo, odlazi i Crna Gora. Lakomisleni u Srbiji vajkaju se: što ne ode Srbija? (Kao da ima kud da ode Crna Gora, kamo li Srbija.)
Međutim, nije strašno ni to odvajanje živog mesa, koliko je užasno shvatanje tog odvajanja. (Glupost, površnost, samoživost, zavist... – sve snažne srpske osobine, jednake i u Crnoj Gori i u Srbiji.)
Šta u ljudskim glavama to odvajanje znači posle osamdeset godina jedne države i rasula srpske nacije? Šta i oni tamo i mi ovamo, tim povodom, osećamo?
Hoće li se bar manjina setiti da su razlozi toj deobi – vulgarni i privatni?
Otkud toliko neznanja, zla, sebičnosti, rđavih namera u našem čoveku ovog doba?
Zašto najgori ljudi u Srbiji bude najniže misli u Crnoj Gori – i obratno? Otkud najgori na sceni? Gde se odlučuje o sudbini naroda i država?
No, daj Bože samo da bude mirnim putem. Podrazumeva se da pametno i pošteno ne može biti. Ali, ako se odvoji glupost od gluposti, zlo od zla, obmana od obmane, manipulacija od manipulacije – i od tog razdvajanja ima koristi.
Možda će ta deoba lakše dovesti do saznanja - da su se najgori i najdobronamerniji režimi u dve države istog naroda sukobili na štetu tog naroda, oko ličnih i niskih interesa, koji liče na njih same. Pri tom, ni od čega nisu prezali.
U Crnoj Gori (pisao sam o tome u prethodnim brojevima Dijaspore) ključa antisrpska histerija. Predvode je državni režim, mediji, posluga i nekoliko provincijskih javnih ličnosti.
U Srbiji slično. Predvodnici su: državni režim sa svojim medijima, zavidni i inferiorni. (Sve češće se čuje rečenica „Sad kad ode Crna Gora, biće slobodnih stanova i radnih mesta u Srbiji, na Dedinju...“ – je li to Srbija?)
U opštoj jagmi ko će šta zgrabiti: aerodrom, švercerski kanal, ambasadorsko mesto, carinski prelaz, šleper robe – niko se neće setiti svog imena i prezimena, tradicije i istorije, školovanja i letovanja, hleba i soli. Najlakše zaboraviste, braćo, počelo i poreklo: dedovinu Svetog Save, Karađorđevu postojbinu, poreklo Vuka Karadžića, Njegoševu državu i reč? Kako sitnosopstvenički interesi i mozgovi potisnuše onoliku nacionalnu energiju od pre deset godina?
Šta se desilo sa srpskom pameću? Već i vrapci znaju – reklo bi se slobodno – kako je, posle Bosne, Kosova i Crne Gore, na redu Sandžak, pa Vojvodina...
Slika četvrta
Pet meseci traje školski raspust. U nekim školama još spavaju vojnici, jer su im kasarne dignute u vazduh. Deca su već zaboravila pokoje slovo, tablicu množenja, lektiru... škole nema ko da okreči. Hoće li biti para da se do zime zamenu stakla koje su na učionicama polomili vlasnici slobode i demokratije – NATO-spasioci? Da li će nastavnicima dati platu? Hoće li ovi početi nastavu u septembru? Pošto će biti sveske i patike, kubik drva? Nemiri i potresi tek predstoje!
Života i umetnosti ipak ima
Dok se sve razdraba, ljudi žive sve gore. Posla sve manje. Mnoge su fabrike bile u rđi i pre bombardovanja.
Ipak, ima lepih vesti.
Deca iz Matematičke gimnazije bila su opet među najboljima u svetu.
Slikari, glumci, reditelji, sportisti.
Srpska crkva prihvatila je Bećkovićev predlog da hilandarska Bogorodica Trojeručica bude zaštitnica srpskih pesnika. Bolje rečeno, da je već bila, jer bez nje ne bismo imali Svetog Savu, Njegoša, Branka, Dučića, Desanku, Crnjanskog, Vaska, Stevu, Matiju... Otkud i meni snaga da ovo pišem, da me neko ne hrabri!
Valja se uzdati u pomisao da Bog još nije završio stvaranje sveta i da on, koji ne radi naprečac, nego milenijumima pomeri po kamičak - još ponešto ima da popravi, bar dok njegova bludna ljudska deca postoje na Zemlji.
