Bliži se kraj veka. „Nije to kraj veka / To kraj je milenijuma“, peva Rajko Petrov Nogo. Srpska kulturna atmosfera kao da se i sama zaželela promene. Kao da i sama želi da počne iznova – nešto što neće biti samo sebi dovoljno.
Piše: Dragan Lakićević
Srpska kultura danas, zatvorena u sebe i izolovana više nego kad su zidani manastiri i prepisivana Jevanđelja, više nema ni granice ni vreme: zbiva se u užoj i široj Otadžbini, negde u svetu, a sama sebe nije svesna. Hilandar preko Interneta.
HilandarGodina 1998. u znaku je osamstote godišnjice Hilandara. Duhovnost koja nas uverava u izvesno trajanje i podseća da nismo od juče. Mi smo narod navikao na svečarenja, prigodne proslave i priredbe, ručkove i odlikovanja, pa je moguće da i ova velika godišnjica od osam stoleća bude sva u manifestacijama, nalik jubilejima Vuka, Kosova, Srpske književne zadruge. Ali, valja se nadati da će u sluh mnogih, pogotovo mladih, ući neke činjenice o duhovnom i kulturnom postojanju hilandarske i svetosavske tradicije u nama – našem moralu, senzibilitetu, saznanju.
Brana na MoračiKad se setimo Hilandara, setićemo se i drugih vrednosti naše baštine. Setićemo se da su naši manastiri ugroženi, da onome što imamo najstarije i najznačajnije – preti smrtna opasnost.
--------------------------------------
Dragan Šćepanović, đakon u crkvi manastira Morača, inače nastanjen u Kolašinu, krajem decembra 1997. godine poslao je novogodišnju i božićnu čestitku svojim rođacima Devićima koji žive u gradu Arlevu na jugu Švedske. Izabrao je lepu razglednicu sa reprodukcijom Svetog Proroka Ilije u crkvi manastira Morača. Đakon je čestitku pa čak i adresu primaoca napisao ćiriličnim pismom. Čestitka je stigla iz daleke Crne Gore na kućnu adresu Devića i prijatno ih obradovala. Porodica Dević danas je čuva na vidnom mestu u stanu, i puno puta, kad je vide, sa radošću ožive sećanja na zavičaj a svojim gostima sa zahvalnošću pričaju o манастиру Морача и о švedskim poštarima i njihovoj snalažljivosti, kada su ih, ipak, jednog hladnog januarskog dana pronašli i ubacili čestitku u njihovo sanduče.
-------------------------------
Recimo, Morača. Manastir u Crnoj Gori, zadužbina Nemanjića iz XIII veka. Da bi se dobila struja za Aluminijumski kombinat u Zeti (!), u kanjonu Morače podići će branu, napraviti jezero, hidroelektranu. Na početku novoga veka proizvodimo struju starim metodama! Uz to, ugroziti kanjon star milion godina, gde se – kažu geolozi – kao u knjizi čitaju epohe stvaranja zemlje. Gde – kažu arheolozi – postoje ostaci pračoveka i njegove kulture. Gde – kazu prirodnjaci – postoje ugrožene biljne vrste, jedine u Evropi. Gde, već osmi vek, traju ostaci srpske kulture u monumentalnom živopisu iz 1252. godine: „Gavran hrani Proroka Iliju“. Stotinu potpisa ljudi od imena ovih dana moli odgovorne da još jednom preispitaju svoje odluke, preinače ih, promene mesto za branu, spasu najvrednije.
DesankaOve godine je i sto godina od rođenja velike pesnikinje Desanke Maksimović. Velika žena u Srbiji – nije čudna pojava: priznata, ugledna, omiljena.Ja znam ko sam
po zvonu
što sa zadužbina nemanjićkih peva,
po jasnosti njegova glasa,
po tome što me od Studenice do Mileševa
pradedovi gledaju s ikonostasa
i što svaki u ruci drži hram.Evo prilike da se Desankina lekcija obnovi, a poezija vrati čitaocima, da se knjige preštampaju i u Srbiji i drugde, snime na kompakt-disku, tumače na nov nacin njene lepe pesme.Ko procita Desanku, osetiće bolje i dublje celu našu kulturu – njene suptilne nijanse, pozitivne nacionalne atribute.
Ninova nagradaGodina je počela NIN-ovom nagradom. Ali, za razliku od nekadašnjih, koje su slavile delo i autora, povećavajući i tiraž nagrađene knjige i broj ljudi koji uopšte čitaju – ove godine počelo je svađom i neukusnom polemikom. Gorčina učesnika u raspravi o odluci žirija da našu najuticajniju književnu nagradu dobije Milovan Danojlić – kao da prelazi u čitaoce i u tumače knjiga. Sukob, mržnja, zavist, uskogrudost i inferiornost, sa ulice i sa utakmice ulazi i na književnu scenu vulgarnije nego ikad. Bitka za prestiž, status, priznanje i plasman – postade preča od lepog vaspitanja, mere, građanskih skrupula. Nije bolje ni u ostalim umetnostima.
„Knjige, braćo, a ne zvona i praporci“Knjige se i ove godine štampaju u velikom broju, prosečno niskog kvaliteta, minimalnog tiraža. Doskora veliki izdavači, giganti jednog doba, oboleli su od tereta samoupravnog nasleđa i inercije bivših godina. Nespremni za društvene i ekonomske promene, samodovoljni i preopterećeni brojem zaposlenih, društveni izdavači tavore u sirotinji i stečaju. Veći broj knjiga štampaju sredstvima sponzora i samih autora. Tiraži su, stoga, mali, često lažni, knjige nesašivene i preskupe. Zbog transformacije vlasništva i sveopšte otimačine društvene imovine, knjižare su prestale da budu ono za što su namenjene, pa je plasman knjige u unutrašnjosti rđav i gotovo ne postoji. Velik broj privatnih izdavača zauzima nekadašnje pozicije velikih. Svi štampaju knjige, svi imaju svoje autore, plasmane, kupce. Ipak, knjiga se u novinama, na radiju ili na televiziji pominje i populariše više nego ikad. Uzalud?!
Srbi na granici vekovaOdvojeni nedavnim potresima od suseda – Hrvata, Slovenaca i drugih, Srbi su sad upućeni jedni na druge – u zlu i u dobru. Da li će u novom milenijumu preovladati dobro – videće oni koji ga dožive. A novi vek počeće, bez traženja Srba, bez dozvole Međunarodne zajednice.
