Kad je konačno, Crna Gora s Lovćena sišla na Jadran, kralj Nikola je kliknuo:
Pozdravljam te srpsko more,
Ti livado modra, sjajna,
Ogledalo Crne Gore,
željo moja preodavna!
Umesto da se raduju letnom raspustu i godišnjim odmorima – a odmori su obično bili na obali tog mora i po planinskim predelima, građani naše otadžbine ovih dana su u groznici: lične egzistencije i egzistencije otadžbine. Sve siromašniji, pomišljamo hoće li se ohladiti glave i puške dok pristasu naši sinovi, a čiji su već stasali - kako da izbegnu mobilizaciju za još jedan neobičan rat.
Prezreni siromašniDok gori Kosovo, deli se i od stranačkih strasti ključa Crna Gora, popreko gledaju Vojvodina i Uža Srbija – obogaćeni građani naše otadžbine pripremaju se za letovanje u Grčkoj i Španiji. I dalje. Tamo nikom neće pasti na um Šantićeva pesma:
Naša mila Boko, nevjesto Jadrana,
Prekrivena nebom ko od plave svile,
Ljepša si od svoje primorkinje vile
I svijetlija si od njenog đerdana...
Neće poneti ni jednu knjigu. Interesovaće ih neke druge cene. Na našem moru širiće se gostoljubive ruke stranim turistima. Domaći će u većini biti prezreni, kao siromašni. Zašto nam se to dogodilo?
Policija i cvećeNjegoševu nagradu nedavno je na Cetinju primio pesnik Matija Bećković. Rovčanin, srpski pesnik, akademik, blistav govornik. Duhovitiji od svoje epohe, Bećković je u zrelim godinama zapevao na nov način: zgrnuvši ogromno obilje narodnog jezika, mudrosti, sistema vrednosti, mita i morala – sagradio je sopstveno delo, dramu Crne Gore i Crnogoraca na prelazu iz herojskog u moderno doba. Ta drama, mada iz ovog veka, korespondira s onom Njegoševom, u kojoj govore svi protagonisti doba Vuka Mandušića. Sudaraju se i preispituju. Pozitivni atributi s rđavim iskustvom. Umesto da veliki pesnik bude zasut cvećem, kao nekad Jovan Jovanović Zmaj, na putu ka Cetinju bilo je mnogo policije. Državni doček na visokom nivou, a cenzura pesnikove besede u državnim medijima – na niskom. Od takvih kontrasta živi i sastoji se danas naša Otadžbina.
Majka, sestra, nevestaKao da mu preci šalju poruke s podrškom, odmah posle smrti Vere Pavladoljske, koja je značajno ime srpske ljubavne poezije našeg doba ali i ime Bećkovićeve supruge, pesnik Međe Vuka Manitoga dobio je Desankinu nagradu za svoje ukupno pesništvo. Ako su nesavršeni savremenici, ispraviće njihove greške i zablude, trice i slabosti – preci. I, akobogda – potomci. O Desankinoj stogodišnjici, ponovo će se u Brankovini okupiti poštovaoci, prijatelji, đaci, zemljaci, pesnici. I biće kao da je ona tu – nadomak crkve, škole, spomen grobova Nenadovićima. Kao da je ono veliko plavo oko nad Srbijom – njen umiljati lik: nežan i ozbiljan. Pogled majke, sestre, neveste, Otadžbine.
Prošao životNagradu Borisav Stanković dobio je ove godine, za roman Prosao život – Jovan Radulović. Još nekoliko nagrada ovenčalo je ovaj snažan roman – o sudbini i ljubavi Srba u Dalmaciji tokom prve polovine našeg stoleća. Ali mu, čini se, Borino ime najbolje pristaje: snažni pisac starog Vranja pohvaljuje, evo, savremenog pisca današnje, izgubljene Srpske Krajine. Jedno sazvežđe srpskog jezika s juga Srbije – na čast drugom sazvežđu srpskog jezika – iz Dalmacije.
Leto u zavičajuI Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su ove sezone – u 10 tomova. Sam pesnik bdeo je nad njima. Veliko dvorište, i Male bajke, Pesma tišine, Balada o predvečerju, Kasno leto, Zapisi i Zapisi o Crnom Vladimiru – sve je to sad u jednom bloku koji je od lirskog materijala izlio pesnik Kamene uspavanke.
Ja ne pišem ovo za tebe i njega
Već za onog što će doći posle svega...
Izabrane pesme objavili su: Slobodan Rakitić, Momir Vojvodić, Rajko Petrov Nogo. Nove stihove Vladimir Jegličić, knjige za mlade Dobrica Erić i Vesna Aleksić. I drugi. Kao da okolo nisu beda i rat, stare i nove sankcije. Kako bismo tek pisali i čitali da smo bogati i slobodni? I, eto, biće tu negde neki naši odmori. Letovaćemo – s Njegošem na Cetinju, s Borom u Vranju, Desanka će nas pozvati na slatko i rakiju u Brankovinu. U Rovcima su Matija i mudri starci – s rečima i legendama. U Gruži Dobrica. Kad ih sve lično posetim, s njima se izljubim i ispričam, vratiću se ja u Moraču, tamo gde, nedaleko od manastira i groblja Biljezi, stoji, među jabukama i orasima, stara kuća moga dede Mijata. Tu me čekaju detinjstvo i san.
