„Radi, Srbine brate, s Arbanasima i uzradićeš! Čuka na nji na vrata, i otvoriće ti se! Radi vjerno i istinito! Nemo se uzdat u svoju itrinu, ni u njinu prostotu da ćeš i prevarit. Neka ti ne mogu poznat da ne radiš za njiov obraz ka za svoj!“
Piše: Dragan Lakićević
Tako je govorio Marko Miljanov. Ni njega, kao uostalom ni Njegoša, ni narodnu poslovicu – Srbi nisu slušali. Naprotiv. Mi smo narod koji voli njihove slike, ali ne haje za njihove misli.
Kosovo i Metohija! Složena oblast. Veliki kompleks države, istorije, kulture, privrede. Nasleđa! Snažni kompleks nacionalnog osećanja, potresni sastav zavetnog stradanja i viteškog sjaja. Kontrast svega, najviše mita i prakse, predstave i stvarnosti. Zemlja stvorena za pesnika.
Polje kao nijedno
Nad njim nebo
pod njim nebo
Tako je pevao Vasko Popa.
Duga je priča o Kosovu. Lekcija za natprosečne. Treba mnogo znanja, volje, strpljenja, tolerancije, samokritike, poštenja, hrabrosti – da se sebi, nekmoli drugima – objasni složenost i suština kosovskih pitanja. Ko sada sve to ima?
Neutralni posmatrač, snabdeven mikroskopom objektivnosti i specijalizovan za metamorfoze balkanskih naroda u XX veku – mogao bi na primeru Kosova i Metohije da dođe do mnogih zaključaka o promenama: nacionalnim, političkim, moralnim, mentalnim, koje su se desile i Srbima i Albancima.
Pogotovo u okrilju Jugoslavije i u okviru avnojske mape koja je našem čoveku republičke i pokrajinske granice ucrtala u prilično ispran mozak i sugerisala mu da svaka federalna jedinica Titove Jugoslavije pripada posebnom narodu, samo je Srbija zajednička.
Za nesrećnu situaciju na Kosovu najveću krivicu snose rđavo znanje i i rđavo delanje.
Odgovornost pada na sve, najviše na one koji su političkim odlukama doprineli da Srbi napuste Kosovo. Setimo se samo najpoznatijih: – nepostojanje nacionalne (demografske, državne, porodične, školske) politike među Srbima posle 1918. godine; – zabrana povratka izgnanih Srba na svoja ognjišta 1945. godine; – oduzimanje i nevraćanje srpskih imanja i metoha Srpske pravoslavne crkve do danas; – uspostavljanje novih nacija izvedenih iz srpskog naroda (taj proces još traje); itd.
U epohi „hleba bez motike“ Srbi su napustili njive i pašnjake predaka, zaputili se u kancelarije, s krajnjim ciljem da svi žive u Beogradu i slušaju narodnu muziku. Kosovo je ostalo bez Srba.
U eri borbe protiv nacionalizma, koju su Srbi zdušno i dosledno provodili – Srbi su Kosovo izbrisali iz svoje svesti.
Kosovo nije samo katastarski rasprodato. Bojim se da je ono izgubljeno – u nama. A to je mnogo gore. Kosovsko pitanje je moralno pitanje.
Po tradiciji moralan narod, ni Arbanasi nišu više ono što su bili. Oni Kosovo nisu samo kupili – imanje po imanje, plac po plac. Oni su ga i oteli: zločinom, strahom, zloupotrebom politike – međunarodne, komunističke, srpske. Valjalo bi da se i oni preispitaju – radi mirnog sna nadomak Dečana i Prizrena.
Svet može da naredi prestanak rata. Ali svet – videli smo u Hrvatskoj i u Bosni – ima svoje račune i nema dobre namere spram malih balkanskih naroda.
Srbi nemaju moralno pravo da se odreknu Kosova, ali ni da ubijaju i ginu. Koji moralno misle – nemaju rešenje. Rešenje kosovskog čvora zna samo istorija, ali mi nećemo doživeti da učimo tu lekciju.
