Dok vam ovo pišem, poštovani zemljaci, vaša adresa čini mi se jednako izvesnom kao i moja. Vaša je Beli svet. Moja: Srbija, Crna Gora, Jugoslavija. „Sada je naša Otadžbina svuda, a kome je svuda – on je nema“ – Bećković. Znate već da se Crna Gora i Srbija gledaju kroz režimske durbine interesa.
Piše: Dragan Lakićević
Durbin se lako pretvori u snajper – zavidnih, ostrašćenih, inferiornih, površnih. U toj optici nema ničeg iskrenog i prirodnog, poštenog i kompromisnog. Bratskog! A mi smo, gotovo svi, raspeti između zemalja koje su nas rodile i koje nas hrane hlebom. Ako smo ljudi, moramo ih poštovati, a voleti koliko ko može. Takvo raspoloženje obuzima moje prijatelje i mene ove jeseni u Beogradu, dok mrtvi leže po Kosovu polju smrti i slave, presudnoj koti naše istorijske sudbine. Politička konfuzija, socijalna beda, nacionalna katastrofa – sve se to naoblačilo nad Otadžbinom iz koje se javljam. Vlast i opozicija postadoše isto. Ili ih isto interesuje: vlast. U preduzećima usporena i podmukla privatizacija: da bi se radnici razišli, a neko moćan jeftino dobio firmu, zgrabio zgradu, prodavnicu, vozilo, rezervni deo – plata nema, ali niko ništa ne menja. Šverc. Posle toliko poraza, stiče se uverenje kako se sve moglo izbeći – samo da nismo bili Srbi.
Neka nam Bog pomogne
Pored morskog i planinskog, ovog leta najrazvijeniji je verski turizam. Doprinela je tome najviše osamstota godišnjica Hilandara, ali i bespomoćnost čovekova. Kada nema više ko – neka nam pomogne Bog. Najviše agencija i autobusa ide ka Ostrogu jer Sveti Vasilije Ostroški Čudotvorac, slava mu i milost, pomaže bolnima, nesrećnima, siromašnima... Putujući ka Ostrogu, turisti vide i Moraču – mogu da upamte ovu, još stariju svetinju pravoslavlja i Nemanjića, kojoj preti opasnost od jezera za hidroelektranu namenjenu ishrani Kombinata aluminijuma u Zetskoj dolini. Čime ćemo još hraniti potemkinova sela, podvale i zablude. Neka Bog da razuma makar onima koji se mole, ako ne može silnima koji mu ne traže pomoći.
Festivali i nagrade
Leto je prošlo u znaku kulturnog turizma. Preduzimljivi kulturno-turistički poslenici organizovali su i ovog leta festivale – u Despotovcu, Raški, Budvi, Herceg Novom. Jedino se tamo nešto događalo: književni susreti, naučni razgovori, izložbe slika i knjiga, pozorišne predstave, filmske revije. Ručkovi i večere. Dodeljivane su i nagrade. Nema ni jednog grada, a uskoro neće biti ni sela bez nagrade. Nagrade su obično ziheraške – za životno delo. Tako nagrađeni više daju samoj nagradi i gradu koji je dodeljuje, nego što ovi daju njima. Tako se izbegavaju utakmice, greške, muke s nagrađenima i nenagrađenima. Međutim, te nagrade su i dobre i zaslužne. Lepo je da najstariji i najugledniji dobiju priznanja za životno delo. Oni su ta priznanja zasluživali i mnogo ranije, ali je tada bio veći rizik da im se priznanja dodele.
Srpska književnost za decu
Na polju knjige: sve više pisaca, sve manje čitalaca. Pre deset godina u Srbiji je bilo šest velikih i šest malih izdavača. Svi smo znali da ih pobrojimo. Sad samo u Beogradu i Novom Sadu ima preko tri stotine izdavača i svi ponešto valjano rade: neko knjigu za decu, neko za medicinu, ovaj astrologiju, onaj naučnu fantastiku. Svako juri svoga kupca i čitaoca. A kupaca sve manje, jer su veoma osiromašili. Nekadašnji trgovački putnici postali su izdavači. Zašto bi radili za druge, kad mogu za sebe. Među novim, privatnim izdavačima ističu se: Radomir Radovanac („Bookland“ – izdavačko preduzeće za decu) s bibliotekom „Srpska književnost za decu u 52 knjige“ – već je objavljena polovina. Zatim, Momčilo Mitrović („Partenon“) s lepim izdanjima iz oblasti poljoprivrede (voće, povrće, hibridi, med, rakija...), ali i s nizom knjiga-razgovora s poslenicima u kulturi i književnosti, koje vodi neumorni Milos Jeftić, Vladeta Jerotić, Milka i Pavle Ivić, Jovan Marić, Miodrag Pavlović... Miodrag Draganić (Agencija „Draganić“) štampao je u kompletu Sabrane pesme Desanke Maksimović.
Zbogom pameti
U jeku je još jedan spor o srpskom jeziku i njegovim istorijskim domenima. Grupa pisaca i lingvista objavila je letos u „Politiici“ deklaraciju „Slovo o srpskom jeziku“ s jednom od tvrdnji da srpski jezik obuhvata sve štokavske govore i da je književnost napisana štokavskim narečjem – srpskoga jezika i porekla. Grupa naučnika i profesora odgovorila im je odmah, oštro, osporavanjem, opomenom, kritikom. Kako bi spor mogao biti žestok, iako nema Komisije Centralnog komiteta za idejno delovanje u kulturi, Hrvati, muslimani i ostali narodi koji govore srpski i hrvatski – neće ni morati da se uključuju u raspravu. Posle mnogo godina ćutanja i pristajanja na falsifikate – svaka istina deluje jeretički. Još ako se u kakvim tezama pretera. A kad se u sujetnoj borbi za vlast nad mišljenjem poumi: za istinu smo odgovorni samo mi – zatreperi ona klima koju izreka zove „Zbogom pameti“.
Buvlje prestonice
Za to vreme sela zapušćuju, gradovi se pretvaraju u velike buvlje pijace. Profesori gimnazije, oni koji po podne ne hitaju da daju privatne časove đacima koje su sami oborili – žure da nešto preprodaju i tako prežive: cigarete na kartonskoj kutiji, benzin u plastičnim kanisterima, farmerke iz Novog Pazara, s etiketama iz Italije. Kiosci, prikolice, barake, sklepane prigrade, sobni prozori pretvoreni u izloge – osvajaju gradove, pa i centar samoga Beograda. U njima svi prodaju sve: od žvake do viskija, brašna i kondoma, od školskog pribora do vibracionih bušilica. Kad otac upiše sina u školu, on mu kupi trafiku – imaće gde da radi kad diplomira. Kad kćer dođe na fakultet, kupi joj lokal za pekaru. Lekari i inženjeri dostojno žive ako se bave kiflama i perecima. Jedino kafane napreduju. Gostiju je znatno manje, ali su znatno bogatiji. I to je razvoj. Kažu da u Kolašinu ima preko stotinu kafana. I to je razvoj.
Planine, planine
Sad mi se čini da ovo pismo ispade odveć sumorno. Evo još jedne vesti. Ovoga leta bio sam u Morači. Gledao nebo nad plavim brdima. Planine visoke preko dve hiljade metara. Spram njih je sve malo i nevažno. Ne može ih srušiti akumulaciono jezero, neće se graditi kiosci. Tamo su orlovi i gromovi. Izvorišta reka, zvezde, stanište duše. I to je naša Otadžbina. I odatle vas pozdravljam.
