– Ima li ova zemlja budućnosti? – pitaju se ovih dana i meseci, a i godine se množe – moji sagovornici i prijatelji.
Piše: Dragan Lakićević
– Šta će biti s našom decom? – pitaju se koji imaju decu, a još nisu počeli s rasprodajom očevine i s potragom za vizama.
– Ima li škola svrhe? – pitaju se deca.
– Šta će biti kad odrastemo?
Šta će biti kad odrastemo kao narod?
Kad ponavljamo prvi razred zbog predmeta koji se zove pamet a znači sudbina.
– Jesmo li ostali bez nade? – pitamo se svi odgovorni za ono što nam se ponekad mimo naše volje i pameti, zbiva.
Unutra, u Otadžbini; kolaps! Ekonomski i moralni pad, pri čemu se mnogi nadaju da propadanju mora imati kraja, da ćemo osetiti kad udarimo o dno, odakle nema kud dalje i niže. A šta ako kraja i dna propadanju nema? Ni u jednoj dostupnoj školskoj knjizi, ni u jednoj novini nema opisa stanja Srbije uoči Prvog srpskog ustanka, u doba Kočine krajine, kada je – vele – bilo strašno kao sada; ekonomska, moralna, nacionalna beda. Kako da sebe i svoje vreme sa bilo čime uporedimo i samerimo.
Zakoni
Umesto odgovorne analize i upitanosti šta će biti s nama, s našom decom i s našom državom kako god da se ona zove – ovamo se donose Zakoni kojima se još više produbljuju jazovi. Izazivaju nesporazumi, daje glavno za sporedno.
Zakon o Univerzitetu, recimo.
Uvođenje dekana-direktora na fakultete. Prodor političkih stranaka, njihovih vulgarnih koncepcija i opskurnih interesa u naučne kabinete.
Situacija u kojoj se naučna učaurenost, inercija, samodovoljnost proglašavaju svetinjama koje su ugrožene novim promenama.
Na fakultetima; otkazi, štrajkovi, obračuni, protesti, zakulisne igre. Pri svemu tome, uverenje da se diplome s fakulteta one prokazane zemlje teško nostrifikuju. Ovde ih više ni ponosne dede inženjera i lekara ne uramljuju, jer znaju da diplomirani pravnik ili profesor može u najboljem slučaju da se zaposli kao najamnik ili trgovački putnik kod kakvog privatnika.
Setimo se koliko su politički obračuni štete imali na našim fakultetima u doba „jednoumlja“ i pre sadašnje jagme o sve institucije. Šta će posle svega ovog ostati? Koliko će sve ovo koštati? Čime ćemo platiti? Ko uopšte vodi računa o opštim interesima? O Otadžbini.
Pa zatim Zakon o javnom informisanju. Najpre je obezvređena reč.
Posle epohe „verbalnog delikta“, nekoliko godina bilo je sve slobodno. Ne toliko sumnjivo, koliko neukusno! Moglo se reći i objaviti apsulutno sve; potpune izmišljotine, zlonamerne, insinuacije, uvrede, klevete, gluposti. Niko ni za šta nije odgovarao. Javna reč nije vredela ništa... Pojavilo se na stotine novih listova, časopisa, radio i te-ve stanica. Reč je izgubila važnost, novine ugled. Profesija i korisnici svi su bili na gubitku.
Novine su dopale u krizu. Činilo se da će svaki čitalac morati da izdaje svoje novine.
Sad je donet Zakon o informisanju. Uvedena praksa strogih novčanih kazni. Ko tuži? Ko sudi, kud pare idu?
Hoće li pod taj zakon pasti i ovo moje pismo?
Kosovo i Crna Gora
Laži se množe, obmane gaje, hipokrizija osvaja.
Kad gubimo Kosovo, niko ne kaže da ga gubimo odavno, tako i tako, delom i svojom (srpskom) krivicom i proneverom, delom što jači i najjači tako hoće. Uljuljkujemo se nadom i linijom manjeg otpora da je Kosovo i dalje naše, srećni što nas ove sezone nisu bombardovali, umesto da priznamo kako Kosovo i Metohija (a Metohija jeste crkveni posed) formalno, na terenu, katastarski i etnički – gotovo više nije naše, ali je duhovno, istorijski, kulturno, u pamćenju i u dubini tradicije – naše.
Kako čije! Kako ko shvata ove razlike.
Čemu laž.
Tako je olakšavajuća i prijatna istina. I kad je ružna, i kad je neprijatna, istina je lekovita.
Kosovo pripada onome u čijem je srcu. A Srbi imaju sve više problema sa srcem. Kao da naša zemlja postaje kardiovaskularna bolnica.
Pa Crna Gora.
Pre deset godina: Srpska Sparta. Pre sto godina: Druga srpska država. Ili, ako Crnogorci baš hoće – prva!
Sad; jezgro nacionalnog falsifikata, mentalnog zaborava, komitetske logike, nesreće, nesporazuma i političke strasti. Sujeta i neznanje – jedino plodno tle za razvoj manipulacije.
Čemu lagati da se dva režima – onaj u Crnoj Gori i ovaj u Srbiji – sudaraju. Kao da je to novo, kao da time nije bila ispunjena cela druga polovina prošlog stoleća.
Ako se sudaraju režimi i njihovi interesi, koncepcije, spoljne i unutrašnje političke opcije – čemu obmanjivati i zavađati nedužne i neuke? Zašto huškati, trovati, podmetati – kao da porazi partizansko- četničkog sukoba i doba IB-a nisu bile strasne lekcije o strasti, gluposti, mržnji i obračunu.
Mi ili Oni
Šta će biti s našom državom?
Kako će se zvati?
Gde će se nalaziti?
Sve se to pitaju sagovornici, možda anahroni, ali odgovorni i zabrinuti ljudi uoči kraja paklenog veka.
A u tom veku iz ovog oslabljenog, istrebljenog, kažnjenog naroda, koji je u tom stoleću ginuo u pet ratova sve na svojoj zemlji – zablista toliko naučnika, umetnika sportista.
Ko će nas pre uništiti.
Mi ili oni?
Dok pišem ovo neveselo pismo, svakidašnju jadikovku bez zrna poezije, sećam se Simeuna Đaka. I on je mereći vreme do „ukupacije“ i od „ukupacije“, utapao svoju savest i slabost u „rakiju majku“, donkihotovski zamišljajući sebe u viteškoj opremi dostojnih vremena i junaka.
Pomalo na Simeuna Đaka ličim i ja sam sebi, a i mnogi Srbi koje poznajem. Većina nas sedi kraj kakvog imaginarnog rakijskog kazana i sniva o sebi boljem nego što jeste, pametnijem, hrabrijem, kulturnijem sebi... O Kosovu, drugačijem nego što ono jeste.
