I carevi
zemaljski s njom se kurvaše
i trgovci zemaljski
obogatiše se od bogatstva
slasti njezine.
(Otkrovenje Jovanovo, 18, 3)
Ne trebuje carstvo neljudima...
(Gorski vijenac)
Piše: Dragan Lakićević
Na komadu jedne rakete koja je ovog proleća pala na Srbiju bilo je na engleskom jeziku napisano nečijom rukom:
DA LI JOŠ ŽELITE DA BUDETE SRBI?
Da ne ulazimo u to je li pomenuto pitanje autentično, ko ga je pisao na smrtonosnom metalu modernog oružja pri kraju veka.
Zanimljivo je i valja razmisliti: kako se i zašto zametnulo ovo pitanje u nečijoj glavi, da bi potom bilo upisano u bojevoj glavi?
U čemu se ljudska i bojeva glava razlikuju?
Šta – na osnovu pitanja sa bombe – znači biti Srbin?
Da li to ime drugima znači više nego nama Srbima?
Kažu da su rakete („tomahavk“ i druge) pametne. Znači li to da se tom pameću mogu opametiti pogođeni ljudi i narodi?
Uterati u čovekovu glavu (naciju, kulturu, etiku, egzistenciju...).
Možda su rakete kojima Savez od 19 moćnih zemalja Zapada zasipa Srbiju aprila i maja 1999. godine – punjene moralom.
Kako god bilo, po celoj Srbiji, ovog proleća, eksplodira sram.
Umesto trešanja, krušaka i jasmina – cvetaju bombe.
Zamislite da devetnaest mladića u punoj snazi, s razvijenim mišicima i vičnih udaranju, napadnu i počnu na smrt prebijati kakvog izgladnelog i siromašnog starca – naočigled celoga sveta.
Slika prva
Neko je „preko bare“, neko „preko grane“. Ovaj decu sklonio u Banja Luku, ovaj glavu izneo u Crnu Goru. Videli smo kako je živeti na selu: koke nose jaja i za vreme rata, ali avioni lete i nad njivama.
Beograd je, ipak, Beograd.
U njemu su Raičković i Bećković, a Andrić kao da nije ni odlazio sa ovoga sveta.
Beograd je teško ranjen: zgrada Vlade Srbije! (Stara, lepa, kamena palata usred prestonice! Nju su Nemci sačuvali za vreme prethodnog rata!) Uništene i razvaljene građevine: Generalštab, Kineska ambasada, hotel „Jugoslavija“... Potreseni muzeji i manastiri, crkve i pozorišta. Danju, po parkovima i baštama – leto. Noću, po skloništima – zima.
Strašilo epohe
O Srbiji i njenom stradanju dosta se zna. Ali da li se Srbija i njeno stradanje razumeju?
„Strašilo je slušat šta se radi“ – rekao bi Njegoš. To što se zbiva u Otadžbini, na samom kraju milenijuma, liči na biblijske slike, koje su, opet, na našem jeziku, najbolje formulisane u Gorskom vijencu:
Da opuste zemlju svukoliku
ka skakavac što polja opusti.
Gradovi, mostovi, polja, farme ovaca i goveda.
Škole, bolnice, izbeglički kampovi, stambeni kvartovi.
Rafinerije, azotare, hemijska industrija.
Fabrike, rudnici, toplane, skladišta.
Televizijske zgrade i predajnici.
Pruge, putevi, dalekovodi, groblja.
Kasarne i u njima naša deca.
Avala, Lovćen, Fruška gora. Sve je zasuto krstarećim, kasetnim, grafitnim - razornim bombama i projektilima. Zašto? Da Srbe vrate u kameno doba – rekao je jedan odgovoran zapadni političar. Da srpskoj deci ukinu osmeh s lica – želja je drugog diplomate. Možda je to taj vrhunac svetskog napretka na pragu novoga veka – pred ulazom u budućnost?
Slika druga
Prodavnice jesu pune, ali ima malo kupaca.
Firme rade, mada posla nema. Gde nema posla, nema ni plata. Penzije su neizvesne, kao mirovne inicijative.
Pred kioscima redovi za duvan. U prodavnice Ce-marketa danas stiže ulje.
Bon za benzin, na crno, košta jednu marku po litru. S tim bonom benzin se može kupiti na pumpi.
Privatni gradski prevoz potisnuo je društveni GSP – na umoru. Nema besplatne vožnje za penzionere. (Ko je preživeo, setiće se onog Matijinog zloslutnog pisma, koje je svojevremeno potreslo SUBNOR i matorce).
Zao gost u Evropi
Još u prošlom veku mladi i visoki Vladika, „Pustinjak cetinjski“, pevao je:
kome zakon leži u topuzu
tragovi mu smrde nečovještvom!
Njegošu su bleštale oči kad je gledao Obilića u svome duhu.
U našoj narodnoj tradiciji Obilić je poznat kao ubica aždaje – domaća epska predstava Svetog Đorđa.
Aždaja nije bila samo metafora turske sile pred koju izlazi srpski vitez bez mane i straha, nego je bila i metafora svekolikog zla.
Zao gost današnje Evrope zove se NATO-pakt. „Malen svijet za adova žvala“ – Njegoš.
Šta sada znači i predstavlja pojam Slobode? Je li Sloboda ukinuta? Sloboda zbog koje su se rađali pesnici, a umirali heroji!
Znao je Pesnik i Gospodar najmanje slobodne zemlje – da nismo nevini:
Bog se dragi na Srbe razljuti
za njihova smrtna sagrešenja...
I sad Srbi imaju čega da se pokaju, u čemu da se preispitaju, ako bude predaha između toliko uništavajućih udara s neba i s mora, preko koridora koje su ponudile gotovo sve susedne zemlje – da se sprži Srbija!
Vražja sila odasvud opkolila
Zašto je tako davno opevana naša budućnost, koja nas je zadesila ovog proleća?
Slika treća
Na trgovima priredbe: koncerti, predstave, hepeninzi. Na ulicama rasprodaje knjiga. Na grobljima Srbije – žalbe. U kućama vojnika – briga i strah.
Po „buvljacima“ su najtraženije sveće i baterije. Strah da ne ostanemo bez struje, jer dušmani i to napadaju – specijalnim vlaknima po mreži pod naponom. Plastična burad su odavno rasprodata – zalihe vode. (Biće kiselog kupusa, ako se završi rat). Ruski fenjer košta dvesta dinara. (Kao da je od srebra.)
Danajski darovi za Šiptare
U isto vreme, instrumentalizovani albanski političari i teroristi – s nadom, ambicijom i obećanjem da će od komada Srbije dobiti državu – povukoše u stradanje svoj narod: šiptarsku decu, žene, starce, bolesne. Sirotinju. (Nikad ničija sirotinja nije bila neprijatelj Srbima.) Ugroziše one do kojih nikad neće doći darovi iz Bele kuće, bogatstvo od narko-mafije, ali im s neba padaju smrtonosni tovari koji u prah i pepeo pretvaraju kuće, u ugljenisane leševe pretvaraju zbegove koje pokreće licemerna i besprizorna demokratija Amerike i njenih poslušnika.
Moramo žaliti albanske mučenike. Jednog će dana i oni, kao i sada Makedonci, shvatiti da od Srba nisu imali boljih prijatelja. To bi se moglo desiti i Crnogorcima, ako ne shvate da se Srbija ne može skupiti i smanjiti – da bi bila ravnopravna s braćom i susedima.
Slika četvrta.
Sažegoše Kosovo.
Satiru južnu Srbiju.
Okomili se na Užice, Čačak, Kraljevo, Vranje.
Niš uništiše.
Urnišu uranijumom.
Sve što gori to su nam zapalili. Sad su, kažu šaljivdžije, na redu burad od dvesta litara. Ko negde ima bačvu benzina – taj je već cilj NATO-pakla.
Proleće prolazi neprimećeno.
Čime ćemo se grejati najesen?
