ISKUSTVO DRUGOG SVETA
Kad prođu sve nesreće i nedaće, ostaju sećanja i razmišljanja.
Tokom odlazećeg veka srpski narod je doživeo šest ratova u kojima je stradalo tri miliona ljudi. Nakon svakog rata, iz zemlje razorene i spaljene do temelja, odlazili su preživeli. Tako je srpski narod po svetu posejao i četiri miliona svog semena kome će se, ako se ne učini nešto, zagubiti svaki trag. A kad se fizički uništi trag postojanstva jednog naroda, nestaju i sva njegova obeležja u svetskoj kulturi. Srpska kultura, a pre svega, srpska pisana reč, ne zaostaje nimalo za najznačajnijim delima svetske pisane baštine. Snagu takvog osećaja mogla je da proizvede samo izuzetna duševnost i najtananije osećanje za svet oko sebe. A srpski narod je uvek imao snage da najteže trenutke svoje nacionalne tragedije pretvori u vrhunsku umetnost.
Kako je posle deset poslednjih godina i ima li nade za neko bolje vreme?
Razni stručnjaci i političari govore iz uglova svojih profesija. Ali, kako izgleda srpski narod iz ugla jednog pesnika, čoveka koji se za sve sto piše prvo obraća sebi, pa potom čitaocu? Iz njegovog obraćanja sebi proizašlo je tridesetak knjiga pesama i proze, bogata izdavačka delatnost. Dragan Lakićević. Trenutnoje jedan od urednika Srpske književne zadruge. Lirika obeležava sve što piše, a Srbima je lirika i te kako postala potrebna, ne bi li našliu sebi malo nade za neko bolje vreme. Epska stvarnost doživela je svoj vrhunac na Balkanu i promena je postala neophodna. Uostalom, da li bismo svi bili drugačiji da se prvo obratimo sebi, pa onda drugima?
– Ako sudimo po onome štoje u književnosti ostalo, a štoje nastajalo uz prve oslobodilačke i svetske ratove, u ovom veku, ne bi se trebalo bogznačemu nadati od književnosti koja nastaje tik uz ovaj poslednji rat na popristu bivše SFRJ. U formi obraćanja sebi pišu uglavnom pesnici, ne bi li se takvom vrstom iskrenosti i istinitosti obratili drugima. Pošto se u nas mnogo više laže i javno govori neiskreno (što je deo opšteg oboljenja ove nacije) i pesnici se češće obraćaju sebi lažno nego istinito. Zato njihova dela ne dopiru ni daleko ni duboko, pa se u takvoj situaciji previđaju i preziru i neka istinita i odista snažna dela. Da bi se Srbi obratili sebi, morali bi saznati ko su, gde žive, kako se zovu – i što su, zadovoljni bratstvom i jedinstvom zaboravili ili sebi ukinuli – više nego što su im tražili. Kako da se obrati sebi onaj od koga svake sezone nastane tuce nacija i akademija nauka? Srbi se mogu obratiti sebi i ako hoće i ako dobiju predah. Zasad se ne bi reklo da hoće – imaju preča posla od sebe. Više vole da gledaju kako komšiji crkava krava – i to je deo naše nove tradicije. Predah, opet, moraju naći sami – niko im ga neće dati, pa ni oni što su podjarivali vatru ratova, slali sa zapada polumrtve ratne zločince s četrdeset godina zakašnjenja – e da bismo se ponovo klali, a na kraju nas zasuli milosrdnim raketama i bombama.
Ko želi da se obrati sebi, mora biti odgovoran, ne samo za sebe, nego i za druge. Ako drugi osete tu odgovornost, moglo bi se već računati na dvoje. Sad svako misli da je odgovoran za sebe i to mu je dovoljno. Ima i takvih koji će zbog odgovornosti za sebe lično žrtvovati stotine i hiljade tuđe dece. I to je jedan od elemenata velike bolesti našeg doba i naroda.
– U pola veka komunizma, Srbi su izgubili samopoštovanje. Kako da ga vrate i da se ostvare kao nacija?
– Srbi mogu doći do samopoštovanja ako budu poštovali druge u sebi i sebe u drugima. Od toga se decenijama odvikavalo i teško će se uspostaviti, jer svako grabi priliku da nešto zgrabi i sebe namiri kad ga je zapalo, a drugi već čekaju da se nečega dokopaju. Bojim se da Srbi pogrešno razumeju spokojstvo i samopouzdanje, ako uopšte misle o tome. Započelo je sa ideologijom, a završava se s prezirom sopstvene kulture. Samo ko se odrekne sopstvene kulture i tradicije – one pozitivne, u koju spadaju Sveti Sava, srpski manastiri, Vuk, Njegoš, Tesla, Dučić, Andrić, Crnjanski, Desanka, Lubarda, može reći: ja više nisam Srbin. To su najpre imputirali Makedoncima, a posle su se dični Crnogorci dosetili da nisu Srbi i to ne od danas, nego od Adama i pračoveka. Naš čovek je oboleo od lokalpatriotizma, skorojevićstva, sebičnosti, površnosti, iracionalne doslednosti. Bio bi dobar neki brz preporod, ali ne znam je li moguć, da li su Srbi spremni na to. Srbi su velika i složena tema, a ovo je tek prva rečenica.
– Deset godina Srbiju potresa dekadencija. Ratni sukobi prouzrokovali su egzodus Srba iz krajeva u kojima su vekovima živeli, ali ne samo odande, nego je preko trista hiljada ljudi otišlo iz zemlje, uglavnom obrazovanih. Koliko je njihov odlazak narušio kulturni „milje“ ove zemlje?
– Kulturni „milje“ razorilo je i smanjenje države, to jest suženje kulturnog prostora. U velikoj zemlji veći je duh. Kako težimo sve manjim državama, tako nam se ponaša i duh, pa vidite gde ćemo završiti. S kim će se ravnati zemlja sa svima posvađana i izolovana po svojoj volji? Kulturni prostor razoren je socijalnim, nacionalnim, urbanističkim, komunalnim raspadom svih vrednosti. Kultura je poništena razgradnjom škole i vulgarnom zloupotrebom televizije, a odlazak mladih i školovanih ljudi samo je jedan u nizu velikih gubitaka. U isto vreme, mladi i školovani ljudi otišli su u poslove za koje se nisu školovali, ili u nesreće, ratišta, agoniju – čega u zemlji ima napretek. Današnja emigracija je, treba priznati, i politička i ekonomska. Za nju mnogo zasluga ima i doba bratstva i jedinstva, epoha hleba bez motike. Mislim da je potkraj prošlog veka bilo više ekonomske, a sad više političke emigracije iz Srbije. Znatno drugačije i složenije bilo je iz ratom zahvaćenih krajeva, mada senka rata još nije sasvim minula iznad nas. U međuvremenu, stasala su, pred otrovnim malim ekranima, nova deca. Inficirana gadom i neukusom, odvojena od knjige i njenog mira i iskustva, pokraj osiromašenih i nemoćnih roditelja, zatečenih promenama na koje nisu računali, ta deca, koja nisu otišla iz zemlje, nemaju ni snage, ni prilike da unesu nov i svež kvalitet u kulturu i ekonomiju ove nesrećne zemlje. Daj Bože da se prilike za to počnu sticati.
– Nedavno ste boravili u Švedskoj, u Geteborgu ste imali književno veče pod naslovom „Porodični album“, obišli ste kulturna mesta tamošnje srpske zajednice, našli se u kulturnim i obrazovnim švedskim institucijama. Kakvi su utisci?
– Boravio sam u Švedskoj na poziv grada Geteborga i kulturne manifestacije „Noć kulture“ a bio sam gost srpske crkve iz Geteborga, srpskog kluba „Sinđelić“, kao i dvojezičnog časopisa za kulturu „Dijaspora“. Tamo sam održao nekoliko književnih večeri, jedno predavanje, sreo naše ljude. Na Univerzitetu u Upsali primili su me ljubazno prof. Sven Gustavson i prevodilac Adolf Dal. Bile su to tri lepe nedelje – u lepoj, velikoj, uređenoj zemlji-parku, državi šuma i jezera, ali i kralja i knjiga i muzeja. Naše crkve su tamo pune ljudi. Biblioteke su pune i knjiga i čitalaca. Osećao sam se spokojno – pisao sam „Severne pesme“. Čini mi se da tamo, osim prijatelja – divnih ljudi, dobrih sagovornika, imam i nešto svoje. Rado bih tamo ponovo išao. Kad bi mnogi drugi, nalik meni, tamo i drugde išli, pa ovamo posle pričali šta su videli – možda bi nas to unapredilo. Ako bismo kopirali vrline drugih, makar one male i praktične, ako bismo ih upoznavali, pa shvatili da nismo toliko daleko kako nam se čini otkako ne izlazimo iz sve manje otadžbine, iako su oni tamo druga vera, rasa ili jezik, shvatili bismo da nismo baš u svemu najbolji, da bismo bili ovako ponosni i samozadovoljni.
– Hoćete da kažete da postoji razlika između Srba odande i Srba odavde? I uopšte, da postoji razlika između Srba u inostranstvu i Srba u Matici?
– Možda u tome ima udela uzorak Srba sa kojima sam se sretao po svetu, ali sam se iz Švedske vratio sa utiskom da Srbi tamo mnogo složenije i odgovornije misle o Srbiji i uopšte srpskom pitanju ovamo, nego ovdašnji Srbi. Važna je za to i distanca i informisanost i „iskustvo drugog sveta“, ali je možda presudno to što su izvan naše domaće, privatne i skučene političke busije, gde tetka iz neke političke partije presudno utiče na svu svoju rodbinu. Rekoh: Idu u crkvu. Negde zidaju manastir, negde osnivaju biblioteku. Aco Dragićević već treću godinu izdaje časopis, Neđeljko Rađanović u Eksilstuni ima biblioteku od dve i po hiljade knjiga, mahom srpskih. S druge strane, njihova deca, a unučad sigurno, srpski neće znati i to je gubitak i za nas ovamo i za njih tamo. To je gubitak teži od činjenice da se niko od njih odande neće nikad vratiti.
– Kako je došlo do saradnje sa švedsko-srpskim časopisom Diaspora/Dijaspora?
– Kad je osnovao „Dijasporu“ novinar Aco Dragićević, Srbin iz Hercegovine pozvao me na saradnju, obavešten da rado i lako pišem za novine. Bio je čuo za moj roman „Mastermajnd“, a pominjala me je i moja divna prijateljica Boba Spendrup koja me zna još iz doba kad sam bio glavni urednik „Rada“. Dragićević i ja smo se dobro razumeli – ne toliko stoga što je moja rubrika „Pismo iz Otadžbine“ našla svoje čitaoce i unela neki novi duh u časopis, nego stoga što smo lako i zajedno došli do niza ideja u isto vreme. Kad je počelo NATO-razaranje Srbije, g. Dragićević me pozvao da me pita kako sam, jesmo li živi, mada se pre toga nismo bili videli. Zvao me često, gotovo koliko majka. Tražio da beležim šta mislim i šta mi se događa u to vreme. Tako je nastala knjiga „Srbija na kraju veka“, u dve sveske, koje je objavljena na srpskom u Švedskoj i razaslata po svetu, da naši vide kako je doživeo i video taj rat u Evropi i u Beogradu jedan srpski pisac... Sad je sve više zainteresovanih pisaca i novinara u Srbiji za saradnju sa „Dijasporom“. Voleo bih da se i srpska i jugoslovenska država zainteresuju za ovo pregalaštvo jednog čoveka u Švedskoj i njegovih tamošnjih nesebičnih prijatelja.
– Šta za Vas znače „Pisma iz Otadžbine“?
– „Pismo iz Otadžbine“ trebalo je da bude lični izveštaj o kulturnim zbivanjima u Srbiji, Crnoj Gori i Srpskoj- za "Dijasporu". Taj izveštaj često je bio doživljaj i možda je to najvažnije u ovim zapisima - različitim po intonaciji i sadržini, ali često mračnim, neveselim i s malo optimizma. Voleo bih da ubuduće budu svetliji. Pošto su zapisi lični, u njima se mora pojaviti pesnik, što ja uvek jesam. Mora se pojaviti Srbin, ali je od svega važnije da se pojavi duševnost - prema onima kojim upućujem pismo, odavde gde je postojbina moje i njihove duše. Žao mi je što su „Pisma“ opterećena politikom i surovom stvarnošću, ali to ugrožava i naš goli život, pa mora da obeleži i ono što pišemo bližnjima po svetu. U jednom nedavnom „Pismu iz Otadžbine“ („O“ je veliko jer ni sam ne znam ime te Otadžbine, a u reč Otadžbina staju mi i Srbija i Crna Gora i Srpska i ostale srpske pokrajne) zapisao sam kratki bilans srpske istorije kao uzroka našeg današnjeg udesa. Nama se kičma lomi još od pada pod Turke. Uspravljali smo se u borbama za oslobođenje i pre Karađorđevog ustanka i u ratovima ovoga veka. Na istorijskom planu – šta nas je snalazilo, dosta smo izdržali. Ali, na moralnom, nacionalnom i mentalnom planu, naš udes počinje 1918. da bi kulminirao deobom 1941. i ideološkim poricanjem sebe posle 1945. godine. Ogromni strah i teror onemogućili su srpski misaoni korpus da se oko 1948. recimo, priseti svoje sudbine i svoga stradanja. Od tada je prošlo pola veka i od tada smo takoreći drugi narod. Ipak, ja nade imam. Verujem da se lepim rečima, postupno i razborito, kao što postupamo sa svojom decom kad nismo nervozni ili pijani, može sugerisati potreba za mirom, razumom, tolerancijom i što je najvažnije, istinom. Ako bi se Srbi počeli vraćati istini, ali ne silom i nametanjem svoje istine drugima, bilo bi izgleda da se makar oni što najesen kreću u školu, počnu izbavljati iz kaljuge i bolesti u kojima smo završili XX vek. Kad bismo, za početak, preuredili i plemenitije postavili taj prvi razred, bilo bi bolje, a drugi neka ostane za narednu godinu!
U Beogradu, decembra 2000. godine.SaDraganom Lakićevićem razgovaralaje Dragana Lazarević
