Човјек за којим је планина плакала

Ако ћемо поштовати вољу сликара Дрљаче, а ваља нам то чинити, онда овој фотографији најбоље одговара текст; Два богумила. Лазар Дрљача са непознатим далеким претком.

Десети децембар је годишњица рођена академског сликара Лазара Дрљаче који се након студија у Бечу и готово двије деценије живота у Бечу, Риму и Паризу одрекао добара цивилизације нашавши прибјежиште у дивљини херцеговачке планине Прењ.

Пише: Ацо Драгићевић

ПРИЈЕ него је одјездио у бесмртност, на овом свијету доживјео је дубоку старост (89). Кад је последњи пут напуштао планину Прењ, с којом се вјенчао релативно млад и гдје је скоро пола вијека друговао са високим јелама, боровима, планинским потоцима, ливадама, долинама и дубодолинама ове планине на размеђу континенталне и субмедитеранске климe- падала је јака киша.

– Ово, на растанку, плаче моја планина, изустио је и склопио очи.

Тог тринаестојунског дана (1970) занавијек je склопио очи оставивши посљедњу вољу да га сахране, код Шантићеве виле у срцу планине као богумила. Испуњена му је жеља. На надгробном споменику, сачињеног од стабла одраслог храста записано је; Дрљача J. Лазар 10. X 1882 – 13. VII 1970.

Племенити људи касније су у неколико наврата обнављали надгромно мјесто да би након иницијативе Рудолфа Бошњака и Мирјане Капетановић 2010. године над гробним мјестом великог сликара заблистао прави богумилски ками са епитафом: Нека се зна да / откад на мене / поставише / стећак ни путници / по земљи ни / звијезде по небу / не могу да залутају /…мртав живима / постах путоказ (према приједлогу Ненада Тановића)

Студије je завршио у Бечу, живио, радио и стварао у Паризу, Риму, Сарајеву и Мостару – одрекао се свих добара цивилизације, друговања и познанства са Пикасом и другим сликарима, „вјенчао се са Биједом“ како је знао рећи и удомио се на Прењу. Имао је коња Пегаза и чезе које је сам начинио. Користио их је на путевима до мотива које је сликао. Није марио за излагањем својих дјела. Ипак сабрао је десетак изложби које су увијек побуђивале велику пажњу културне и свеколике јавности, једнако као што за његова овоземаљског живота као и данас не престаје интересовање за живот и животну филозофију овог умјетника.

Дијаспора је писала о Лазару. Репортажа Жаркa Јањићa о сјајном сликару и племенитом луталици Лазару Дрљачи oбјављена је под насловом „Исте столице, само друге гузице“ (Година IХ, 2006, broj 50, ст. 8-9). То је мисао Лазарa Дрљачe коју је изговорио међу сељацима на планини, кад сe вратио из Коњицa, одазивајући се на позив нове власти након Другог свјетског рата.

По своме знању, култури и умјетничком имену, овај горштак могао је бити умјетник и забављач богаташких салона, дворски сликар и богаташ који вјешто портретише милостиве госпође  и њихове пудлице у ентеријерима пуним мириса парфема и богатих трпеза. Могао је бити штићеник министара, генерала и фабриканата, проводећи живот по бјелосвјетским конкарницама, бити почаствован посјетама дворана, посједовати чековне књижице и шепурити се по пространим атељеима у свјетским метрополама, играти голф и бриџ и улазити у помодне каталоге и енциклопедије умјетничких мешетара на панађурима скоројевићке таштине... Зуко Џумхур (1921 – 1989)

– Дрљача је, то потврђује и његово интересовање за астрономију и његова слика  Коперник , био у дослуху са вјечношћу. Говорио је да једино стари надгробњак носи дах вјечнога, заклињао се гробовима као примитивни Индијанци брдима своје земље. А планина му је говорила да је камен доиста вјечан, па се Дрљача поистојвећивао са каменом, са планином, постао је и остао дио вјечности... Био је приврженик незамисливо узвишеног спокоја старих некропола загубљених у висинама горког заборава. Видио је у ковачима кaмених споменика  са шкртим записима генијални дух наших прародитеља Херцеговаца, који су из камена избијали варницу животаи у њ враћали дух оних који су одлазили са тог истог камена. Они су својим умијећем затварали круг живота крунисаног смрћу као задњим ускличником вјечности живота и шамаром узаманој смрти. Ти наши прастворитељи  нису остали у нашем запамћењу, „величајношћу мртвачког култа“ него управо вјером у неуништиви и неизрециво драгоцјени, вјечни живот човјека као свеколиког чуда над чудима. То је живот човјека на земљи која је подједнако дата свим божијим створењима која на њој налазе своју неумитну смрт. С тим створовима земаљским дијелио је своју вјечност необични човјек, академски сликар Лазар Дрљача. Академик Неђо Шиповац (1938 – 2010)

 
Лазар дрљача, Три коњаника

СПУШТАЈУЋИ се с планине, доле на магистрални пут, више из знатижеље него из потребе, подигне сликар Лазар Дрљача руку пред долазећим аутом, да га повезе до града. Возач се заустави и наставе вожњу. Показало се убрзо да су Лазареви сапутници били странци – из Швајцарске и да су кренули до Јадранског мора.

С обзиром да је Лазар био чудно обучен, у дугачком капуту па још са пелерином изгледао је као неко из XIX вијека, жена је приговорила возачу на њемачком језику;

– Госпођо, ја нисам луђак, ја само патим од костобоље, па ми је увијек хладно, узвратио је Лазар на одличном њемачком језику.

Жена се, шта би друго, застиди, али послије неког времена опет је протестовала код возача, али сад на француском језику:

– Шта ти би да примиш овог клошара?

Лазар не остаде дужан, одговари на течном француском:

– Госпођо, иако сам пар пута спавао испод мостова у Паризу, то не значи да сам клошар. Становао сам далеко од Сене, па кад хоћу да сликам јутро на Сени, ја преспавам испод моста, јер ме јутарња хладноћа пробуди на вријеме.

Лазарови домаћини у ауту тотално се збуне и ушуте.

Напокон ће возач иронично, овај пут на италијанском, посумњати да је њихов сапутник сликар.

– Каже да је сликар, кладим се да никад није чуо за, рецимо, Модиљанија.

На то ће Лазар на доста добром италијанском:

– Не само да сам чуо за Модиљанија него сам га и лично познавао и посуђивао сам му новац, а послије пијанки га и тријезнио, узвратио је Лазар Дрљача и додао;

– Сад зауставите ауто да изађем, мора да сам и луђак и клошар кад с вама имам посла.

Забиљежено према сјећању доктора Рајка Сарића једног од ријетких људи с којим се Лазар Дрљача упуштао у разговор.

Лазар Дрљача какав се јављао у               Рудолфовим сновима – Дуже времена јављао ми се у сновима један старији човјек, дуге сиједе косе и дуге бијеле браде...Своје снове о њему причао сам неким пријатељима, али они нису вјеровали... 17. јуна 2000. године у 17.45 пронашао сам слику човјека којег сам сањао. Спознао сам, препознао, схватио и разумио гледајући његове слике, да је то Лазар Дрљача, баш онакав старији човјек какав се јављао у мојим сновима. Шантића вилу посјетио сам у јуну 2000. године, обишао гроб Лазара Дрљаче. Има то нешто што ме привлачи да живим тамо, да све буде како је нeкaд било.

Рудолф Бошњак крај истог стећка, само са друге      стране, гдје је некад овјековјечен Лазар Дрљача Рудолф Бошњак аутор оживотворене иницијативе, са Мирјаном Капетановић (написала књигу о Дрљачи), да се над Лазиним гробом подигне стећак. Сан о човјеку „дуге сиједе косе и дуге бијеле браде“, Рудолф је забиљежио у свој дневник 12. јуна 2000. године. Пет дана касније пронашао је слику Лазара Дрљаче и протумачио сан. Бошњак се једним писмом обратио градоначелнику Коњица с молбом за „додјелу Шантића виле и припадајућег земљишта на кориштење“. Даље у писму Рудолф Бошњак објашњава како је његова намјера „и велика жеља да поправим Шантића вилу, да је доведем у стање у ком је била, уз све благодети данашњег стандарда живљења те да наставим да живим у тој кући и тамо направим Центар Лазар Дрљача који ће окупљати младе умјетничке таленте-сликаре, људе који су посвећени алтернативној медицини, медитацији, миру“.