“Једном приликом сам седео са својим дугогодишњим пријатељем, изузетно образованим и духовно искусним човеком, владиком Српске православне цркве. Као и увек, читав наш разговор је имао тих и свечан карактер. Без много речи, са дугим периодима ћутања, у заједничком осећању тежине времена у коме живимо.
Пред зидовима испуњеним књигама и иконама, под пригушеним вечерњим светлом, читав овај несвакидашњи разговор свео се на заједнички покушај нашег одговора на једно подједнако компликовано колико и тајанствено питање. Рекли бисмо питање свих питања: који је то највећи, онај првородни српски, грех?
Да, заиста, који је то највећи наш грех? Из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Који претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти.
И разговор се тако претворио у велико и страшно подсећање на све оно што нам се дешавало.
Пред мирним погледом мог ћутљивог саговорника, ја сам полако набрајао ужасне сцене нашег пада у историји. Једну по једну.
Као на исповести, ређао сам страшне сцене крвавих стратишта и народних збегова. Сећао сам се свега оног што мрзне срце и леди душу.
Сећам се кумовске секире; сећам се официрске сабље која сече дојке српске краљице; сећам се крвавог ножа како се у Топчидерској шуми немилосрдно забија и касапи лице најплеменитијег владара наше модерне историје; сећам се просјака и богаља са највишим војним одликовањима после сваког српског рата; сећам се будућег српског војводе Живојина Мишића како залаже код поверилаца све што има, чак и свој шињел (пошто је као обреновићевац избачен из војне службе); сећам се највеће јунакиње Солунског фронта, бесмртне Милунке Савић (носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, медаље Обилића и два ордена француске Легије части) како после Првог светског рата ради као чистачица и клечи поред кофе са прљавом водом само да би исхранила своју породицу – у истој оној краљевини у чијем је ослобођењу онако славно учествовала, прерушена у мушкарца, вишеструко рањавана…
Сећам се православних цркава подигнутих у ваздух српском руком; стрељања Христове иконе; угашених крсних слава; забрањене ћирилице; прећутаног Јасеновца…
Сећам се свега што иначе покушавамо да заборавимо, свега оног што нас прати као демонска сенка, удобно смештена између редова наше историје…
Требало је поднети сав овај одједном оживљени ужас.
Дуго ћутање. И једва савладан, тешки уздах покајања за све оно што су најгори међу нашим прецима радили својој рођеној браћи, својим кумовима, пријатељима, вођама, владарима…
Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас грешне! Помилуј нас, Благи!
А после молитве, покушали смо да некако растумачимо овај језиви хаос безумних, нељудских грехова нашег народа.
И пробао сам. Набрајајући редом: грех очеубиства; издају; самовољу; себичност; похлепу; непоштовање свега великог и заиста вредног… Мој ћутљиви, мудри саговорник подсетио ме је да су ово “само одблесци нечег старијег од свега набројаног”. Да постоји праузрок читаве ове тужне хронике наше срамоте и бешчашћа. И да је “овај страшни грех вешто прерушен у један наизглед сасвим безазлени облик”. У нешто што нам се и не чини као грех. Открио ми је, у једној јединој речи, суштински разлог свих разлога нашег поновљеног страдања. Изрекао је решење:
“Највећи српски грех, онај из кога касније произлази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневице, јесте нестрпљење.”
Обично, мало, свакодневно, тобоже безазлено нестрпљење. Оно је наш највећи, најтежи, онај оригинални грех. Праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити…
Као и увек, најкомпликованија питања захтевају оне најједноставније одговоре. Који су, показало се, често и једини прави.
Јер нестрпљење није супротност „стрпљењу”, већ мудрости.
Нестрпљење је очито показани недостатак вере у Бога и у себе. Нестрпљење је малодушје и маловерје.
Нестрпљење је узрок сваком разочарању. Нестрпљење је побуна против онога “нека буде воља Твоја”.
Нестрпљење је почетак сваког краја. Нестрпљење је оно самоубилачко српско “бунтовништво без разлога”.
Нестрпљење је безбожни отпор свему ономе што не разумемо.
Није ми остало ништа друго него да се сложим са својим мудрим, стрпљивим пријатељем.
И да сада овде и вама, драги моји, пренесем сећање на овај давни разговор. Са надом да ћете ме разумети. И поверовати речима српског епископа, надахнутих хиљадугодишњом мудрошћу православне цивилизације.
Зато, молим вас, немојте бити нестрпљиви. Колико год да вас боли. Колико год да вам се чини неиздрживо….”
———————
Беседништво које надахњује и оплемењује
(фрагмент из прилога o Николају Велимировићу објављен у Дијаспори, број 50 за 2006. годину годину. Тај број Дијаспоре у ПДФ формату налази се на порталу Дијаспоре.)
Свети владика Николај Велимировић, попут Светог Саве умрo je у туђини, 5. мартa 1956. године. Тек накнадно његове мошти враћене су у Отаџбину. Било je тo 11. maja 1990. godine. Episкоп Николај Велимировић рођен је у селу Лелићу (5. јануара 1881.), а упокојио се у Либертвилу (САД).
Многи сматрају да је, после Светог Саве, Николај Велимировић највећи српски духовник. Био је један од уважаваних светских беседника, због чега га многи и данас називају Свети Николај Златоусти. Из његовог огромног стваралачког опуса треба издвојити: "Српски Теодул", "Православље изнад Истока и Запада", "Беседе над Гором", "Мисионарска писма" ”Молитва на језеру”… Овај бриљантни теолог, књижевник и историчар ушао је у ред највећих светских мислилаца.
"Православне новине" (Ortodox Tidning) из Стокхолма, које излазе на шведском језику већ пола века, подсетиле су своје читаоце да се навршило пола века од упокојења Николаја Велимировића. Иста новина, коју уређује Вулмар Холстрем (Wolmar Holström), објавила је више радова Николаја Велимировића, док је уредник Холстрем са енглеског језика превео Велимировићево дело о Светом Сави. Из енглеског издања Холстрем је превео напомене и Велимировићеве белешке значајне за објективно упознавање српске средњевековне историје. Часопис Diaspora, објавио је више поглавља из Велимировићевог дела које се још није појавило као књига. Што се тиче Православних новина посебно се издваја серија одабраних текстова из сабраних дела Николаја Велимировића која је уредник Волмар Холстрем објавио под насловом "Касиана”, са амбицијом да читаоце поучи о Божанској и хришћанској љубави.
У широј јавности мање је познато да се под јурисдикцијом Српске православне цркве и српских патријарха налазе православни Швеђани. У шведским православним храмовима богослужења се врше на шведском језику, а истоветна су са богослужењима у српским православним храмовима. Код Бороса у месту Бредаред, на југу Шведске, постоји православни манастир Свете Тројице (Heliga Treenighetens Kloster). Настојатељ је Швеђанин, игуман Доротеј (David Fosner), који је као млад монах провео седам година у манастирима Каона и Лелић у Србији. Игуман Доротеј данас течно говори српски и има веома леп ћирилични рукопис, преводи православне богослужбене текстове на шведски, а бави се и уметничким дуборезом.
О времену проведеном у Србији и о Николају, као светитељу, отац Доротеј је својевремено у изјави за Дијаспору рекао:
- Србија је добра земља која је натопљена мученичком крвљу. Из те земље изникло је стабло. На том стаблу народном постоји више цветова, као Свети Сава, Свети Симеон Мироточиви, Василије Острошки и још многи, а у последња времена је изникао нови цвет - а то је владика Николај. Не може слуга много рећи о господару. Ми смо деца владике Николаја. У Лелићу сам провео две године. За те две године, многа сам чуда доживео и видео боравећи уз мошти владике Николаја. Једно дете зачело се ван материце. Лекари у Ваљеву су рекли да се мора обавити абортус. Мајка је дошла у Лелић и ми смо, на њену молбу, прочитали исцелитељску молитву код моштију. Мајка је донела на овај свет дечака који је добио име Никола, и данас је пошао у основну школу. Или једно друго чудо. Једна породица у Лелићу седам година није имала деце. Код моштију светог Николаја Чудотворца прочитана је молтива за родитеље који немају децу. И тачно на тај дан, кад је читана молитва из Требника, догодило се зачеће. То дете се, исто тако, зове Никола, рекао је игуман Доротеј за Дијаспору.
У последњих 40 година успешна је мисија наше Цркве у Шведској. Швеђани су почели отварати своје православне манастире, где уопште пре није било православних. Млади игуман Доротеј, који је провео седам година по манастирима у Србији, сада је игуман првог шведског православног манастира у Бредареду. Швеђанин, Свен Гулман, открио је у Хиландару фреску на којој је представљена Света Олга Кијевска, друга шведска принцеза удата на руском двору за кнеза Игора. (То откриће Свен Гулман објавио је на страницама штампане ”Дијаспоре"). Олга Кијевска је мајка Светог Кнеза Владимира, који је покрстио Русију, захваљујући њој, која је прва прихватила Православље. На фрески у Хиландару Олга Кијевска заузима почасно место поред Стефана Првовенчаног и Уроша Другог.
