Како је Сајам књига писцу Дарку Николићу показао колико дивних људи има у Србији. То није покварила чак ни једна срамотна ствар
Одем до Сајма књига, нека жена са штапом принесе карту оном читачу, а момак то искористи да поред ње шмугне, јер се откочила она рампа за пролаз. И, госпођу обезбеђење није хтело да пусти, јер, ето, има карту која је већ искоришћена.
 Кључ је у књигама био је мото Сајма у Београду Фото: Душан Миленковић/ РАС Србија
|
Наравно, брзо се то решило (хвала шефу обезбеђења, који је одмах схватио каква се срамотна ствар десила, што испрва нико није приметио). Незнани "јунак" је утекао с лица места, а иако смо га погледом тражили у маси, нисмо успели да га нађемо. Упутио сам се, минут, два касније, када сам дошао на ред, ка халама.
Пише: Дарко Николић
У првој, "медијској", нисам био нешто импресиониран, осим што је много људи било на "Блицовом" штанду. Било бесплатних књижица, па и стари и млади узимали куваре, мало хрватске, мало мађарске, а и неке пријатне девојке радиле, иако сам их затекао усред доручка. А старије госпође, све неке фине. Кажу девојкама: "Само ви, децо, једите, ми ћемо сами", па се стварно и послуже књигама. И, тако су сви били срећни.
Среће је било и на Сајму образовања и наставних средстава, који се такође одржава на Београдском сајму. На пример, ево шта се десило када сам трагао за неким дидактичким материјалом. Моја мајка је хтела да обрадује једну сеоску школу, која нема ниједан постер на неку образовну тему. Знате оне плакате, са темама из природе и друштва, математике или историје? Е, то. Празни школски зидови, нема смисла, помислила жена. А диван учитељ, деца још невероватнија. Кажем то људима на штанду издавачке куће Едука (коју сам први пут у животу спазио), питам шта ми предлажу да купим - а они поклоне 20 различитих плаката. Бог им свако добро дао, што би рекао наш народ. Једна жена се и расплакала када је видела како су дивни.
Ту негде у близини видим неког тату и сина. Он средњошколац, пита оца где има нешто из наше историје да се сазна, а ја га изненадим једном мојом књигом. Баш нису очекивали поклон, али... баш су и били срећни. Као и један млади пар, у коме је он нешто псовао и рекао "овако никад није било, мајку му јебем, мора да се зна неки ред". Изгубио дечко мир, па смо то решили једним примерком моје књиге. Он постао насмејан, а и затечен. Девојка је била захвална, исто, каже да је њен тата баш рекао да ако негде нађе моју књигу - да купи. Не мож' да купи, може само да добије, јер се, ето, хвала Богу а и народу који је прилагао да се књига о нашим славним прецима одштампа, она уопште не продаје већ само дели. Додуше, поделио сам први тираж библиотекама, да би била што доступнија, сад прикупљам новац за ново издање, али оно мало преосталих књига сам делио незнанцима на Сајму. Што да се неко не осети лепо? Ружних изненађења ионако имамо на претек у животу.
И, недалеко одатле, видим штанд Министарства одбране, медија центар тачније, кад тамо - кадети Војне гимназије и питомци Војне академије. Колико их је било, толико сам и књига разделио. А они срећни, као да су прве чинове добили. Добио и један дивни њихов предавач, мајор. Диван човек, толико културно биће, да немам речи. Предавао им и војну етику. Помислим "ако овакви људи усмеравају младе генерације на етичке принципе, онда за младе генерације још и има наде". Његови помоћници на штанду помогли баки која се задихала да се окрепи. Села, док се пулс не врати у нормалу. Врућина, а гужва. Један од кадета ми том приликом рече да ће, Боже здравља, бити у артиљерији, па се баш обрадовао књизи. Ја му само рекох да у књизи може да види зашто је српски сељак љубио цевку топа, али ће више научити о томе како се чувало чојство, него о томе колико је јунаштво важно. И то га је обрадовало. А они мене обрадовали још неким лепим материјалима за ону сеоску школу. И њима хвала, диван неки свет. Војска, шта ћете. Наши смо.
Последњи примерак који сам имао - дао сам једном странцу. А и он наш човек, заправо, Арно Гијон. Изненадио се, обрадовао онолико. Питам га да ли ће се снаћи са ћирилицом, а добри Арно, који брине толико о нашој деци са Косова и Метохије, каже "Ја се ћирилицом и потписујем!".
Отприлике тада ме позове дивни Јован Симић. Знате тог чудесног младића, покренуо је толико нестварних акција да је филм о његовој првој великој помоћи на Јутјубу већ видело 96.000 људи. Зове и каже "Решио сам да оснујем своју хуманитарну организацију, друге које помажу оболелој деци углавном то раде тако што родитељима отворе СМС број и то је то. А ја бих да организујем помоћ на ширем плану, да се усмеравају и помажу ти родитељи који пролазе кроз муку, да славне личности буду и подршка и промотери, да правимо још дивних акција, да се од почетка до краја, до излечења деце - све смернице и сва помоћ нађе на једном месту, па... ако би хтео да будеш наш почасни члан, наш почасни... витез, као људи који су такође помагали, попут Радуљице и Богдана Богдановића, било би ми задовољство". И, тако постадох витез, ни крив ни дужан, а срећан.
На све то, док сам полако кретао ка кући, читам интервју Мирослава Радуљице, писан као да је репортажа из Кине, где он тренутно игра. Каже - "понео сам овде и књигу Дарка Николића, "Гвоздени пук", нисам још почео да је читам, али знам да је феноменална прича". Еј, у Кину ми стигла књига. Дивни Радуљица...
Кад сам већ код "војних тема", јако занимљиво и на штанду Војног музеја, где ми је нека дивна жена изашла у сусрет па дала два плаката за поменуту сеоску школу, а нарочито је уживање било на излагачком простору Института за заштиту биља и животну средину, где не само да раде феноменални људи, него су им теме и материјали за дивљење. Има у нашим институцијама сјајних, стручних особа, немојте да мислите да нема. Има их - онолико.
У хали 4, још дивних сцена. Једна дивна жена на штанду Младинске књиге устала усред свог мајушног оброка - и то да госпођа са штапом седне, сва била црвена, зајапурила се. "Нема довољно ваздуха овде", каже. "У бунди треба доћи до хале, а унутра бити у кратким рукавима". Добила та бака и воду, одмах. И загрљај кад је одлазила. Ма, милина.
Ту негде у близини, с десне стране кад улазите из највеће, хале 1, у "четворци" је и мали штанд Центра за смештај и дневни боравак деце и омладине ометене у развоју. Има дивних шоља за 250 динара. И дивних особа које ће вам све о Центру рећи, о деци и омладини такође, а притом је понуда толико јефтина и толико дивна, да оставља без текста. Добијете осмех, свакако, чак и да не купите шољу као што сам ја. Шта тек да вам кажем за чудесне Чачане и "Пчелицу", где вам сјајни радници кажу "Не морате да носите ово што хоћете да купите, већ сте се претоварили, него завршите шта треба, па кад се будете враћали, чекаће вас ово. И, не, не морате да платите. Чекаће вас". Све то ураде - насмејани.
И, тако. Има овде разног народа. Од оних који се огреше о друге, попут момка који је искористио бакину карту да шмугне на сајам, до оних који живе да би другима било лепо. Због тих других - ова прича ће се и наставити. Уосталом, и у недељу је Сајам књига. Нова прилика да тамо, и не само тамо, оним првима сви заједно покажемо - колико је лепше бити оно што јесмо, него оно што смо помислили да је једино могуће у Србији.
Ова земља, бре, има више сјајних људи него оних других. Упамтите: Добра је више. Зло само има бољи маркетинг.
Белешка о аутору:
Дарко Николић је новинар и још понешто што, опет, има везе са радостима читања и писања.
Некадашњи студент генерације, писању се посветио најпре у свету спортског новинарства. Свидело се то и странцима, па је постао дописник ФИФА, и то на кратко, дописник УЕФА на нешто дуже, а и дописник ФИБА из Србије, што је и данас. Бави се уређивањем спортских веб-страница Блица, за чији интернет сајт свакодневно пише јер му је то и радно место.
Своје дипломе, а има их са овдашњих школа, али и после неких стипендија и завршених усавршавања, не схвата превише озбиљно. Ваљда јер му је, још као малишану, патријарх Павле на поносне речи да је “вуковац” уз осмех, оним својим чувеним гласом одговорио: ”Имаш добре оцене? Лепо је то… Само, упамти: живот ти не зависи од знања, него од понашања”.
Рођен је у Београду 1977. Као бруцош доживео почетак великог студентског протеста, схвативши тада, или ипак мало касније, да револуција почиње пре свега у сопственој глави, и то као борба са сопственим слабостима, а тек онда на улицама.
Радио, поред новинарског посла, и као предавач у београдским сиротиштима, у којима је малишане подучавао “компјутерским чаролијама”, како је преименовао часове информатике. После искуства са 153 ђака, вечно остао везан за њихове судбине, решен да им помаже докле год је у прилици.
--------
© Аутор Дарко Николић, текст се од октобра 2017. налази на порталу Дијаспоре
