Лако је читати нама који то умијемо. Већ дуго нисам размишљао о људима који, ето, побогу, нису ишли у школу и докучили значење оних, нама знаних, искривљених линија што значе исто што и дозивање, јаук, лелек или пјесму, само кад се тако распореде на папиру.
Пише: Драган Тепавчевић
Ђорђо је био примјер за ове друге, о којима сада размишљам. Риједак примјерак којег сам видио два пута у животу, а довољан за памћење у два.
Ђорђо. Сви српски градски и сеоски дјечаци и младићи су се звали Ђорђе, они мало напреднији Џорџ или Георг, назаднији Ђоко, Ђорђа или Ђорђије, а он Ђорђо. Тако му грах пао. По ђеду.
Било је то исте године кад сам и ја отишао у војску. 1980.
Здравко и ја смо се као спремали за дипломски испит, а једва чекали прилику за неки тулум и добру пијанку. То нас је ишло.
Чини ми се да су ти, Здравкови Ледићи, били последње село под Трескавицом и уопште, последње мјесто на мапама које су до тада урађене. Отишли смо тамо да би били у потпуном миру, далеко од људи и градских изазова, али смо, по свему судећи брзо досадили један другом. Било је већ превише приче о Хегелу и Канту, о Хемингвеју и Кафки, а балон шљиве, (само пет литара), охлађен на планинском извору, исцурио је за три дана. Понијели смо га, као сви добри студенти, за побољшање концентрације.
Здравко се тог мамурног касног мајског поподнева присјетио да му неки даљњи рођак под планином иде у војску и да би могли тркнути на добру ракију, за поправак. Своје ионако нисмо више имали.
То што је тада звучало „тркнути“, било је око четири сата пјешке уз гору, ко уз нос, тамо, гдје ваљда и „козе пасу под ручном“.
Свашта смо учили из географије. И о номадима и о катунима, о торовима, керовима и торарицама, али док се из књиге не пређе на стварно подручје гдје све то живи својим животом, чини нам се да смо то учили о некој страној и нестварној земљи која постоји само због професора и због дневника у који ће уписивати неке своје оцјене и процјене.
Ђорђо је био само рођен у једном селу подно Трескавице. Двадесетак осталих година је провео са номадима, старијим чобанима и овцама. Без вршњака. Можда су му и причали да постоје школе и да у њих иду дјеца. Не вјерујем да је у тим причама било ичег занимљивог, јер и оно што су причали никада нису завирили у уционице.
Учио је оно што су га учили. Гара, Брна, Сара, Бјелка, затим имена овнова и јагњади које су називали како се коме прохтјело, а он је једини све то памтио. Није имао шта друго.
Ђорђов други ђед, Јован, имао је однекуд некакву стару пјесмарицу која је казивала о Марку, Милошу и Косову. Засто ју је Јован чувао, нико не зна, али и остали на Трескавици, који нису знали читати, били су сигурни да је Јован чува онако, због утиска.
Вадио ју је и кад треба и кад не треба, стављао преда се, пред гусле и гудало, ко сталак с нотама, а онда пјевао по свом, често заборављајући да је вакат да страну преврне.
Ђорђо је послије носао ту пјесмарицу са собом. Слова је бројао, као овце, и готово је могао са чудном прецизношћу да каже колико их има на једној страници.
Стигли смо пред саму ноћ. На испраћају, у колиби, је било десетак стараца, двије бабе које су се неспретно врзмале око шпорета и Ђорђо.
Мислим да се једини обрадовао посјети, због двојице „из генерације“. Остали су само констатовали да је дошао Здравко Богданов с неким момком. Признајем да је Здравко имао разлога за онолико пјешачење. Онакву шљиву дуго нисмо пили, а ни јагњетини није било мане. Ђорђо нас је стрпљиво пратио док смо утолили глад и жеђ.
Оде ти у Титову војску, рече Здравко. (Тито таман био умро). Чију рече, приупита далњи рођак, Ђорђо.
Титову, вели.
Не знам шта ти је то.
Не би право Здравку, видим ушепртљао се насипајући нову часу, избјегава да ме погледа, а све ми је већ успут испричао. О чудном, интелигентном момку, кога је, пак, било какво образовање судбински заобишло. Тита ипак није очекивао као непознаницу.
Донио кум позив, каже Ђорђо. Требам у неки Прилеп.
Лијепо, фин град, рече Здравко.
А је ли то даље од Војковића? (приградско сарајевско насеље)
Јест, каже мој колега, мало даље, само ћеш морат на воз.
Оно метално, на страњгама, вели Ђорђо.
Пијемо шљиву и ћутимо. Здравко би назад, мени занимљиво, а и онако су нам распремили за спавање у торарици.
Знам ја шта ти је Тито, изненада каже Ђорђо.
Здравко ћути.
То су она четири слова, а прво и треће ко крст, само нема ништа горе. Видио сам то, направљено од камења па окречено. Ћути Здравко. Шљива, стварно добра.
Био сам послије и новинар. Јесам заиста. У оном, потоњем рату, 1992. Сниматељ и ја под Трескавицом. Неколико дана раније спаљена српска села. Наоколо избјегле овце, коњи и нешто стоке.
Причају борци како су ноћ прије нашег доласка играли ремија на положају, а из даљине се приближавао звук звона, с овна предводника. Све ближе и ближе. Играли би ми до зоре, е да би осванули, кад скочи Ђорђо.
Људи, оваквог звона нема ни један ован на Трескавици.
Први запуца у правцу звона, кад отуд, осу по нама. Дошли са звоном да нас заварају, да нам уђу у ровове. Да не би Ђорђа, изгибосмо.
Не зна ни читат, ни писат, ни играт ремија, али зна све овце по имену на Трескавици. Срећом, и звукове звона.
Видим како прилази опрезно. Не воли камеру.
Не питам ништа док колега снима. Јасно је да не треба. Ионако ми не би ништа реко.
Питам га само за Здравка, а он гледа.
Ниси имо браду, вели.
Нисам.
Оде, а не упитах га за Тита. За четири слова, а прво и треће скоро ко крст. Стид ме било.
Само неколико мјесеци касније, Ђорђо је погинуо. На српској територији. На једном сметљишту подно Трескавице.
Неко је, ко је успио закачит нешто школе, пред рат написао на ивици неограђеног простора „Сметље доље“, а касније су таблу замијенили, „Минско поље“. Непосредно испод је била линија раздвајања.
Мора да је Ђорђо пребројао слова. Доста тога је личило. И без крста, и оног горе.
