listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

Ни сам не знам ни како ни зашто, али прије петнаестак година сам магистрирао непостојећу књижевност, након што сам на студију дипломирао – на непостојећем језику. Зато се и либим да сад неком објашњавам да је то имало предзнаке југословенска и српскохрватски јер уистину почињем да сумњам да се то тако и звало – да сам баш тако нешто изабрао као животно опредјељење.

Пише: Драган Тепавчевић

Знам само да се покојна баба искрено надала да ћу послије тога успјети и да докторирам не би ли њој и старијим комшиницама лијечио ишијас, реуму и остале болести које стижу с годинама.

На моју срећу није било ништа од тога, (на вријеме сам одустао од даљњих бесмислених подухвата), али се као сад сјећам дана кад сам, након одбрањеног рада, дошао кући да залијемо и прославимо важну „породичну“ ствар, (дипломе су се у фамилији ревносно рачунале у задњих педесетак година). У гостима се, случајно, затекао и покојни ујак, средњовјечни крсни Херцеговац, којем подоста од те моје науке није било јасно, па је једва дочекао прилику да останемо насамо – да ме приупита: „Добро, сестрићу, шта ти то сад са том твојом магистратуром умијеш радити? “

Затекао ме питањем, нема шта, па сам послије поприличног размишљања одговорио: „читати и писати“. „И због тога већ двадесетак година идеш у школу?“, вели ујак. „Мени је и четири основне било довољно за исту работу!“.

Ево ме, након толико година, још прогања ујаково питање и мој одговор. Најгоре што више нисам сигуран да заиста умијем чинити оно у шта сам толико био увјерен.

Зјапим над хартијом и као нешто мислим. Увијек тако почињем. Ни макац. Не иде. Сјећам се свог друга Калета, који је од основне школе па скоро све до трећег разреда гимназије све своје писмене радове започињао реченицом – „Био је лијеп и сунчан дан“ – без обзира шта нам је била задата тема.

Био сам спреман да ову своју писанију, (ваљда једино мени потребну због нечега), започнем на исти начин, али сам се уплашио да ће ми неко замјерити да сам неозбиљан у овим годинама. Како да објасним да је суштина у једноставности и да је то увијек палило.

Мој друг Кале је након бројних књижевних вечери којима смо присуствовали у студентско и постстудентско доба, (ни данас не знам што), пред дамама које смо напречац и на једну ноћ жељели освојити, говорио свој омиљени цитат из још омиљенијег романа „Хајдук Станко“. А тај чувени Калетов монолог из Веселиновићевог романа, (занимљив избор), је гласио, ни мање ни више: „Ако је по зори судити, дан ће бити необично леп“. Узалуд сам се послије упињао с Црњанским, Станковићем и Андрићем; Кале је најбоље комаде одводио до своје студентске собе, (а није ни тад био љепши, мајке ми).

Кад год зажелим да нешто мушкије започнем и дефинитивно докажем да нисам заборавио писати, на памет ми падају само неозбиљности које сам годинама непотребно памтио и архивирао негдје у оскудно сјећање које је временом све оскудније и оскудније.

Отац ми је био учитељ. Не памтим више чега је све члан био, (лакше бих се сјетио чега није), али знам да га ноћима, (а ни данима), није било код куће. Увијек је имао некакве сједнице. Посто сам у гимназији био поодмакао, а професори претјерано хвалили мој таленат за поезију и језик, отац је имао довољно повјерења да ми оставља писмене радове својих основаца, које бих исправљао црвеном мастиљавом оловком, а оцјену сам, наравно, препуштао презапосленом учитељу.

Једва сам чекао да ми до руку дође Раденкова задаћница, (не би било поштено да му помињем презиме), који ме је купио још са првим радом који је начинио на почетку четвртог разреда. Никада нећу заборавити његову прву реценицу : „Једног лијепог дана падала је киша три дана“. Кладим се да је Габријел Гарсија Маркес поодавно својим везама успио прибавити овај Раденков књижевни подухват.

Но, дјечак се није предавао. Био је све занимљивији са својим помијешаним перцепцијама („Негдје у дубини шуме сам угледао цвркут птица“), до искреног осјећања да је језик немоћан да опише његов доживљај, („Сунце је било толико јако да сам морао да ставим руку овакао“). Како?, никад ми није објаснио.

Ево, признајем из дна душе да сам и данас љут на оца. Испод Раденкових радова је увијек стајала оцјена 1, а да то он није ни прочитао. Само је статистички педантно пребројао граматичке грешке, испуштене зарезе и тачке, (Раденко је имао чудан обичај да не ставља знакове интерпункције док рад траје), па сам се узалуд упињао да кажем да дјечак има необичног талента за писање, (нисам успијевао да објасним каквог).

Како би ми сад добро дошао неки од контролних радова из српског језика дјечака који су тек почињали писати. Сигуран сам да бих успио да изаберем нешто што бих употријебио за почетак ове задаће. (Иначе, кад год требам нешто да напишем, то схватам као контролни рад из српског језика).

Сјећам се кад сам се први пут заљубио до ушију у дјевојчицу из разреда, Биљану, и чврсто одлучио да јој напишем најљепшу љубавну пјесму икад написану. Цијели дан сам пресједио за очевим писаћим столом, док су ме другови узалудно дозивали да идемо играти фудбал, а резултат мојих напора је била једна једина ријеч: „Биља“. (Нека ми послије овог они исти гимназијски професори кажу да сам био талентован за поезију).

Читао јесам. То сам умио, а онда сам данима преписивао у некакве дневнике и споменаре оно што ми се допало, понављао то док не бих запамтио, а онда неким дјевојчицама, за које сам био сигуран да им читање није јача страна, декламовао стихове као своје, заборављајући да би било пожељно да неко од имена из пјесме промијеним. Извињавам се јавно Преверу, али Барбару сам бар десетак пута својеручно потписао с промјенљивим резултатом у освајачким походима на женска срца.

Био сам вјешт у измишљању назива романа и писаца кад бих неку своју умотворину хтио да увијем у целофан неког од класика. Било је ту невјероватних комбинација, попут – Јохан Волфганг Фројдовски, али ипак мање успјешних од Калетове „буботине“ да је приповјетку „Марко Краљевић по други пут с оцем на јутрење“ написао Лаза Лазаревић Костић. Кале је био шампион, на прву, а ја сам можда и студије и оно малкице преко, проћердао не би ли га стигао. Узалуд, по свему судећи.

Опет ме, ево, излуђује бјелина хартије коју би да омрчим и свечано потпишем нешто велико попут купопродајног уговора, уз уздах олакшања, а правог почетка ниоткуд.

Можда нешто и оваришем у следећем контролном док мало прегледам дневнике и споменаре. Овај пут, једноставно, не могу.