Успешна брана забораву, уз причање, је свакако написана реч.
Речима којима смо саткали ову причу подсетићемо на један величанствен догађај, заправо необичан концерт који је по свему незабораван и до сада никад поновљен. Носио је назив "Ko зна више". Концерт који je oдржан 26. марта 1971. године у свечаној сали Хотела Југославија у Београду, заправо, није био класичан концерт, већ надпевавање два врхунска уметника – Mиодрага Миле Богдановића и Предрага Гојковића-Цунета. „Певачки двобој“ трајао je пуних 15 часова. Oтпевано je 300 песама. Овај необични догађај лепо осмишљен пропратила је бројна публика, сала је била испуњена до последњег места а у публици бројне колеге певача. У улози водитеља био је Ђорђе Ненадовић.
|
"Када би Орфеј, син Бога Аполона и музе Калиопе запевао, када би зазвонила његова лира, дрвеће и стење би се помицало како би му биле ближе, вук би лежао покрај јагњета и гануто га слушао, јасика неби лист помакла, у природи би завладао савршен склад и мир”. Тако каже антички мит о ненадмашном певачу, уметнику чудесне надарености – Орфеју. Ових неколико редова није случајно изабрано за увод у причу о Предрагу Гојковићу Цунету, певачу орфејевске надарености (…) Човечији глас је најсавршенији музички инструмент, за сада ненадмашан. Лакоћа којом њиме влада Предраг Гојковић је фасцинантна. Подпомогнут савршеном дикцијом поприма милозвучје пред којим слушалац не може остати равнодушан. Уствари он је заробљен чудесним осећањем савршенства, које траје све док се песма не заврши, па чак и после тога. … Сада се враћамо у 1932. годину. Била је недјеља 6. новембар. У Крагујевцу је фудбалски љубимац ”Раднички” играо против мађарског ”Ференцвароша”. Јован Гојковић, који је дошао из родног Кузмина, функционер крагујевачког тима, по задатку и обавези налазио се на стадиону када му је у 15.15 минута сва задихана бабица саопштила да се супруга Радмила породила и да су добили сина. Тада је Предраг Гојковић, како се то обично каже- угледао овај свет. Мајстор Јова био је угледни фризер, како за господу тако и за даме. Имао је два шегрта и двојицу калфа. А како је по тадашњим правилима морао не само да их плаћа, већ и храни, цео терет је падао на домаћицу куће. После тринаест месеци Предраг је добио сестру Анку, па је мајка Роса, како су је звали од миља, имала пуне руке посла. Свезала би колевку за једну ногу и љуљала дете, како би јој руке биле слободне за остале кућне послове, и певала, певала, певала… Тако је малени Цуне слушао и учио прве песме. Најпре мелодију па тек касније текстове. Ево, како Ђорђе, памти тај несвакидашњи догађај. - Никада у животу нисам слушао лепше песме и боље оркестре. Актери овог изузетног такмичења били су још и оркестри, асистенти и секунданти Милета и Цунета, такмичарска комисија, судије, жири, музички стручњаци, комисија лекара, физиотерапеути, затим Народни Оркестар Радио Београда под управом Радета Јашаревића, оркести Ђорђа Неговановића, Тоше Елезовића, Жике Илића. Асистенти и секунданти Mилета Богдановића били су ВукашинЈевтић, Бранко Николић a Предрагов секундант био је Аца Трандафиловић…и да не набрајам , то је заиста био прави спектакл, који се никада више није поновио! Организација је била савршена. На сваких сат времена, певачи су имали десет минута паузе. Цуне и Миле су били у великој форми. Oно што је било најинтересантије је што су после пуних 15 часова певања рекли: „Е сад да седнемо сами за један сто у ћошку и да певамо нешто за своју душу“ О Милету Богдановићу и Цунету Гојковићу се заиста много зна, али није на одмет подсетити се неких подататка из њихове богате уметничке биографије. Миле Богдановић је уметник за кога се може рећи да је својимживотом и уметничким деловањем оставио неизбрисив траг у култури српског народа. Готово да не постоји дражавна награда, плакета, или било који вид признања за певачки, инжењерски и добротворни рад који Миле Богдановић није добио. Много је говорено и писано о Милету Богдановићу, али је ипак непревазиђено како га је доживео и описао Момо Капор. - У арапском свету постоје људи који знају свете књиге напамет од почетка до краја. Када би те књиге биле уништене, они би могли поново да их напишу од речи до речи. Такви људи зову се хафизи. Када би неким чудом више од 2000 наших народних песама изгорело, уништено заједно са плочама и касетама, компакт дисковима и у песмарицама, један човек би их све могао поново записати у изворном облику. Тај човек се зове Миле Богдановић. Господ Бог је дао Милету Богдановићу леп глас, изузетно памћење, љубав према певачком занату, а Београд му је поклонио урођену господственост и старовременску елеганцију, која плени шармом, као и ретку виталност која, са подједнаким миром и толерантношћу, одржава тешка времена и доба успеха.
Познавати га и пратити живот и рад овог певача, значи пратити бурне промене историје забавне музике, те најважније споредне ствари на свету. И да ништа није радио у животу, сем што је васкрснуо и учинио поново живим староградске песме, Миле Богдановић би остао запамћен у историји музике свог града и народа. А учинио је, наравно, много више, записао је Момо Капор. Aплауз публике, ипак, увек je сматрао својом највећом наградом. Нама , који смо га слушали и волели, песма ”Тихо ноћи“, увек ће одзвањати у његовој интерпретацији. Победник у овом музичком двобоју био је Предраг Гојковић – Цуне. Показао је и тада своје изузетне гласовне могућности, богат репертоар и невероватну музичку меморију. Поред 1000 трајних снимака за архив Радио Београда, признања као што су „Сребрни лав“, „Златни беочуг“, oрден заслуга за народ и многа друга, на 80-ти рођендан, Радио Београд му je доделио „Златни микрофон“. Од 1948. године, када је положио аудицију и први пут запевао у Радио Београду, свака песма му је постајала хит. Година 1962. донела је Цунету „Златну плочу“, прву на Балкану, а песма „Кафу ми драга испеци“, лансирала га је у врх певача народне музике у некадашњој Југославији. Надпевавњем двојицa сјајних интерпретатора и познавалаца, како наше народне музике тако и традиционалне музике других народa доказали су да је наше музичко благо неисцрпно, да се преноси са колена на колено. Био био вечити грех да се истински чувари народног мелоса Миле и Цунезаборавe. Неки заборављају, неки памте...неки осећају, неки су равнодушни....некима је важно, некима небитно...наше је било да овом репортажом забораву не дамо мира.
Извор: www.riznicasrpska.net
Белешка о аутору: Снежана Станојевић уредник je у Редакцији народне музике Првог програма РадиоБеограда где ради већ пуних 17 година. После завршене Музичке aкадемије радила јеједно време на „Студију Б“ као музички уредник програма класичне музике. Преласком у Радио Београд наставља радуРедакцију народне музике где постаје 2006. године главни музички уредник. Јавља се у програму Радио-Београда ауторским музичким емисијамагде ревносно прати токове који су везани за музичку традицију српског народаи посебно певача који чувајунаше народно благо.
|
