Сродне душе у Стокхолму
- Сусрети успут – Бербернице у којима Грете Гарбо сапуњају госте – Мучитељке и Самарићанке у шведској престоници - Споменик Карла Дванаестог, један преобраћени бољшевик и идеја Словенства –
Стокхолм, априла (1930.)
Сваки странац понесе из туђе вароши утиске који су туђи онима чија је то варош. Јер он је упућен на оно што представља занимљивост једне вароши, чиме се она рекламира и због чега је странци посећују: на музеје, историјске споменике, монументалне грађевине и природне лепоте. То он види, то је за њега важно, и кроз то после суди о животу једне вароши. Уствари то је обична варош коју је он из мртвила дигао.
Пре извесног времена, например, један немачки колега који је као новинар путовао по Југославији, написао је неколико чланака о Београду. Чланци су неполитчки и врло похвални по нашу престоницу. Али читајући их, ја нисам могао да познам Београд који је у њима описан. Не да је мој колега нетачно навео оно што је видео. Не, он је само у Београду гледао оно, што ја као Београђанин никад неби видео.
Живот једне вароши, онај чудни дах којим свака варош на посебан начин дише, не може баш тако лако и без усиљене маште да се осети на окамењеним отисцима прошлости.
Музеји су истина драгоцене и врло поучне установе, али признајмо искрено, докле ће, најзад, човек да се учи, а ја сам на овом путу видео толико музеја, па да ли сам учен?
Једном речју (да објасним зашто ово објашњавам) решио сам се да у Стокхолму не идем у музеје.
*
Отишао сам у берберницу. За странца, који је све мане свог времена радосно прогласио за врлине, стокхолмске бербернице достојне су скоро ходочашћа. У једној од њих пре неколико година, једно плаво, кржљаво девојче бесно је сапуњало необријане престоничке грађане, јер ни за какав други угледнији посао није било способно. Изјурили су је из школе, пошто није хтела да учи, и из једног модног салона где ју је мајка дала на занат, јер је волела кришом да облачи скупоцене тоалете стокхолмских госпођа.
Један гост тако док га је сапунила нетремице ју је гледао, и онда је узео за руку и повео са собом. Пошла је с њим као што би пошла за сваким који би био готов да је ослободи сапунице. Одвео ју је прво у Берлин, из Берлина Холивуд, и од бедног берберског девојчета направио жену која ће да заноси цео свет.Насапуњени гост био је шведски режисер Стилер (Mauritz Stiller), девојче Грета Гарбо.
Отада је постао обичај, да све стокхолмске девојке које верују да су рођене за виши позив у животу, трче у бербернице да сапуне госте.
Ова, којој сам дошао под насапуњану руку, плава је отмена и заводљива, као да је пресликана Грета. Сигурно су јој говорили, да личи на славну глумицу, и она је оставила школу и породицу и све, и зграбила сапун.
Приметила је да сам странац и гледа ме подозриво. Боже, да ли мисли да сам филмски режисер, кога чека као што су наше мајке у првом свом девојаштву чекале на принца из бајке! Ах, тако би је радо повео са собом, јер она је сигурно заслужила да буде срећна, као и ја. Па макар само у илузији. И док ме њена рука трља по образу, заваљен у наслоначу, ја већ имам осјећај да пеживљавам један од оних заносних тренутака љубавног миловања, који се иначе могу да виде само у биоскопима на Гретиним филмовима. И шапћем јој нежно и чешњиво, да би ми и Џон Џилберт позавидео. Једине речи љубави заноса сваком разумљиве:
- Грета Гарбо...
Онда не говорим ништа више. Јер њена рука тако помамно трља моје лице и очи јој севају таквом неком срџбом, да ме је страх, ако само зинем да проговорим још нешто, напуниће ми уста сапуницом.
Јер јасно је да сам наишао на једну Грету Гарбо која је изгубила наду да ће то да буде.
Ко зна колико је већ пута ова јадна девојка била насапуњана од оних које је сапунила, да би нашла срећу! И колико су је њих до сада водили у Холивуд, па остављали у првом стокхолмском хотелу! Појмила је изгледа најзад, да је једна Грета Гарбо довољна за цео свет и да је од њених чежњивих снова остала само сапуњава пена којом ће вечито трљати браде стокхолмских грађана.
Да, вреди доћи у Стокхолм, макар само зато да човек једном буде насапуњан у његовим берберницама. Схватих бар боље, да је срећа као плава птица или плава Гарбо, тако блиска а тако недостижна.
*
Мислили ви о мени шта хоћете, али ја сам дошао до уверења, да је у овој вароши најважније за једног странца да, после берберки, изблиза упозна стокхолмске келнерице.
Јер у Шведској има упорних трезвењака које је борба против алкохола више опила, него што је то у стању да учини и најжешћи алкохол. Они су успели да се у овој колевци изванредног пунша, водовод званично прогласи за једини извор блаженства. Истина, у Шведској није заведена пуна прохибиција, као у суседној Финској, већ нешто за алкохоличаре још горе. Точење пића је дозвољено, али је пијење забрањено, сем у извесној мери, законом прописаној, и одређиваној изгледа по апотекарској фармакопеји. Тек толико да болесник не умре, него да се мучи и даље.
Кажу, да се за ових десет година сувог режима у Америци, половина алкохоличара потровало, али се бар половина одвикла од пића. Не знам да ли се овде ко отровао, али се одмах види, да се нико није одвикао. Ма да су прописи врло строги. Чим полиција примети да се неко на улици држи несигурно на ногама, одмах га воде у затвор, да се отрезни. Гостионичару код кога сте се опили, одузима се право на точење алкохола. Грађани добијају од полиције месечне карте по којима изузимају своја следовања у пићу. Једном ли се опијете, одузимају вам карту и, као што се овде лепо каже, стављају вас ”ван алкохола”. Кафеџије и продавци примају алкохолна пића на реверс, и утрошњу правдају према купонима потрошача.
Екзекутивни орган ове трезвеничке инквизиције су келнерице. Оне су одређене да буду мучитељке, али су често самарићанке. Није онда ни чудо, што уживају необично поштовање кафанских посетилаца. Како који гост наиђе у кафану, он још са врата виче ”љубим руке” и дубоко се клања келнерици.
Јер овај шведски пунш има ту особину да вам се све више пије, што га више пијете. И онда можете замислити какво је то мучење: тек сте га окусили и осладио вам се да пијете, већ сте попили своје следовање.
Остало можете да добијете само на поверење и лично пријатељство.
Истина, стокхолмске келнерице су из честитих кућа, одликују се поштењем и савесношћу, и док су пуштене у кафане полагале су испит из грађанског морала.
Али, жена је варљива, не само кад дели љубавне напитке, него и алкохолне.
Већ трећег дана у ресторану ”Лукулус” ја сам могао (а нисам) да попијем цео подрум.
Предлог трезвењака, да се келнерице уклоне из кафана и место њих поставе чланови трезвењачког друштва пропао је у Парламенту, да не би пала крв...
*
Пред спомеником Карла Дванаестог удубио сам се у историјска размишљања.
Овај Краљ, премишљам ја, пребирајући у сећању своје знање из II дела Опште Историје... Овај јуначки Краљ који се тукао с ким је год стигао, тај Краљ...
Нечији необичан глас трже ме из шведске историјске прошлости у коју сам тако спретно почео да се уносим.
- Госпођин!
Један омањи сувоњав човек беше ме од позади лако повукао за рукав.
- Ви руски? упита ме он тихо, болећивим, скоро плачним гласом.
- Ја југословенски.
- А ја руски.
- Харашо!
- Ми Словени, продужи он.
- Словени, потврдих ја.
- Браћа!
- Браћа, Слава Богу!...
И Рус поче нешто да ми објашњава.
Први пут тада сам се уверио да су руски језик и југословенски – два језика. Кад човек говори с нашим Русима, то се заиста не примећује. Ипак сам успео толико да разумем, да је био намештен у совјетском стокхолмском посланству, да су га најурили одатле због нечег, да сад не сме да се врати у Русију, и да је гладан. Ово последње не само да сам разумео из његових речи, него видео и по његовом лицу. И бољшевик кад је гладан изгледа као сви остали гладни људи. Тражи ми пет круна.
Пет шведских круна нису баш мале паре, али их ја одмах прежалих у име Словенства и дадох их овом преобраћеном бољшевику. Истина кришом, и у повјерењу, да после неком забуном не одговарам за ширење бољшевичке пропаганде у Европи.
И тек тада успех да се зачудим: како овај човек познаде да сам Словен!
Објашњење које ми је он дао још више ме зачуди.
Пролазећи поред мене, чуо је, каже, како стојећи пред спомеником звиждим ”Очи чарнија”, па ми је пришао.
Мора, заиста, да ме је шведска историја била много занела, јер ја никад не звиждим кад сам при себи.
Кад Рус оде, ја погледах зачуђено Карла Дванаестог. И поред статуе јуначког шведског краља која му је подигнута у част његове славне победе над Русима, као што лепо пише крупним златним словима на постаменту, уистину се добро замислих.
Ми Словени, мислим ја загледан нетремице у Карла Дванаестог, као да ме он наводи на те мисли- ми смо ти Карло, чудна нека раса. Пронађемо ти се ми и по звиждању!
И мене одједном обузе неко блажено усхићење, што сам овоме бољшевику дао пет круна, исто онако снажно и ненадно, као што сам видео да је било обузело њега кад је тих пет круна ненадно од мене добио.
