listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

Не сјећам се повода, али неку ноћ смо опет нешто славили. Уз виљемовку коју је неко давно донио из Србије слушам добрано оштећену касету. „Имам једну жељу, да ти твоја медна уста још једном пољубим“. Осјећам жестоки окус крушке који ми из чаше сапире грло и ноздрве и присјећам се времена кад сам уз исту пјесму бар једно буре мастике попио. „Само ће ми једна жеља да остане пуста, што ти ја никада не пољубих уста“.

Постајем свадљив, безуспјешно тражим неког с ким би да полемишем о пропусту пјесника и нашем дугогодишњем недостатку слуха да примијетимо да у првом стиху не може стајати „још једном“ ако јој „никада“ није пољубио уста. Пријатељи прелазе преко примједбе, жена ме гура ногом испод стола, а ја бих тако радо продужио дискусију и сматрао своје откровење равно проналаску електричне енергије. Узалуд.

Гдје су сад они гимназијски и студентски дани, кад сам с узбуђењем, равним првом љубавном састанку, одлазио у књижевне клубове да подијелимо радости читања и писања. Саслушали би све што су колеге написале од последњег састанка, сачекали свој тренутак за говорење оних епохалних рима што смо их срочили последње седмице, а онда осули брзометну паљбу једни по другим, изналазећи примједбе и тамо гдје их објективно није било. Драже нам је било биљежење туђег језичког или стилског пропуста, (нисам сигуран да смо о стиловима знали превише), него комплимент, који би нам неко од колега упутио, (комплименти су на таквим дружењима били права ријеткост).

Здравка сам упознао на сарајевском фестивалу поезије за младе. Говорио је „Поподне једне Пољакиње“ и као да сада слушам несигурно изговорене стихове:

Споразумијевали смо се и руским и пољским, и српскохрватским помало

Нарочито властитим језицима и уснама у скоку“.

Нисам дочекао крај. Скочио сам са столице и почео аплаудирати и викати из све снаге: „Браво“. (Ваљда сам једино тад подсјећао на Галцињског у пјесми „Inge Barc“ којег је одушевио женски трбух). И Здравко ме је примијетио у публици, а након фестивала смо овјерили пријатељство и запечатили мастиком, (иако смо били гимназијалци знали смо што је добро и ван пјесме).

Бјесомучно смо ноћима говорили властите и научене стихове један другом. Имао је смисла за језичке досјетке па ми је испричао како га је ђед у основној школи исправљао и учио да говори правилно: „Није вего, вего него.“

Правили смо експерименте, писали заједничке пјесме, стих по стих, трудећи се да у сваком будемо успјешнији од претходног, а онда смо, до сљедећег сусрета, истим проналазили мане, сатима измишљајући нешто зешће, неочекиваније. Покушавали смо да у познатим пјесмама мијењамо ријечи и одушевљавали се Црњанским. Ту нисмо имали ни једне замјерке.

Годину касније, ваљда не случајно, уписали смо исти студиј и кренули с грчким трагедијама. Био је то повод да му објасним колико је „трагедија“ узвишена ријеч.

Док сам живио на периферији Сарајева, имао сам комшију Мирка. Говорили су о њему да „није сав свој“, а ја баш и нисам био сигуран и поред детаља који су на то указивали.

Сјећам се да смо једном у кафани, у недостатку занимљивијих тема, препричавали своје највеће страхове, а ту се затекао и Мирко. Сједио је са сваким ко би му платио пиће, а ми смо били пристојни момци. Пошто се круг завршио дошао је ред и на Мирка. Почео је неочекивано и још неочекиваније завршио:

„Идем ја кроз шуму, кад нешто црно за дрветом. Подбуло, нашушурило се и пуши. Ил је змија ил је међед, не знам“.

Комшије су Мирка и тројицу његових синова, који су напустили специјалне школе, позивали на разноразне кућне послове и пољске радове које су могли и сами урадити, али су више вољели да плате Мирку и синовима. Није се то, сигуран сам, звала милостиња, али је увијек плаћано више од уобичајеног.

Дошло је вријеме копања локалнолног водовода. По договору, свако домаћинство је имало ископати осамдесет метара канала, дубоког седамдесетак центиметара. Ко да копа, а Мирко и његови без посла? Као да су већ потписали неку прећутну сагласност, сви из насеља су из дана у дан плаћали Мирку за копање, а радови су потрајали пуна три мјесеца.

Стигао је и свечани дан отворења водовода. Сјатила се свита и ордија, телевизијска екипа, радио извјештачи, пјевачи, новинари, политичка клика и тадашњи градоначелник Сарајева, Анто Сучић. Након уводних реферата предсједника МЗ, секретара ООСК, па омладинске организације, изашао је и градоначелник и похвалио све учеснике „историјског дјела за овај дио града“, а затим, за столом, са домаћинима, који само што нису падали у несвијест од среће, затражио да проговори неко и од прегалаца, од људи који су највише радили на копању и осталим физичким пословима.

Мучни су били покушаји одговарања градоначелника и опрезна објашњавања да је присутан један „ударник“, али да нису сигурни хоће ли умјети ста да каже, пошто није превише образован. Анто је био одлучан. „Ријеч, двије, од њега доста, а и да људи виде да не заборављамо праве раднике“.

Пола сата су организатори прославе објашњавали Мирку да треба само да каже да му је драго што је толико радио и да се данас виде резултати тог рада.

Изашао је, ваљда једини пут с микрофоном у руци, самозадовољно се облизнуо и започео: „Другарице и другови, поводом ове трагедије око отварања водовода“.

Смијех се заорио салом, градоначелник одмахнуо руком, кренула је гласна музика и Мирку је одузет микрофон.

Ко зна гдје је чуо и запамтио ту ријеч? Шта ли је она све значила за њега? Мислио је – ако је икад тренутак да је речем, сад је – и рекао је.

Ту „трагедију“ с водовода, и данас памтим више него ли све друге, грчке. Мирко је трагично завршио. Годину дана пред рат нашли су га објешеног о водокотлић, а говорили су како је „будали све равно до мора“. Уништила га је нека, само њему знана, унутрашња трагедија.

Здравко је у Бањалуци. Више се и не чујемо. Бави се менаџментом и ваљда више нема времена за поезију. Не вјерујем ни да је мастика актуелна.

А ја бих да се свађам с неким. Да кажем да су српске трагедије јаче од грчких, али да нису написане.

И да је то штета. Неповратно, штета.