Све сам сигурнији да сам истинску радост читања открио у војсци. Не књига, него оних жељно исчекиваних писама од родитеља, пријатеља и драгих дјевојака. Сваку реченицу, приспјелу у плавим или бијелим ковертама сам ишчитавао и анализирао по десетак пута и дуго их понављао затим као стихове из Пјесме над пјесмама.
Пише: Драган Тепавчевић
Најчешћи почетак родбинских јављања је био сажет у информацији: „Добили смо твоје писмо и све смо разумјели што нам пишеш“, као да је то био велики успјех разумјети оно што сам на брзину напабирчио између два часа обуке. Но и таквe писанијe сам вадио по неколико пута из шињела и покушавао открити нешто што није ни написано, да бих, на концу, дошао до закључка да сам и ја све разумио, од прве.
Милена ми је била мој омиљени писац. Да случајно сада знам њену адресу написао бих јој то и након толико година, одао дужно признање за невјероватан таленат који из неког разлога нисам хтио да примјетим. Изашли смо пар пута пред мој одлазак у војску и она је обећала да ће ми писати. Али како?
Сваки дан сам, пуних шест мјесеци, добијао три њена писма исписана ситним рукописом на четири странице. Укупно дванаест, пута 6 мјесеци. Дуго сам чувао те коверте и њихове садржине и са изненађењем констатовао да се никад није поновила. Ни у најмањој ситници.
Престала је оног тренутка кад сам ја престао да одговарам, по навици једном мјесечно.
Очекивао сам рукопис једне друге дјевојке и никад га нисам добио. Јесте, срамота ме је што сам ту хрпу заводљивих мисли спалио једног дана иза кантине, кад сам готово већ био накрцао претјесну војничку касету испуњену одјећом и понеком књигом.
Имам и свједока да сам то учинио, али нисам најубјеђенији да би он могао са сигурношћу да исприча на шта је та паљевина њему личила. Или, можда, гријешим.
Рекох ли да сам био десетар? Прашинар. Тако су звали људе из стрељачке пјешадије, а ја сам управо упао у тај род војске, немајући претходно никог од пријатеља и родбине у одсјеку за народну одбрану. Да сам имао какав род тамо имао бих бољи род и у војсци.
Па још Словенија. Само да сам знао да ћу годину живота поклонити туђој држави, а дречао сам из све снаге као и други на заклетви: „Ако затреба, дати и свој живот“. Коме, десетару?
Чим сам зашио два црвена чварка на еполетама шињела стигло је и мојих десет момака за које сам био одговоран наредних шест мјесеци. Међу њима и свједок моје паљевине Милениних писама. Ванчо Николовски. Осамнаестогодишњак из неког села на бугарској граници. Нисам вјеровао да таква људина има тек 18 година. Скоро два метра висок и скоро 100 кг тежак човјек са шакама које су личиле на пекарске лопате. Чело препуно бора као у херцеговачког старца, а кожа испуцала од вјетра и неке чудесне снаге у њему. Тешко је говорио српски, односно, он је тешко говорио уопште, па је најчешће одговарао са ДА и НЕ.
Иза оне силне снаге крила се и ријетко виђена трапавост па је његово савлађивање препрека на обуци личило на неке од нијемих филмова, давно виђених. Тешко сам успијевао да спријечим друге да му се не смију, али се Ванчо није много ни љутио. Не знам да ли је уопште био способан да се љути.
Сви су га запамтили већ прве недеље. Имали смо час политичке наставе, а то је било моје најдраже вријеме за спавање у последњој клупи. Часове су обично држали тек приспјели резервни водници, средњошколци, са чиновима зарађеним у Билећи, а ја сам у цијелој чети био један од двојице са факултетском дипломом. Уистину, нисам имао шта да чујем.
Пренула ме је прозивка Ванчовог имена на крају часа када га је предавач упитао да ли зна ко је командант армије. (Ако ме сјећање служи бјеше то Никола Љубичић, давне 1981.). Ванчо је устао са оним својим блаженим осмјехом, неколико пута се осврнуо и пошто нико није имао вољу да му припомогне одговорио: „Десетар Тепавчевић“.
Под клупама су били већ и они који нису спавали, а мени је водник честитао на исказивању ауторитета због којег је Ванчо помислио да сам командант армије.
Имао сам обавезу, (а и жељу) да првих дана поразговарам с мојом десеторицом. Била је то уобичајена конверзација о породици, претходном школовању, намјерама за будућност.
Након што је Ванчо на прво питање одговорио да му је одлично у војсци, питао сам га и зашто. „Ја сам се друг мој, десетар, овдје наспавао и најео свачег необичног“. Устајали смо у пет сати, јели сплачине због којих сам једва чекао излазак у град да одем до првог ресторана, а Ванчо се наспавао и најео.
Чудним језичким комбинацијама ми је објаснио да му је кућа на југословенској страни, а земља у Бугарској, у пограничној зони, да устају свако јутро добро прије изласка сунца, а да касно лијежу, да има сира, млијека и меса у изобиљу, а да овдје има доста тога „кашиком“ што никад није видио и да у војсци нема напорног физичког рада.
„Овдје не копам, друг мој, десетар, само због нечег стално ходам и некад залегнем“.
Сигурно нисам био најбољи груповођа, чим сам након два-три мјесеца примјетио да Ванчо не добија писма.
„Не знам ни да читам ни да пишем, друг мој, десетар“, саопштио ми је Ванчо, а ја сам био ојађен сазнањем да његови, осим града, не знају ни гдје, ни како, служи војску.
Гледао је наивно и невино пред себе и рекао да најмлађи брат од њих петорице умије читати и писати. „Он не копа, он иде у школу. Ћаћа је тако изабро, друг мој, десетар“.
Озарио се кад сам му понудио да заједно напишемо писмо. Рекао је да то није могао тражити од других јер му се смију, а онда је извадио готово распаднуту цедуљицу са адресом својих.
Било је то једно од најчуднијих писама које сам написао, а да нисам имао права на интервенције.
Ванчо је након 2-3 мјесеца у војсци питао прво за неку суждребну кобилу, затим, поименице за краве и овце, за кромпир у некаквој долини и за кошење траве коју су били дужни комшији. Након гомиле питања о домаћим животињама и љетини које сам једва уобличавао због Ванчовог брзог говорења, први пут услиједило је питање: „Мени је у војсци добро, како сте ви?“.
То је био крај, а људина је потегла за десетохиљадарком, црвеном, да плати моју услугу. Брзо је повукао руку и ваљда ме разумио.
Потражио ме је једне суботе, након мјесец дана, (мислим да је писмо добио и раније, али је чекао да други оду у град) и извадио коверат с његовим именом. Писао му је најмлађи брат, а жао ми је што нисам направио копију Ванчовог и мог првог писма.
Одговор је уистину био одговор. На свако Ванчово питање о кобилама и кромпиру услиједили су прецизни одговори, кад се која ождријебила и кад је који огрнут и у којој ливади. Завршетак као и Ванчов. „Ми смо добро, је ли теби тешко?“
Јесте, буразеру, било му је тешко. Ја знам како му је било тешко, али ти то нисам могао рећи у његово име. Подрхтавале су му оне лопате од шака на кољенима, а вилице се кривиле док ми је захваљивао. Било му је тешко од силне среће што је писмо добио.
Изашао сам у град да нешто поједем без кашике и као и обично, вратио се прије своје десеторице. Деветорице.
Ванчо није излазио. Затекао сам га на истом мјесту у празној спаваоници како гледа у онај папир што му је брат исписао и плаче.
Мислим да је имао исти израз кад је видио како спаљујем Миленина писма, али није плакао.
Можда је тада мислио да десетару има ко да пише, а њему нико, нити он коме.
Не знам тачно колико је писама Ванчо добио послије. Сам их је писао и читао, након три мјесеца. Остајали смо у спаваоници кад други оду у град.
Суботом.
