listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

У земљи исувише љубазних Швеђана

Сапутници у балским тоалетама – Три брата на северу – ”Ја се зовем Јухансон” – Зашто странци оговарају Швеђане због њихове љубазности –

Стокхолм, марта (1930.)

DRUGI3

Тек је почело да свиће, кад је параброд кренуо из копенхашког пристаништа за Шведску. То је једно мучно свитање раног пролетњег јутра на Северу. Хладан ветар бије с мора и његов фијук осећа се у ушима исто онако непријатно, као и његова оштрина на кожи лица. Море је узбуркано, али таласи нису велики, нису ни таласасти, већ некако шпицасти, разбијени и изукрштани као да их је рађање сунца помело и уплашило. Ово јутро није од оних која љубитељи природе опевавају и друштва за пропаганду туризма рекламирају.

          Сви путници седе у затвореном салону поред парних пећи.  Салон је пун. Добро знам, да ово није време када се праве феријална путовања, али ови моји сапутници ни мало не личе на људе које послови вуку преко мора у Шведску. Необично изгледају, мени нерасположеном, сви они у овом немирном облачном јутру на мору. На њиховим уморним неиспаваним лицима огледа се неко блаженство које као да још више појачава досадно љуљање лађе и хук ветра. Све жене су обучене у дуге свилене вечерње хаљине, а људи у смокинге и фракове. У какву ли ја то чудну земљу одлазим, кад је и за путовање потребно балско одело!

          Али све брзо постаје јасно и природно. Данас је недеља. Синоћ је у Копенхагену био велики бал. Девојке и младићи из вароши Малме, на шведској обали, дошли су увече у Копенхаген, провели целу ноћ на балу, и сад се враћају кућама преко мора, у Шведску.  Још су у заносу музике и флерта који ни овај непријатни ветар није могао да развеје. Данас се не ради, и њих чека пријатан одмор.

DRUGI11

Сеоске девојке у народној ношњи

Али ја то не причам због њих. Ја то причам због Скандинавије. У Копенхагену на ”Ланос линији” има један огроман споменик који алегорично представља северњачки мит о ”Гефиону”. Једна жена шиба четири помамна бика, упрегнута у плуг. По прастаром веровању, та зла божица преорала је земљу између Данске и Шведске и навела море да их раздвоји. Мит о ”Гефиону” изгубио је важност током времена јер су лађе и трајекти поново спојили Шведску и Данску. Али је онда дошла историја, мучна и крвава какву само имају братски народи, и она је ове две земље истог поднебља дубље раздвојила него море. Сада је и та историја прешла у мит. Швеђани и Данци су два народа који имају две државе, али се они осећају једно и географски и духовно. Они су некада живели уједињени, па су се онда крвљу разјединили, и сад теже да се сједине и правно и духовно. Маколико то изгледало неуверљиво, ови моји чудни сапутници у балским тоалетама, спонтани су израз те тежње.

          Копенхаген није само главни град Данске него је и целе јужне Шведске. Кад Швеђанин прелази у Данску, он не сматра да је отпутовао у туђу државу, већ да је остао у Скандинавији. Они имају једну песму о заједничкој скандинавској судбини  Швеђана, Данаца и Норвежана, која би лепо могла да се пева и на глас, ”Србин, Хрват и Словенац”. Три брата на Северу имају за собом и пред собом историјски пут, у многоме сличан ономе који имају и три брата на Југу.

          У Малмеу, треба са пристаништа да одем на железничку станицу. Код излаза стоји један господин, са црвеном капом на глави. Ја му се обраћам за обавештења. Место одговора, он принесе десну шаку црвеној капи, поклони се и каже:

          - Дозволите да вам се представим, ја се зовем Јохансон.

          Мени куфери испадају из руку, брзо скидам капу

          - Мило ми је г. Јохансон што сам вас лично упознао. Ја сам зато и дошао у Шведску, да правим познанства.

          Наше познанство не траје више од десет минута, јер брзи воз за Стокхолм полази кроз пола сата а ја из разговора са г. Јонсоном још нисам могао да разаберем, ни где је станица ни колико треба да се иде до ње.

          Близу нас стаје један такси.

          Најбоље је, да узмем кола, да не лутам, кажем ја, мислећи брижно на воз, који се већ спрема да крене са станице.

          - Али мора да платите!

          Ја гледам зачуђено г. Јохансона. Вређа ли ме овај љубазни човек? Ја сам му одао и своју нацију и своју професију, па зар је могуће да он претпоставља да се ја никад нисам возио таксијем или да мислим да су то болничка кола која преносе бесплатно болесне и умрле, кад ме опомиње да такси морам да платим?

DRUGI22
 
Црква у једном шведском селу под снегом

Немци имају једну пакосну изреку о Швеђанима, истина предратну, дакле из оног времена  кад су мислили да су они једини паметни. Они кажу: ”Глуп као Швеђанин”. После рата један немачки књижевник написао је читаву књигу о Швеђанима, врло похвалну, у којој се трудио да аргументима обори ову изреку. И стокхолмска влада забранила је растурањр те књиге по Шведској.

          Г. Јохансом извади из џепа цедуљицу и звизну. Један огроман оминибус који је стајао у крају пристаништа као да се трже на писак звиждаљке дежурног чиновника и дојури до нас.

          - Ово је наш службени ауто за бесплатно превожење путника од пристаништа до станице саопшти ми г. Јохансон. Стићи ћете за пет минута.

          Кроз пет минута полази воз. Ја улетох у омнибус истовремено са куферима које убаци сам г. Јохансон. Омнибус пође. Полетех управо. Тих пет минута дрмусања истресоше ми сву пријатност првог познанства у Шведској, и мени се учини да би било боље, не да сам платио такси за вожњу до станице, него да сам га чак због те вожње купио.

          Али ипак срећно и безбједно стигох на воз. И у возу, удобро заваљен у купеу, ја успех убрзо да себе уверим, да је она немачка изрека страшно охола и скроз неправедна, да је г. Јохансон најљубазнији човек на свету, и да Шведска мора да је пуна Јохансона.

*

          То уверење које сам једном случајно стекао при улазу у Шведску не оставља ме за сво време бављења у њој, и остаће ми, уверен сам, и кад је напустим. Јер Швеђани су један безмерно љубазан, срдачан и мио народ. Ово је земља која се радује сваком странцу, ма од куда и ма због чега долазио у њу, која му је захвална што је дошао, па макар је после и оговарао, као например ја.

          На свим станицама, постајама и у пролазу коз села, младе, једре, плаве дјевојке у својим китњастим народним оделима, машу нам марамицама и кецељама, и са њихових младих ведрих лица одсјајава таква једна радост  што виде воз и нас, да вас спопада жеља, да искочите кроз прозор вагона и да загрлите све те посестриме Грете Гарбо, можда баш и зато, што не личе на њу.

*

          Воз који ме носи за Стокхолм једини је интернационални воз који спаја средњу Европу са Скандинавијом. У моме вагону сви путници су странци, махом Немци. Сваки држи крај себе нотес и оловку. Гледају замишљено кроз прозор, у Шведску, и често живо бележе нешто. Импресије? Ваљда, ово је импресија, само то нису моје фах-колеге. Од четворице, тројица су трговачки агенти. У нотес бележе бројеве, адресе, и попуњавају трговачке налоге.

          Природа је заиста неисцрпна у дражима. Дивне борове шуме са фантастичним наслагама снега на гранама, и залеђена језера која као огледала сијају на мартовском сунцу, та чудна игра леда и сунца који се сплићу у природи севера, побуђује у овим мојим сапутницима интерес за посао. И ја  већ уображавам да кад год поред нашег прозора промакне какво замрзло језеро, овај путник што седи према мени добије идеју да у нотесу постави нову, срећнију калкулацију робе коју треба да протура у Шведској.

          Четврти саговорник је гимназијски професор. Тако бар пише на његовом куферу. Један од почетка пута спава, или се прави. Понекад је непријатно путовати сам, понекад у друштву. Ми се нисмо срећно одабрали. Гледамо се подозриво, и у тим погледима огледа се бојазан да неко не почне разговор. Зато кад се правимо да нас природа више не занима, ми дремамо. Пут је дуг и заморан, и дремање је заиста  много пријатније од натегнутог разговора. Још један је успешно заспао. Блажена нека тишина влада нашим купеом. Наједанпут, оштра пискава свирка саби нам се у уши. Један младић са огромном армуником, седефом опточеном, неприметно је сео код нас и почео да свира.

          У друкчијем расположењу, вредно би било направити путовање у Шведску само због ове свирке.  Армуника је овде национални инструмент, а овај младић је прави шведски сеоски свирач. Али људи су заиста сањиви и свирка их раздражује. ”Скандал” мрмља један мамурко и сви бесно стрељамо очима на свирача. Ипак, ми смо странци и нико се не усуђује да протестује. Кроз окно од ходника, ја видим на крају вагона кондуктера. Тај човек се показао према нама и учинио нам је масу ситних услуга. На свакој већој станици, например, трчао је да у велику флашу која стоји у ходнику донесе свежу воду, иако се никоме није пила. Зашто он ћути, мислим се ја, кад види колико нам је свирка непријатна?

          Најзад и професор протрља очи и проговори нешто шведски. Сигурно врло оштро, јер свирка намах утихну и младић поче збуњено да се извињава.

          - Замислите, обрати нам се професор са очајном мимом на лицу, кондуктер га је послао к нама, да нас забавља.

          Ја погледах кроз ходник: кондуктера који је најзад схватио у чему је ствар, беше нестало из вагона...

*

          То је једна велика незгода: никада Швеђани, чини ми се, неће моћи да разумеју, зашто су странци према њима тако осори, нити су странци у стању да схвате шведску љубазност.

          На стокхолмској станици, на пример, направила се читава гужва. Нисмо је направили ми, путници, јер нас је врло мало, него станични службеници. Опет због велике предусретљивости. Путнике сачекује цео станични персонал. Носач не сме да вам узме куфер, док вам надлежнни службеник не саопшти колико има да му платите, да вас неби случајно преварио.

          На излазу један жандармеријски официр дели путницима неке плохане плочице са нумерима. Наравно, не знате шта је, и узимате. Сви шофери стоје у реду. Не знате ни да ли су то шофери, јер су ови врло лепо обучени и имају астраганске шубаре на глави. Како вам да нумеру, официр викне нешто, и један са шубаром изађе из реда и поведе вас. Тек када вас доведе до аутомобила, схватите о чему се ради.

          То су Немци покушали да уведу на берлинским станицама још пре две године, где је имало више смисла па су ипак дигли руке. Добро би било да и Швеђани нешто учине. Јер и без нумера, сваки путник је могао да добије по три аутомобила, а поред тога, аутомобили им махом и нису били потребни, јер су без мало сви прешли у хотел ”Терминус” који је преко пута станице. Неки су се после гурали, да врате нумере официру. Ја сам своју задржао за успомену.

          Поново кажем, она немачка изрека стварно је неправедна. Само ми сад изгледа разумљивија. Не ваља ни кад је један народ одвише предусретљив. Швеђане уби предусретљивост према странцима.

          Штета за један овако симпатичан народ!

ПОЛИТИКА, Број 7881 – година XXVII.
Београд, субота 12. април 1930., страна 8
Предраг Милојевић, У земљи исувише љубазних Швеђана