Ето, закржљава ми и сјећање. Оно бар није органско, а обухваћено је истим процесом.

Ко бршљан.

Лако бих то објаснио кад бих се само могао сјетити шта оно би бршљан.

Остари се моја Радо, ко се томе јаду надо.

Покушавам кроз маглу тих рима оживјети Радоја. Мог бившег комшију. Највећег пјесника којег сам познавао док сам похађао студиј књижевности.

Пише: Драган Тепавчевић

Било је то истих година кад сам био залуђен Андрићем, (по свему судећи вријеме стоји за мене). Докопао сам се и тог „Екс понта“ који је био риједак примјерак у сарајевским библиотекама и с чуђењем примао чињеницу да писац није дозвољавао штампање тих лирских записа за живота.

Негдје у исто вријеме нобеловац је својом вишеградском стазом отишао у годиште које се ставља иза цртице са датумом рођења, а ја се заклео да ћу први примјерак новоштампаног „Екс понта“ имати за себе.

Не знам са сигурношћу одредити колико је времена прошло од Андрићеве смрти, али знам да је опет падала киша, био неки пијани сумрак и да сам кроз замагљен излог књижаре „Свјетлост“ видио наслов који сам тражио.

Сутрадан сам био немало изненађен кад сам схватио да сам купио књижицу Драге Куђица „Секс понто“, која је, углавном, била посвећена босанскохерцеговацким пјесницима.

Причам то Радоји, пружном раднику, док копамо темеље за његову нову кућу.
„Ти си срећан момак“, вели Радоје, – боље је имати секс, него бити екс“. (Не вјерујем да је комшија познавао иједан страни језик, чак је негирао да зна и српскохрватски, искључујући прву половицу).

Копамо. Он по својим, ја по својим сјећањима, (моја су свакако била сиромашнија у то доба).

Пјева комшија након треће чаше.

Зима ми је, немам јеменије,

не мере ми бити јебеније

Кратко ми објашњава значење ствари са завршетка првог слога, ко не зна другог, нисам сигуран да би тумачење кратко трајало.

„Све су ти ово јуначке пјесме“, прича Радоје. „Нема јачих у нас“.

Подсјећам га на косовски циклус и Краљевића Марка, а комшија врти главом.

„Гусло сам ја, знам шта ми оћеш рећ, али то су ти све лирске, све су тужне на крају, оне што ти ја велим су јуначке“.

Видим, зна човјек, какав мој професор.

Уредно их сврстава у циклусе.

Свадбени:

Кад се моја удавала стрина,

било суза, а било и слина.

Гладни:

Кад се лола с Требевића сљуља,

у експресу нестане пасуља.

Празнични:

Димитрије, ђе ћеш на сијело?

чупај колац, ајмо на Соколац.

Родоскрвни:

Кад га рођак родици зажеже,

Родица се врти ко шиљеже.

Постхумни:

Умро Раде, нема ко да плаче,

Само црква зазвонила јаче.

Доводио ме је у потпуну колизију са оним што сам учио на часовима народне књижевности. Имао је своју теорију да се јуначка поезија пјева уз тамбуру или без инструмента, а лирска искључиво уз гусле и од тога није одступао.

Стигли смо и до плоче. Не грамофонске, него оне кад се одзида први спрат, а домаћин зовне пријатеље и комшије да припомогну направити кључну степеницу за дизање другог.

Моба је била уобичајена ствар, или превећ уобичајена, чим је Радоје тек ожењеног сусједа, Милорада, приупитао: „Кад ћеш зват на мобу?“

Спремао се комшија домаћински читаву седмицу за плочу и мобу. Недељу дана није пио, што је било готово незамисливо, а кад је завршио припреме, ноћ уочи великог посла, омакло му се и напио се „к'о 3 000 руских официра“, како је сам уобичавао рећи.

Поранило двадесетак комшија с лопатама, мистријама, васер-вагама, а домаћин изашао мамуран, боље рећи још пијан, па готово да нема појма што се свијет окупља пред његовом новом кућом.

Кад су га видјели закрвављених очију и осушених усана, како безуспјешно покушава да пљуне, комшијама није било тешко закључити да Радоје није за озбиљнијег посла па су му дали чекић, неки стари комад жељезничке шине и канту искривљених ексера, не би ли, бар на тај начин имали користи од њега. Требао је да исправља ексере на властитој моби.

Сви су се већ разлетили да организују посао на најбољи начин, мјешалица са бетоном се већ почела окретати, али нико није скидао ока са Радоја који је под напола осушеном шљивом исправљао криве ексере.

Ударио је чекићем, не више од десетак пута по ексерима и комаду шине, а онда, онако мамуран, по властитом прсту, тако да је крв сикнула и по пању на којем је сједио.

Док су сви застали, негдје на граници смијеха и потребе да притрче и помогну комшији, Радоје је подигао окрвављени прст увис и викнуо: „Жено, јеси ли ми ти синоћ нишан дирала?“

Покушао сам једном, касније, да му читам пјесме из „Црвеног бана“, јалити пете Вукове пјесмарице, тек дозвољене за штампање. Без успјеха. Знао их је све, уз незнатне измјене ријечи или броја слогова. Чак мислим да је у његовој интерпретацији то звучало боље.

Као и сви надобудни студенти, оптерећени забиљешкама ухваћеним на професорским предавањима, испустио сам ријетку шансу да записујем свакодневне бисере истинског народног пјесника. Сад ми је тек јасно да Радоје није само понављао оно што је чуо, него је измишљао кратке пјесмице примјерене вакту и догађајима.

Које су то све неочекиване и непредвидљиве риме биле:

Игра коло и у колу Дуда,

од радости тресу ми се кости

С годинама, поново се враћам Андрићу, (мислим да је, што се тога тиче, свака година иста за мене) и с полице скидам „Екс понто“. Ништа. Не успијевам да читам јер ми Радоје опет смета.

Таман зароним у тишину и дубину снијега из којег писца мами Јелена, а у ушима ми одзвања: Ој Јелена Вукотина, Сврби ли те пукотина?

Пребирам по полицама на којима је смјештено нешто књига које сам успио понијети науштрб фамилијарних ствари, (као да књиге нису фамилијарне). Нигдје комшије. Нико то није успио скупити ни одштампати, а био је жив аутентичан, свима доступан и није постављао забране за живота.

Не умијем да измишљам пјесме, бар не на начин на који је то он чинио, али бих волио да прочита ову забиљешку, ако нас није напустио, као његов Раде.

Ово је моја пјесма за једног великог пјесника. За мог комшију, Радоја.