Истините приче Драгана Тепавчевића претходно су се појавиле у двојезичном шведско-српском часопису за културу Дијаспора. За електронско издање часописа одабране су ове приче: Контролни радови из српског језика, Понешто о грчким и нашим трагедијама, Морфологија једне необичне приче, Десетару има ко да пише, Горски цар за Илиндан у Херцеговини, Бројање слова, Видовдан и кнез Лазар у туђини, Народне пјесме, несабране по Радоји.
Лепу реч српског језика – радост, часопис „Дијаспора“ уденуо је, на своју пету годишњицу, у име рубрике: Радости читања и писања. Читати и неговати навику читања, трагати изнова за неосвојеним просторима човекове душе и маште. То је циљ рубрике коју је годинама припремао познати новинар Драган Тепавчевић. Сцена на којој су се догодиле приче Драгана Тепавчевића је глобално село и у њему човек из земље које више нема. Те приче електронским путевима стизале су из далеке Аустралије у нешто Завичају ближу Скандинавију да би се одавде вратиле читаоцима у неком од издања часописа. И на крају, што је било и за очекивати, Тепавчевићеве приче нашле су се између две корице књиге коју су удружени издавачи назвали по једној од прича Бројање слова. Бројање слова на најлепши начин најављују Драгана Тепавчевића као писца о којем ће се, сигурно, тек чути у српској књижевности.
Драган Тепавчевић
Реч читалаца
Реаговање читалачке и стручне публике определило је издавача да приче Драгана Тепавчевића сакупи и читаоцима понуди у форми књиге. Јер, Тепавчевићеве приче се „узимају наискап“, као чашица доброг рујног вина. Књижевни стил писца и његова способност су такви да читаоцу приуште истинску радост због читања, Да би читалац то радовање продужио – присиљен је да Тепавчевића чита полако, без журбе – као колега по перу Шћепан Алексић: „Жао ми да дођем до краја, па остављам нешто и за сутра. Сјећам се да сам то исто чинио када сам први пут, још као гимназијалац, читао Андрића. Редовно сам се бојао краја приповјетке, па сам развлачио да сласт дуже потраје. Данас, ријетко ми се дешава да читам на тај начин. Мислио сам – ухватиле ме године, а осјећања замрла, али, ево Драган Тепавчевић ми враћа наду и увјерава ме да сам још млад. Читам и свега ме обузима радост читања. Тепавчевић не измишља него говори о стварним догађајима и стварним јунацима, од којих неке знам или сам их познавао јер више нису међу живима. Ваљда због тога и јесте тако убједљив и близак, јер је стварни јунак увијек у предности у односу од измишљеног“, закључује Алексић.
„Разлог мог јављања је да Вам се захвалим што обраћате пажњу на обичне људе и што их описујете са (урнебесним) хумором. Прича Десетару има ко да пише спада међу најлепше и најдирљивије које сам до сада прочитала. Сви су јунаци симпатични а заједно са њима и аутор. Многи људи имају сећања слична Вашим на живот у бившој Југославији, али мало ко их преноси у литерарно дело. Да сам режисер, одмах бих направила серију или филм по Вашим текстовима. Пошто то нисам, могу само да се дивим ономе што радите“.
Свјетлана Зеленковић из Швајцарске
Бранкица Николић из Стокхолма сматра да је Тепавчевић својим причама „подигао најлепши споменик малим обичним људима, истакао вредност људскe душe. Кроз приче, схвати се понешто и о љубави а и човеку, закључује она и додаје како Тепавчевићеве новеле доживљава као наду и радост. Постоји, додаје она, неки страх да је недостатак оваквих прича попут Тепавчевићевих, јер људи неприметно одлазе из наших живота и долазе, а да нико то не запази“.
Запажање Драгана Тепавчевића буди смисао на добро, лепо и племенито у сваком погледу. Његово сећање није само у његову корист, његова мисао је победила време, јер она и подмлађује и држи за руку оно што би неко олако пустио или се не би сетио или не би знао да то узме. Тепавчевић је умео и знао наћи реч да сликајући живот обичних људи подигне величанствен споменик њима и сећању, да оснажи везе између Отаџбине и Српске дијаспоре, створи дело које се с радошћу чита.
Реч критике
…У основи, „Бројање слова“ јесте збирка кратких прича, али кад се књига слегне у јединствену читалацку импресију, све јасније се назиру обриси зачетка једне аутобиографије. И то никако обичне, него „аутобиографије о другим“, у пуном, михизовском, значењу те ријечи. (Михиз је говорио: „Аутобиографија – то су други“).
Збијајујући густо и све гушће наративну потку (да парафразирам једног његовог јунака), Тепавчевић исписује драгоцјене странице сјећања на људе (родитеље, рођаке пријатеље и комшије) и догађаје свога дјетињства („Горски цар за Илиндан у Херцеговини“), на школске и студентске дане („Контролни радови из српског језика“, „Морфологија једне необичне приче“, „Понешто о грчким и нашим трагедијама“, „Народне пјесме несабране по Радоји“, „Ђурас“), на своје војничке и ратне дане („Десетару има ко да пише“, „Бројање слова“, „Радио драма“), док је последњих седам прича посветио аустралијским данима и својим дијаспоричним резигнацијама.
Тепавчевић полази од неког комадића из живота, призора, понекад од једне слике или ријечи, да би дошао до неких значајнијих психолошких, социјалних, антрополошких и метафизичких истина. Саткане од моћних ситница и документарних детаља за памћење, ове приче-посвете су, на моменте интониране елегично или, бар се мени тако чини, звуче као сјећања на генерацију која је покушала да живи једну рапсодијску синтезу…
Из приказа Жељкa Грујићa
„Видовдан и кнез Лазар у туђини“ (Тепавчевићев мали јунак се пита: „ко је тај КИНЕЗ Лазар?“) доноси блистава зрнца опорог хумора на свој рачун (најплеменитији од свих, знак стила, укуса и нивоа!): „Хоће ли пјевати група КОСОВСКИ боНжури?“, питање је. А одговор: „Хоће, на француском!“
Ипак, за овог читача круна књиге „Бројање слова“ су приче „Контролни радови из српског језика“ и „Горски цар за Илиндан у Херцеговини“, а сам врх узбуђујућа „Америчке приче из Херцеговине“! На једном мјесту су се сустигли и лично и колективно искуство, преплели и преломили, експлодирали у осјећању и у језику, у аутентичности поруке и универзалним дометима…
Из приказа Бранка Брђанина
…Када се губитак на губитак слаже, па се бол на бол слаже ста бива са човјеком? Не знам поуздано, али бих могла наслутити шта у том случају бива са Херцеговцем, човјеком сунца и камена. Ваљда се претвара у седимент језика, једину праву и вјечну Отаџбину. То, да је језик душа бића и пространа кућа од најтврђег камена, знао је Тепавчевић, Херцеговац поријеклом и раније, студирајући његову морфологију и синтаксу и стилистику. А тек када је отишао у далеки свијет с извјшношћу да ће изван завичаја провести свој животни вијек, схватио је да му официјелна лингвистика није открила све слојеве, свеобухватну душу језика. Нарочито оне доње, најтврђе и најстабилније, још необрађене и неизбрушене тананом умјетничком духовношћу једног Црњанског, Андрића или Попе.
И тако, и сам пјесник, Тепавчевић се, истраживачким жаром и дјечачком радошћу, упустио у откопавање тих доњих слојева, као да му од тога зависи смисао и пуноћа сваког наредног дана и годишњег доба – тамо на крају свијета. Као Селимовићев Шехага, прави причу од неумивених, грубих, ласцивних или погрешно употријебљених ријечи. И ужива у ријечима и у причи.
Јелинa Ђурковић, доктор књижевних наука
Дијаспора/ Diaspora, Година VIII, 2005., број 45
…По форми, ради се о кратким (новинским) причама, што ће рећи да се аутор морао строго придржавати заданог простора, чиме је своју умјетничку машту, инспирацију и нарацију редуковао на свега четири картице текста. С обзиром на то, може се с правом и пуним покрићем констатовати да је Тепавчевић мајстор кратке форме, да (је) успи(о)јевао контролисати стваралачки ерос и све битно исказати са мало ријечи, на ограниченом простору.
Уколико се прихвати „дефиниција“ Тепавчевићевог манускрипта као документарно-исповиједне прозе, онда није тешко дешифровати или бар наслутити његов проседе, фабулу, тематику и мотивацију којом се аутор руководио и која га је носила и „гријала“ дајући му тако „погонско гориво“ да не посустане док их је осмишљавао и исписивао.
Он, заправо, у причама писаним за читаоце новина у дијаспори пише, као и већина других аутора, чак и кад то експлицитно не наводе, аутобиографске прилоге, присјећајуци се неких догађаја и властитих доживљаја, ликова и феномена из времена младости проведене у Сарајеву и/или његовој околини, смјештајући радњу и токове својих фабула и нарације баш у миље Сарајева, његове периферије, улица, трамваја, културних и образовних установа и приредби, политичких односа и манифестација, спортских тимова и догађаја итд. рефлексно-умјетнички их „присвајајући“, транспонујући и ријечима изражавајући, што књизи даје један патос, „шмек“ носталгије за завичајем и патином његове аутентичне непосредности и пасторалности.
Дакако, има у његовим причама, од којих су неке, без обзира на скромну дужину и форму, праве новеле, и других мотива и тема ( …) Тепавчевић у двјема, по мом мишљењу најуспјешнијим и најбољим причама: „Десетару има ко да пише“ и „Бројање слова“, по којој је и цијела збирка добила наслов, евоцира своје успомене на двојицу необичних, трагичних јунака који су, игром судбине, били неписмени. Први „јунак нашег доба“ је неписмени војник Ванчо Николовски из неке македонске недођије којег десетар Тепавчевић у ЈНА успијева научити читању и писању. И оне читаоце који су “срца каменог” обузму снажне емоције, не одоле сузама док читају пишчево заиста увјерљиво свједоченеје о радости војника који је сам написао, истина лексицки и семантички оскудно, прво писмо кући, односно прочитао од њих информативно-значењски јос скромнији одговор.
Још болније и трагичније је суочавање са животним искуством подтрескавичког чобанчета Ђорђе који у редовној војсци није имао срећу да „налети“ на неког свог десетара Тепавчевића да га научи писменима, него је са словима, ријечима, текстовима и књигама “коренспондирао” тако што је бројао слова у наслову, ретку, ступцу, страници или, пак, цијелом тексту. Он је слова разликовао по облику и величини а не по ономе сто су она симболисала.
Као да шаље какав ратни или криминалистички извјештај, писац своје читаоце на крају ове „крваве бајке“ обавјештава да је „његов“ неписмени Ђорђо у посљедњем рату у БиХ као војник српске војске погинуо само због тога што је неко нехотице таблу упозорења са натписом „Сметље доље“ замијенио натписом – у рату неопходним – са истим бројем слова: „Минско поље“. Тих и баш таквих десет писмена одвели су архаичцно, патријахално наивног и доброг Ђорђа право у смрт и, захваљујући нашем писцу – литерарну легенду. Дакако, као и у свим осталим причама објављеним у овој збирци прозе, и у двјема претходним, Тепавчевић ништа није измишљао. Он је само биљежио и у подсвијести меморисао оно сто се у „живом“ животу стварно дешавало и у погодном тренутку (за потребе какве колумне или рубрике у неким новинама, а нарочито у већ помињаној „Дијаспори“ која излази у Шведској), касније, литерарно уобличио и на свјетлост дана изнио…
Из текста социолога, политолога, културолога, „човјеколога“ Слободана Наградића, објављеног у књизи „Књижевне теме“ у издању Завода за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево 2005
