(Репортажа Жарка Јањића о сјајном сликару и „племенитом луталици“ Лазару Дрљачи)

Чудили су се, па и потсмјехивали сликару због којечега. Ипак, он је из личне, готово дјечачке наивности видио даље и дубље од њих.  Познавао је Пикаса, Шаљапина, Каруза, Тина Ујевића...али није остао с њима. Задржала га је омамљујућа тишина Борачког језера код Коњица, у којој је остао заувијек и гдје је изговорио реченицу по којој га Херцеговина памти...

На херцеговачким Борцима, пред Шантића вилом, стоји необичан гроб, са деблом и невеликом плочицом на њему: Лазар Дрљача богумил.

А за човјека коме припада везане су неочекивано чудне приче. Јер...

Чудан и гњеван бјеше Крајишник Лазар Дрљача (1881 – 1970), из Бушевића (још тачније, засеока Блатне) код Босанске Крупе. Сликар, легионар Легије странаца, затвореник и заточеник сицилијанских и сардинијских затвора, портретиста италијанске краљице Јелене, пружни радник, цапинер, минер, архитекта, пекач ракије, кувар, запињач гвожђа по Борцима (у рубрици националност: богумил!?)... те човјек што би одбијао сваки новац који би га могао „привезати за нечије јасле“... и на крају покојник, који је, након смрти у дубокој старости, дочекао да му на смртовници у рубрици „ожалошћени“ остане, као ником и никад –  потпуна бјелина!!!

Никад га видјеле очи овог вашег новинара, а могле су, и не прича вам ову причу због тога већ због једне реченице коју је наводно изговорио, а чуо  је од другог лица, и ево деценијама је не заборавља јер...    Но, о том ћемо на крају. Вратимо се Лазару: студирао је сликарство у Бечу и Паризу, спавао под мостовима Сене са Паблом Пикасом, неко вријеме и у истој соби са пјесником Тином Ујевићем, пио са Енриком Карузом и Фјодором Шаљапином. Неподношљиво мрзио град, надасве градску извјештаченост, људску поквареност, страхове, снисходљивости, подрепаштво, улизивање – све  што отима слободу, унижава човјекову искреност и усправан ход, но врло често се увјеравао, као Андрићев Мустафа Маxар, да је „свијет пун гада“. Многи, опет, насртаху на Лазара и Лазарев избор. Понајприје рођени отац: ошинуо га канxијом у тридесетој години, у трену кад му је Лазар открио да ће у Париз. Лазар му се никада више није вратио...Лутао је свијетом са једним коњем, колима, штафелајем и кистовима; сликао је раднике како пробијају друмски тунел на Иван седлу, оно „и“ изеђу Босне и Херцеговине, да би се потом смирио у вили Шантића на Борцима код Коњица.

„Био је то“, навешће биографи, „живот пун идиле са високим јелама, пашњацима, ријекама, птицама...Кад би осјетио да је коњ уморан, заустављао га је, одмарао се и сликао. Ноћивао је гдје му се свидјело, полазио кад је желио. Ловио је рибу у потоцима и Неретви, пекао је на ражњу. Кувао је јаја од птица или пекао хљеб од проје. Било је много дражи у том лутању (‘племенитог луталице’, како су га звали), јер никада није знао гдје ће заноћити, када ће кренути даље, или колико ће се задржати на одређеном мјесту.“

Новине ондашње, одушевљено су писале о, рецимо, Лазаревих 69 акварела и 28 уља, подијељених у циклусе: Испод Иван-планине, Из околине Коњица, У долини Неретве, Из околине Мостара, Из долине Раме, Из Босанске крајине. Називале га „пјесником у боји меланхолије херцеговачког крша и сјете босанског пејсажа у долини ријеке Уне“, позивале да се врати у град. Залудно, и бескорисно.

– Маните, молим вас – одвраћао је. – Каква публика! Ја смијем јавно устврдити да је градска публика доживјела банкротство укуса. Данас је најсолидније за процјену умјетничке вриједности...укус нашег обичног човјека, херцеговачког или босанског сељака. Они имају више смисла него и Сарајево, и Беч и Париз! Вјерујте!”

И хроничари су уочавали: простор у коме се господин Дрљача креће широк је и бескрајан: могли сте га у свако доба године наћи негдје на шумским пропланцима од Уне и Саве до Дрине и Таре, и плавог Маглића, или коритима ријека све од Босанског  Брода до Неретве, Прења и Раме. Његови видици су – бескрајна планина и шумски мир; брда, долине, засеоци и високи чардаци на озелењелим падинама. Све, свуда. Обучен у лако пругасто одијело, слично некој старој пиxами, са тешким алпским ципелама на ногама и у похабаној црној пелерини преко леђа, он из дана у дан, као вјечни номад, обилази босанско-херцеговачким цестама, пјешке или на свом коњићу, у потрази за ширинама небеским и пејзажима невиђеним.

Баш тај коњић биће предмет једне полемике. Најављујући Дрљачину мајску изложбу у Мостару, дописник „Политике“ из највећег херцеговачког града, 12. априла 1937. одаслао:

„...Читаво имање Лазара Дрљаче састоји се у једним таљигама и једном мршавом бедном кљусету. Са овим таљигама и овим мршавим кљусетом сликар-боем Лазар Дрљача годинама крстари по Херцеговини, јужној Далмацији и где стане, ту ради и слика. И тако живи“.

Бранећи достојанство свога коња, сликар му 21. априла одговара:

„...Нађе се делија са биједним намјерама, да баш пред том изложбом коју ћу имати у Мостару, јавно у новинама (‘Политика’ од 12. априла о. г. ) нападне ме, називајући ме боемом, мога коња биједним кљусетом, а моја кола таљигама. Истина, ја се не буним ни мало... Ја ћу и даље јездити својим друмовима и радити у Вили Шантића, окружен алпским боровима и планинама. Учио сам се животној борби у земљи класичној и давно сам заборавио све сласти градова и велеградова (ако је тамо може да буде?). Ја ћу и даље на бистрој ријеци у Мостару се задржавати. Само се чудим да једно озбиљно гласило, као штоје ‘Политика’, прегледа све моје квалитете, као и мога Пегаза, а види само ‘беду’. Укус и празнина, то је посриједи... Уз особито поштовање, Л. Дрљача, академски сликар, стан: Вила, Борци, Коњиц“.

Доцније, када су му прењски вукови једне зиме растргли  Пегаза, затекао је од њега само оглодану главу. Чувао је пуних двадесет година на крову куће, и неколико пута сликао!“ А и поред низа готово дјечачких наивности, било му је савршено јасно да богатство и срећа не живе у тијесној вези:

– Кажу – причао би Сарићима, сусједима око Борачког језера –  Пикасо има замак на југу Француске! Чудна ми чуда! Мислим да није срећнији него што је био онда када смо заједно са клошарима спавали испод Сениних мостова... Никад не бих дао ове планине и овај амбијент за тај Пикасов замак!

-----------------

ЗАШТО БОГУМИЛ?

По једнима, због свађе са бањолучким владиком, који га је,  наводно, увриједио рекавши да му пројекат цркве више личи на xамију него на цркву, и тако га одбио, Лазар Дрљача је у љутњи казао да напушта православну вјеру... По другима, учинио је то љутит на једног крајишког проту који му није дозволио да се ожени његовом кћерком; тек, Лазар је послије на пописима становништва стриктно тражио да му се у рубрику националност уписује – богумил.

Ипак, не заборавља се да је још као средњошколац у Сарајеву учествовао на конкурсу за пројекат православне цркве на Палама и да је црква грађена по њему.

----------------

Одбијао је пензије и помоћи, што су му их послије Другог свјетског рата нудили. Савјест му није дозвољавала да напише молбу.

– Коме да се ја молим... Кога ја да молим? – питао је успаничено и са бијесном загрижљивошћу гледао би у очи саговорнику. – Никад! Никад!

Али једној молби, причаше ми давно Зуко Xумхур (мало припит пред кафаном „Херцеговина“ у Херцег Новом), ни пркосни Лазо Дрљача не могаше одољети.

– Наиме, кад заврши Други свјетски рат, промијени се власт у Коњицу, а они моји Коњичани са Борака наговарају га: „Ајде, Лазо, болан, сиђи доље у Коњиц, учен си, славан, мудар човјек. Види шта је у општини, ко се пита. Знаш, нама незгодно, свукуд нас је бивало, опасно је... Смилова се. Оде... Нема га цијели дан. Ево ти га увече, мрк... Нема везе што је вече, чуло се, вратио се. Излетјели Борчани, окупили: ајде, казуј шта је било, шта си видио у општини... А он, ‘швенкује’ их дугим погледом, па ће:

– У општини, велите?  Исте столице, само друге гузице!!!

Ниједне више... А памтиће га Херцеговина по том више већ по било чему другом...“

Вријеме у пркосном сликару откри и визионара, премда у његовој смртовници од 14. јула 1970. у рубрици „ожалошћени“ није било ни једног имена!!!

А, кад би сад устали они што га описиваху као боема с биједним кљусетом и таљигама што шкрипе низ Херцеговину, видјели би да је видио оно што они нису могли.