|
Posle više od trideset pet leta, čudnom igrom sudbine, Dragan Marić saznao je za tri polusestre i polubrata. Švedska, gde je pronašao oca, mogla bi mu postati druga domovina Za Stojanom Marićem, kada su im se krajem šesdesetih zauvek u selu Liparu razišli životni putevi, Milevi Milaš ostalo je jedinče s kojim se, nikad više udavana, kao smaohrana majka bakćala i patila sve do sudnjeg dana, 16. novembra 2006. Omaleni stan u Kuli - jedinu tekovinu svog tegobnog rada - sirota školska spremačica ostavila je sinu u nasleđe, zajedno sa prezimenom oca kojeg nije upamtio, pa se ovaj saživeo sa pomišlju da, osim ujčevine, više nikog svog nema na ovom svetu. Sve do ostavinske rasprave duboko u sebi je potiskivao i skrivao, još u najranijem detinjstvu izgrađen prkosan, odbrambeni stav da mu nedostatak tog drugog roditelja ništa ne znači, a pogotovo sad kad je zakoračio na prag četvrte decenije, tako da je nenadani pomen neznanca primio gotovo sa neskrivenim ogorčenjem. Šta je-tu je, pomislio je gutajući nezadovoljstvo i dao se u potragu za iščezlim Stojanom, koji se, prema sudskim spisima, odlazeći u prevelikoj žurbi nije ni razvenčao od Mileve! - Posle mnogo natezanja nekako sam «iskopao» poslednju adresu na kojoj je stanovao, ali pre dve decenije – opisuje mukotrpan početak svoje odiseje potomak iz jednog od tolikih neuspelih brakova kojih je i danas sve više, kako u Vojvodini tako i u Srbiji. Leposava, žena sa adrese gde je njegov otac živeo pre dve decenije, lepo ga je primila i odmah, s vrata svog doma u Kikindi prepoznala po upadljivoj sličnosti sa svojim očuhom koji se, pošto su joj se roditelji razveli, dok je radio u Livnici željeza i tempera, oženio njenom majkom Stojankom Crevar. Ali, novo i još veće iznenađenje čekalo ga je kad ga je, iako se taj dan slavio sveti Stevan, odvela u posetu kod Biljane. - Ovo ti je polubrat za kojeg uopšte nisi znala da postoji – predstavila ga je zabezeknutoj ženi koja mu se, kao u srceparajućoj seriji «Sve za ljubav», obesila o vrat, a onda sva oblivena suzama radosnicama zagrlila muža i dvanaestogodišnju ćerkicu Ninu, koja je sa nepoverenjem odmeravala ovako naprečac dobijenog bliskog srodnika. Ganuta domaćica saopštila mu je da je otac, pre nego se po treći put oženio, bio u braku i sa Ilonkom Honkino iz kojeg potiče i starija sestra Snežana, koja je još kao vrlo mlada odselila u Rožaje, a da je - zbog njene kćeri Jasne – zapravo dupli ujak!  Dragan Marić sa sestrom po ocu Savetom u Švedskoj Mada još uvek neznancima, objasnio im je koja ga je muka naterala da se dao u potragu za ocem i tako saznao da ovaj živi u Švedskoj. - Čuo sam da je zaplakao kad smo mu se, onako svi okupljeni, malo potom, javili, a ja mu saopštio jedini razlog zašto ga posle toliko godina tražim - prepričava trenutak kada je prvi put čuo glas neznanog muškarca na drugoj strani žice, a i sam sasvim pometen neznajući kako da se predstavi, veoma hladno obavio prvi razgovor sa ocem.Uskoro je, sa u sudu nedostajućim dokumentima, Draganu stigao i poziv da dođe u Hudinge, gradić nedaleko od Stokholma.- Kraj garantnog pisma, povod putovanja, bio je dovoljan da ubrzo dobijem vizu – ističe Dragan ljubaznost službenice u ambasadi iskreno obradovane ovako srećnim raspletom, a koja je očigledno imala mnogo iskustva sa radom na povezivanju odavde u ratu raseljenih i rastavljenih porodica. Jer, njegova pomajka se početkom devedesetih sa blizancima Mirkom i Sandrom iselila u Švedsku da bi im se Stojan pridružio tek kad je ovde uveliko zamirisao barut.Tako su, 18. maja, u zagrljaju prilikom svog prvog viđenja u švedskoj prestonici otac i sin spoznali istinitost stare izreke da krv nije voda. - Gotovo da okom nisam ni trenuo tokom triesetosmočasovnog puta prebirajući u glavi kako da se postavim u svemu ovome što me je zadesilo – veli Dragan priznajući da je još usput, izmiren sam sa sobom, sve oprostio ocu, a da ga je ovaj pod stare dane, u tuđini okućen i zbrinut penzijom, primio ne kao stranca nego kao svoje davno izgubljeno jagnje i povratnika u mnogoljudo porodično stado.Tri nedelje posle poslovično hladni severnjaci učinili su mu se daleko prijazniji što ga je dovelo u iskušenje da bi mogao prihvatiti predlog da, sa nestalnim poslom dobavljača i molera, ostavi ono malo ovde stečenog i novi život otpočne uz očevu pomoć.A, možda i oženi i podari mu unuke, jer deca su, ipak, najveće bogatstvo.___________________ Dijaspora, broj 58, strana 12-13 |
