|
Članak u vašem listu "Zašto Gvozden plače", veoma me dirnuo i kao čoveka a posebno kao nekoga ko živi u dijaspori. Utešio me je članak objavljen u potonjem broju gde je gospodin Mile Djurić izneo sjajan projekat doma za stare u stilu "srednjevekovnog manastira". Iskreno se nadam da neće ostati samo na papiru.
Piše: Zorana Durković
Gvozdenovu suzu zauvek samo ljubav može obrisati.
Ona se izražava rečju, dodirom, pogledom a plod joj je bliskost i spokoj. Ljubav leči i neizlečivo. To svi znamo, samo ponekad zaboravimo.
Mi koji smo "ovamo" veoma često kažemo "Ja ovde svoje kosti neću ostavljati”. Ta želja ne niče iz misli, iz racionalnog bića, ona izvire pravo iz našeg umornog srca. Umornog od čega? Umornog od "jedne noge tamo a druge ovamo". Umornog od borbe i pretvaranja, od čežnje i nostalgije. Umornog od samolaganja "ma dobro mi je", "ma tamo je strašno", "ma baš me briga što sam u tudjini", "ja sam kosmopolita"...i tako godinama, a počesto i decenijama.
Zašto sami sebe lažemo kad nismo deca?
Da bi smo se ubedili da smo "srećni".
Najkraće - da bi smo preživeli!
Umorni smo i od lažnih osmeha, licemerja, fraza bez ikakvog značenja. Umorni smo od "jedno ti kaže", "drugo ti misli", ”treće ti radi". Mi nismo Latini, mi nismo "zapadnjaci". Mi smo Srbi! Nama se na licu čita i "volim te" i "ne volim te". Mi kažemo i pokažemo šta mislimo, pa "grmelo - pucalo"!
Mi slavimo Krsnu Slavu i krstimo se sa tri prsta. Mi ovde nemamo ni to naše "dobar dan" kome da kažemo.
Mi smo svakakvi i počesto i sami na sebe ljuti "buntovnici bez razloga", inadžije i kavgadžije ali to smo mi. Naše je, naši smo, voleli ne voleli...to nam je što nam je. Mi nismo Pepeljuge, nas "bečka cipela" doveka žulja. Možemo i čitav život bežati od opanka, on nas ipak strpljivo sačeka kad mu se najmanje nadamo, na izlaznim vratima, ponekad i posle mnogih decenija. Opanak dede ili čak pradede. Svejedno.
Obori nas neki zvuk rodnog kraja, neko sećanje ili miris. Obori nas i shvatimo da nam se i ne ustaje da smo se umorili, da tamjan ne miriše nigde kao medju svojima, da nema lepšeg zvuka od srpske reči...
I gde ćemo onda?
Ja bih se odmah presrećna spakovala i pravo u ovaj vaš "srednjevekovni manastir". Da me srpska reč doveka miluje i leči, da slušam naše pesme, gledam svoje ljude, da počnem rečenicu a oni završe, da se lepo posvadjam k'o čovek i još lepše pomirimo. Da pričam o našoj istoriji, umetnosti od narodne do savremene, da navijam za svoje kad igraju sa "strancima", da se zagrlimo i zapevamo "oni našu", da jedem kajmak i ajvar, da čvracima prkosim holesteloru, da se smejem i plačem - na srpskom, medju svojima! Da me pritom niko čudno i "prazno" nikada više ne pogleda.
Hoću da kažem "Pomoz' Bog" i "Bolje te naš'o". To ovde ne mogu. Nije običaj.
Još hoću da se ne branim i pravdam: "nisu Srbi zlikovci". Hoću da se izlečim od njihovih nekontrolisanih mrštenja kad odgovorim na pitanje "Odakle ste". Boli, brate, boli iako u sebi vičem: "Ma šta me briga šta oni misle." Vičem, glava čuje, ali srce gluvo na tu viku. Plače usamljeno evo već godinama. Ne plače - cvili k'o ranjeno kuče!
Hoću da pričam neprevodljive viceve koje samo mi možemo da razumemo i da se onda svi zajedno smejemo "k'o lud na brašno".
Dva su bića u nama - jedno koje govori stranim jezikom a drugo koje govori maternjim, moje "prvo ja". Ta dva bića počesto nisu ni svesna postojanja onog drugog, sve dok se ne nadju "medju svojima" i onda ono drugo nestane kao da ga nikada nije bilo. Padnu sve maske i kulise, i ostanem - ja! Srpkinja! Srbin! Uspravna!
Maternjim jezikom. Dakle, jezikom kojim su nas majke zadojile baš kao i mlekom. Jednom kad se dobrovoljno ili prisilno odreknemo majčinog neporocenjivog dara, mi nismo više oni koji smo nekad bili.
Ja bih da bar "na izlasku" budem konačno ja!
Osećam da mi pripada makar toliko, da imam prava na to, da sam svoje odužila i "odslužila" baš kao ostareli neopevani ratnik.
Zar ne?
Ja se iskreno nadam da ovaj predivni projekat neće ostati samo na papiru i da će umorni emigranti imati gde "svoje kosti da ostavljaju". Da će nas kad "podetinjimo" i zaboravimo strani jezik, a vratimo se svom maternjem neko razumeti kad kažemo: "Žedna sam" ili, "Sedi prijatleju da ti ispričam kako je to bilo..." ili "Može jedna ljuta? Ima deda u steku, ma pusti šta je doktor rek'o ko ga ..."
Znam da ćemo tako duže ostati ovde ... neće nam se žuriti "Bogu na istinu".
I od čežnje se umire pre vremena...
Dijaspora, broj 57, maj - juni 2007.
|
