|
- Čovek biva bolestan, možda, i radi starosti. Jednostavno izgubi snagu i doživi malaksavost. Time gubi poverenje u sebe, jer bolest nagriza do te mere da se granica izdržljivosti ne može razvlačiti. Nije čovek žvakaća guma. Moju bolest ne umem opisati, nemam reči u srpskom da to objasne. Jednostavno nestalo mi je snage i volje. Iskusio sama na vlastitoj koži, kako deluje bolest na zdravog čoveka. Kako misliti ako si bolestan? I ne mogu misliti jer neda mi bolest. Dok sam bio zdrav o bolesti nisam ni mario, sada kad sam se malo oporavio lakše mislim o zdravlju a i snaga mi daje normalnu volju i želju da bih opisao kako je biti bolesnik u švedskom Domu staraca. Nakon dva meseca već sam osetio olakšanje. Snaga mi se vraća, moja bivša snaga i živahnost. Sada sam dobro.
Piše: P. Z. – A. D.
Dok priča Gvozden, suza poteče niz muško lice. Neobično videti. I težak doživljaj.
Priča nam potom kako su mu nedavno u Staračkom domu posetu učinili Rade Šošević, Stevan Bobić, Ljuboja Tomašević, Dragan Dobromirović sa suprugom Guli i Ratko Milićević. Ratko se bio mnogo angažovao da Srbi u Švedskoj dobiju Starački dom. Nije stigao da taj posao završi. Smrt…
Ponovo suza na staračkom licu. Za izgubljenim drugom i prijeteljem.
Kad malo dete zaplače majka ga mlekom teši, ako ratnik za mrtvim drugom suzu pusti, onda se kune da će ga osvetiti. Muško ne plače. Ili retko plače. Ljudski je, međutim, suzu pustiti, pogotovo kad smrt razdvaja prijatelja od prijatelja.
Ko će i kako će utešiti ostarelog Gvozdena, ko će njemu suzu obrisati, čašu vode dodati, reč utehe na srpskom prozboriti?
Nije Gvozden iz inata ili zlobe tuđoj ruci prepušten. Takavo je novo vreme. Došlo takvo vreme da je nemoguće ostarelog roditelja negovati. Tempo života je takav da se retko i sa najrođenijim viđamo, jedva (mnogi od nas) stižemo i da rođeno dete iz obdaništa uzmemo.
Sinovi, kćeri, snahe i unuci, nisu krivi za patnje i tugovanja ostarelih i bolesnih. Krivci su na drugoj strani, Među onima su koji su brinululi brigu o društveno organizovanom životu useljenika u ovoj zemlji. Pri tome potrošili su milione kruna. Ako bi im se govorilo o potrebi staračkih domova gdje bi starcima briga i pažnja se iskazivala na srpskom jeziku, odbijali su to oholo, čak i podrugljivo.
A trebalo je, trebalo je još odavno razmišljati o Domu staraca radi jezika i običaja u kulturi kojoj pripadamo. Trebalo je i radi nauke koja je dokazala da se čovek kad stigne u treće životno doba vraća maternjem jeziku – da zaboravi drugi jezik koji je naučio.
- Nije mi ideja da objašnjavam život u Domu staraca, niti sam spreman da kritikujem nešto što nije za kritiku. Hteo bih da samo podsetim na nas ostarele. Voleo bih da mlađi urade više na ovom planu. Imaju jezik i znanje, materijalna sredstva društva, svoju nacionalnu zajednicu, crkvu – mogu ako hoće pomoći starim i iznemoglim. Mi kad smo bili mladi nismo imali vizije o tome, hteli smo drugim putevima i pravcima. Danas kada u sve većem broju starimo u ovoj zemlji, uviđamo šta nismo uradili a trebali smo uraditi kao nacionalna zajednica. U poznim godinama, mnogi od nas postao je svjestan toga. Ratko Milićević bio je jedan od retkih koji je to uvideo i želeo je svim srcem da to ispravi.
Priča nam Gvozden potom o Ratku, Raletu, kako su ga od milja zvali. «Shvatio je na vrijeme koja ptica kojem jatu pripada» – kaže Gvozden sećajući se ranih sedamdesetih ppošlog veka kada je Ratko postao član nacionalne zajednice Srba u Geteborgu koja je časno ponela ime Stevana Sinđelića.
- Kad je upitao može li postati član Sinđelića odmah je upitao i kakve su mu dužnosti i obaveze. Odgovaram mu ja, sjeća se Gvozden, što se tiče dužnosti, prema tvojim mogućnostima i tvojim željama. A što se tiče obaveza tu je sve jasno. Nismo mi u Sinđeliću urlatorska politička masa, već smo jedna grupa Srba koja se okuplja radi jezika, kulture i običaja. Nije nam fudbal osnovni cilj. Naša filozofija života jeste jezik i to je stožer oko kojeg se mi okupljamo i družimo, priča Gvozden i pri tome prvi put na licu mu se pojavljuje osmjeh. Pitam ja Raleta: Jesi li bre ti Srbin. Kao iz puške Rale odgovara: Rodio sam se u jednom malom selu kod Kragujevca. To ti je srce Šumadije i moje Srbije. Slavim slavu i nosim kolač u crkvu. Rale je shvatio gde mu je mesto i kao takav postao je prvi među najboljima u Sinđeliću. Poslednje dane u životu posvetio je stvaranju uslova da dobijemo Dom staraca. Danas mladi članovi srpske nacionalne zajednice u Švedskoj ovo pitanje trebaju rješavati i radi nas ostarelih ali i radi izvesnije vlastite budućnosti – kaže Gvozden, dodajući da nije sramotno, naprotiv, ponekad je i dobro učiti se na vlastitim greškama.
|
