Da bi jezik imao ikakav poredak, izmišljena je azbuka. Slovo A kao krst na početku. Slovom A počinje naše krsno ime – Aranđelovdan.

Piše: Dragan Lakićević

U doba bez Boga, tetka skojevka, pričala nam je kako je otac, isto skojevac, kao đak, najbolje recitovao pesmu o Svetom Savi:

„Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira/ Na vratima zatvorenog svetogorskog manasti-ra…“ Činilo nam se da bi toga trena i na naša vrata mogao zakucati „Milo čedo“ Svete Crkve Hristove.

Pitao sam babu; zašto je Sveti Sava izbačen iz škole?

– To je neki neposvaćaj, reče ona.

Docnije sam reč neposvaćaj čuo jedino kad bi se neko sam ubio. Ona se utopila – neposvaćaj.

Maramicu na slepočnicu, pa beretu na maramicu – neposvaćaj.

Svaka reč ima svoj azbučni red.

Azbuku znamo napamet u podne i u ponoć. Kao Oče naš, Uskliknimo s ljubavlju, kao pesmu o starom Vujadinu.

Azbuka je prva melodija – uspavanka.

Ko nauči azbuku, naučiće tužbalicu sestre Batrićeve i Krvavu bajku.

Samoglasnici malter. Suglasnici cigle. Kamen jezika.

U azbuci su sve naše svetinje. Svako slovo je crkva – znak jednog svetitelja. Znamen vere u reč. Početno ime jednog pretka, o potomcima da ne govorim.

Nema imena bez azbuke.

Azbukom počinje anđeo.

Aje alem-kamen među slovima.

Azbuka je alfa života. Ova priča je akatist azbuci. U azbuci su Adam i Amerika, Antartik i Avala, ar i adet, albatros i anatenjak, akademija i avetinja, aždaja i aptovina. Alelula!