Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Riječ se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu?
Ovaj navod potiče iz Zavještanja Stefana Nemanje, tačnije iz jednog od trinaest zaveštanja, koje nosi naziv Zavještanje o jeziku. Ovo neveliko delo o Nemanjinom zaveštanju napisao je Mile Medić. Delo je izuzetno vredno, posebno po porukama o čuvanju jezika u Zavještanju o jeziku. Ovo zaveštanje objavljeno je dvojezično u našem časopisu i nalazi se na njegovoj ulaznoj internet stranici www.dijaspora.nu.
Piše: Milica Đorđević
Ispoljena su podeljena mišljenja o tome ko je autor Zavješranja o jeziku. Brojni smatraju da su u njemu „zaveštane“ Nemanjine predsmrtne reči. Međutim, to jednostavno nije istina. Ovo zaveštanje je autorsko delo književnika Mile Medića, za što ima niz potvrda. Naime, u jednoj emisiji na televiziji B92, pod nazivom Kulturni nokaut, gostovali su: autor Zavještanja o jeziku Mile Medić, Ivan Klajn, predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika i Boris Miljković. Ivan Klajn je u toj emisiji skrenuo pažnju na to da je Zavještanje Medićev autorski rad. Napomenuo je da bi mu dao odličnu ocenu i da ono nije izvorna Nemanjina poruka.
Reč je, dakle, o Medićevom umetničkom viđenju poslednjih ovozemaljskih Nemanjinih dana. Što je narod takvo snažno i izraženo viđenje prihvatio kao Nemanjine reči, to samo afirmiše pisca i njegovo delo, a koje je nastalo na Hilandaru.
Izvesno je da je Medić lepo i umno sročio ovo zaveštanje o jeziku, koje nas podstiče da se za-itamo: „Čuvamo li, rode, jezik kako što bi trebalo da čuvamo zemlju?“
Medićev izvanredno napisan tekst, navodi nas i na druga brojna razmišljanja. Jezik nam za-ista daje lični pečat. Bez njega smo nemi, stranci na karti sveta. On je neotuđiv i ne zaboravlja se lako u postojbini jezika. To je naše obeležje koje nas prati tokom celog života. Da li smo u rasejanju svesni tog obeležja?
Jezik je star koliko i naša svest. U istoriji srpskog jezika pokazalo se da je sve što je jeziku veštački pridodato, nestalo s vremenom. Ne treba kvariti nešto što je već usvojeno. Želimo li da podignemo nivo svakodnevne jezičke kulture, moramo prvenstveno izmeniti svoj odnos prema jeziku.
Uranjajući u sebe, trebalo bi da se zapitamo: ko smo mi uopšte? Ako je neko Srbin, koji želi da sledi i poštuje svoje pretke i u tom duhu vaspitava svoje potomke, tada bi svako trebalo da sledi reči iz Zavještanja.
Jezik spaja ljude sa svih strana u jednoj tački – u životu. Ako izgubimo svoj jezik, svoju ćirilicu, gubimo svoj identitet. Po jeziku smo prepoznatljivi, po milozvuku njegove melodije. Ta njegova melodija struji našim venama, ukazuje na našu slavnu prošlost, svesni nje i naših predaka valja nam je prenositi u budućnost.
Medićevo Zavještanje o jeziku često je navođeno i prenošeno, na ovaj ili onaj način, pomenuli smo da su Mediću čak nepošteno i neznalački osporavali autorstvo, međutim, takvima treba kazati da su površni i da nisu osvojili dubinu i snagu Medićevog izraza.
Medić je nastojao, i u tome je uspeo, da se uživi u Nemanjino doba, a to je kraj 12. veka, i da je osetio kako se Nemanja osećao i kako je razmišljao priklješten Vizantijom, Rimskim carstvom, Ugarskom, i ne samo njima. Bio je uklješten baš kao što smo i mi Srbi, Srbija, uklješteni u ovom vremenu. Nesporno je da je jezik ključna odrednica u svesti svakog naroda. Jezik, uz neke druge odlike (svetovne, običajne i religijske), čini narod narodom.
U umetnički oživljenom Nemanjinom govoru, njegovom zaveštanju, čitaoci će pronaći sebe. Kroz te reči progovara srpski narod. Narod je taj koji se mora sačuvati od nestajanja, jer se njegovim nestankom gubi i jezik.
A šta je to što nam Stefan Nemanja „poručuje“? Poručuje da sačuvamo jezik! Jer, ako ga ne čuvamo, on će početi da se cepa, otuđuje i zamire. Nismo li danas svedoci upravo takvog procesa, u kome srpski jezik polako gubi svoju esenciju?! Naravno, jesmo. To je posebno uočljivo u rasejanju. Pažljivi čitalac Dijaspore setiće se one priče koju je saopštila naša vredna saradnica, učiteljica srpskog jezika, Slobodanka Boba Spendrup. Ta priča upečatljivo potvrđuje kako se srpski jezik potuđuje, kvari i potcenjuje ovde u dijaspori:
„Vozim se ja jednog dana autobusom koji saobraća na liniji 40. Ispred mene jedna crnokosa devojčica pokušava da se popne na prečku za pridržavanje. Sa susednog sedišta zagrme glas njene mame:
– Izabella gå när och sätt dig! (Izabela, siđi i sedi!)
Devojčica posluša za trenutak, a mama se okrene svojoj prijateljici, i nastavi istim tonom.
– More, poludeću od ovo dete!
Prvo mi se sledi krv od grubosti te majke, a onda u meni sve uzavri do ključanja, slušajući taj obračun Izabele i njene majke, koji se nastavio na ružnom švedsko-srpskom jeziku, koji je potrajao jedno dvadesetak minuta. Primetila sam da su putnici bili uznemireni i svako je na svoj način doživljavao ovu scenu, primetno je popratio ponekim gestom, ali po pravilu svoga lepog ponašanja, niko ništa nije rekao.
Igrom slučaja sišla sam na istoj stanici na kojoj i devojčica i njena mama. Više nisam mogla da vladam sobom i izigravam ravnodušnost, prišla sam toj mami i iznenadila ljutitu majku pitanjem:
– Zašto sa Izabelom ne govorite srpski?
– Srpski?! Šta će joj! Ona treba da zna švedski i engleski! Srpski je mali jezik i ne treba joj!
– Ali, srpski jezik je tvoj jezik, a baš i nije manji od švedskog! – pokušala sam da se nametnem.
Majka me je streljala svojim očima i na kraju me dotukla iz svoga užarenog šaržera.
– Ona je rođena u Švedskoj, u Evropskoj uniji!
Razumem, svaka majka želi sve najbolje svome detetu. Uči ga i vaspitava onako kako ume, u svakom slučaju u duhu vremena. Tako i ova majka. Ona se trudi da joj kćerka ni imenom, ni jezikom ne liči na nju. O svome ponašanju ta majka nije u stanju da razmišlja, a ja se bojim da će se jednog dana Izabela stideti i majke i svoga naroda.“
Na kraju, dveju stvari se ne smemo da stidimo: ljubavi i materinjeg jezika, jer taj jezik ostavlja neizbrisiv trag na stranicama našeg života, ma gde mi bili.
