Slovo d u srpskom, pored onog značenja u kojem se najčešće upotrebljava, ima i drugo: slovo o nečem, svečana beseda o odabranom predmetu. To značenje je izvornije od onoga uobičajenog, kako nam to pokazuje poređenje sa drugim slovenskim i indoevropskim jezicima, budući da je slovo jedna od naših reči sa najdužim rodoslovom; srodna je sa slava, slaviti, slušati, a sreće se, u glasovnim likovima svojstvenim datim jezicima, već kod Homera, u Rigvedi, u Avesti.
Piše: Aleksandar Loma
Iz poređenja njenih ranih upotreba može se izvesti zaključak da je ona prvobitno značila usmeno proslavljanje bogova ili junaka, prvenstveno u vidu epske pesme. No, junak da bi dobio svoje slovo, morao je, osim podviga koji su ga učinili junakom, ispuniti još jedan važan preduslov: da bude mrtav. Naime, izvorno značenje naše reči izgleda da je bilo posmrtno slovo, ono koje se drži nekome ili nečemu i obično završava rečima: „Slava mu!“
Danas ja držim slovo o srpskom jeziku, a ne: srpskom jeziku, ali između ta dva obrta razlika je tako mala, a i okolnosti u kojima živimo su takve, da se ne čini neumesnim postaviti pitanje: ima li srpskom jeziku veka? da li je on danas ugrožen? i ako jeste: od koga i čega, i u kojoj meri?
Kada se govori o današnjem trenutku, pre svega se misli na sveopšti proces globalizacije, koji jedan jezik, engleski, u osiromašenom i iskvarenom vidu, nameće celom svetu kao sredstvo planetarne komunikacije u diplomatiji, privredi, nauci i kulturi. Prirodno, u skladu sa zakonima dijalektike, pojavljuje se i suprotna težnja, ka očuvanju, pre svega, kulturnih, a u tom sklopu – ali ne na poslednjem mestu – i jezičkih osobenosti širom sveta, i postepeno se oblikuje, doduše idealan i teško dostižan, profil savremenog intelektualca kao „nacionaliste svih nacija“, suprotstavljenog obezličenom i obezličujućem „mundijalisti“. To je tako na globalnom planu.
Što se tiče srpskog jezika, stvar se posložnjava činjenicom da njega ugrožavaju obe te međusobno oprečne tendencije, ne samo globalizacija, nego i afirmacija partikularnih identiteta (suviše neologizama u ovoj rečenici, ali i sama stvar je takva!). Uspostavljaju se na teritoriji na kojoj se – po objektivnim jezičkim merilima govori isključivo ili pretežno srpski – nove nacije, mlađe od jezika kojim govore, ali i vrlo sklone da ga prema sebi preimenuju, a da pri tom nisu u stanju da, osim samog naziva jezika, istaknu ili stvore išta drugo što bi, sa strogo lingvističkog gledišta, činilo njegovu posebnost.
To je, razume se, uveliko stvar politike, ali ne samo nje, jer se i nauka o jeziku uključuje, na ovaj ili onaj način, u te aktuelne procese. No, i to njeno uključivanje treba sagledati u sklopu jednoga opšteg trenda, koji se začeo u dvadesetom veku, a koji se nastavlja u ovom našem ka „sociologizaciji“ humanističkih nauka, ili, da se izrazim na engleskom: gde je opozicija izričitija ka približavanju humanities onome što se naziva sciences ili ka njihovom prevođenju u socialsciences.
Razvoj sociologije i psihologije od kraja 19. veka pružio je veoma korisne doprinose tradicionalnim humanističkim naukama, razotkrivanjem društvenog okvira i mentalne podloge pojava kojima se one bave i koje omogućuje bolju utemeljenost i veću objektivnost njihovih nalaza. Prava, tradicionalna sociologija i psihologija istrajavaju u tom svome osnovnom, plemenitom zadatku; no, u okrilju tih disciplina iznedrile su se neke nove nauke koje samo ograničeno mogu polagati pravo na taj naziv, u meri u kojoj se on vezuje za objektivizaciju sagledavanja stvarnosti, a pre su posvećene njenim manipulativnim iskrivljavanji-ma i relativizaciji istine.
Ako je kroz srednji vek nauka bila „sluškinja teologije“, da bi u novom veku svrgla religiju sa njenog prestola i ustoličila kao vrhunsku opštečovečansku vrednost, beskompromisno traganje za istinom u ovim „postmodernim“ vremenima – imamo problem sa njenim sve većim stavljanjem u službu politike, bio posredi marksizam / lenjinizam, „politička korektnost“ ili „novi svetski poredak“. Tako ne samo u političkim strukturama, nego i u pojedinim stručnim i naučnim krugovima nailaze na određeno razumevanje, pa i na pozitivan odjek, zahtevi za uzdizanje subjektivnih merila nad objektivnim.
U zvaničnom imenovanju jezika prevladavaju stavovi tipa: „naš jezik nije srpski, jer se ne osećamo Srbima, čak ih mrzimo“, nad činjenicom da jezički izraz date populacije ima sve bitne odlike jezika za koji se istorijski vezuje srpsko ime. Sa sociolingvističkog gledišta to se čak može smatrati ispravnim. Nemamo ni sredstava ni moralnog prava da nekoga ko se danas oseća Crnogorcem ili Bošnjakom prisilimo da svoj jezik naziva srpskim, ako on to neće. No, ako moramo biti tolerantni u sadašnjosti, ne smemo tolerisati krivotvorenje prošlosti. Kao neko, ko se bavi jezičkom istorijom, posebno sam osetljiv na pokušaje da se vlastitim precima – čija mrtva usta ne mogu dići glas protiv toga – osporava i preinačuje njihov etnički i jezički identitet, da bi se pribavio lažni pedigre novokomponovanim nacijama i njihovim „jezicima“. Takve stvari treba osuđivati svuda gde god i kome god da se rade, a mi se ovde moramo posebno odlučno boriti protiv nasrtaja te vrste na našu istoriju i srpski jezik, jer teško da će to iko drugi za nas činiti. Lepo bi bilo verovati da postoji neki nadnacionalni, apolitični, potpuno nepristrasni i objektivni sud naučne javnosti koji bez po muke, i čak po nekom automatizmu, razobličuje falsifikate u svome domenu. Na žalost, nema takvoga, bar ne za ono što nas tišti.
Slavistika je danas svuda u svetu u osipanju i opadanju, posebno ona istorijski usmerena; u njoj je sve manje ozbiljnih istraživača i pravih stručnjaka koji se mogu kompetentno i autoritativno suprotstaviti tendencioznim prekrajanjima jezičke i etničke istorije, pod uslovom da to uopšte hoće, jer i takvi su smrtni ljudi, katkad skloni da iz sopstvene simpatije, odnosno antipatije ili iz političkih razloga, zažmure pred poluistinama, pa i pred čistim lažima i presnim glupostima.
Pristrasnost je osobina izražena u odnosu prema susedima izražena pristrasnost; uopšte ne preterujem kada tvrdim da bismo, ako bi se projektovala ekstremna gledišta nekih bugarskih i hrvatskih jezikoslovaca, imali kontinuiranu hrvatsko-bugarsku jezičku granicu preko srpskih zemalja, a srpskoga jezika i nas samih nigde ne bi bilo: ni u sadašnjosti ni u prošlosti. Ipak, mi postojimo kao narod u ovom delu Evrope pod nepromenjenim imenom skoro hiljadu i po godina, a već hiljadu godina od konačnog raspada slovenskog jezičkog kontinuuma, a to ime se vezuje za jedan precizno odrediv i lako prepoznatljiv varijetet unutar južnoslovenskog dijalekatskog prostora, sa dugom i bogatom pisanom istorijom.
Šta nam valja činiti?
Ne treba se odviše upuštati u žučna osporavanja, još manje u vlastita neosnovana svojatanja tuđeg – nikako ne smemo ograničavati bavljenje srpskim jezikom na dnevnopolitička pitanja. Prevashodno, naš je zadatak da svoje slovesno nasleđe sagledavamo i izučavamo u njegovoj sveukupnosti: od pisanih spomenika, starosrpskih i srpskoslovenskih, pa do današnjih još živih lokalnih govora – i da od svoga, činjenicama potkrepivog znanja, napravimo čvrstu branu prema svima koji nam osporavaju da smo ono što jesmo, pa čak pokušavaju da i nas same ubede u to na čemu svoje osporavanje i zasnivaju.
Mnogo je poslova na tom polju i, na žalost, u većini njih smo za drugima zaostali, a u našoj javnosti nedostaje svesti o tome. Reč je o poslovima pipavim i dugoročnim, u koje se ulaže mnogo znanja i truda, a za uzvrat malo dobija u pogledu materijalne satisfakcije i lične promocije. Tekuća naučna politika, svedena na tržišnu utakmicu i koja nagoni sve koji se profesionalno bave naukom u grozničav lov na bodove, može samo obeshrabriti sposobne mlade ljude da se u svojoj karijeri upute tim, a ne drugim i lakšim putevima.
Dosad se državna vlast u Srbiji redovno oglušavala na pozive da označi nacionalne prio-ritete u nauci, tj. one poslove koje smo dužni da obavimo, ne samo sebi samima nego i međunarodnoj naučnoj zajednici, jer ih niko drugi, osim nas, ne može obaviti niti hoće. To su, pre svega, istraživanja svakovrsne prirodne i kulturne baštine našeg tla, a među njima – nikako ne na poslednjem mestu – i srpskog jezika. Ono što je najpreče, to su naučno osmišljene i što potpunije digitalne baze tekstova i podataka, onih: leksičkih, onomastičkih, dijalekatskih iz svih delova srpskog jezičkog prostora i u raznim hronolo-škim presecima. Drugi ih već uveliko imaju, kod nas jedva da su u začetku. Te baze bi pružile našim, tako i zainteresovanim stranim stručnjacima, čvrst osnov za temeljna i ozbiljna istraživanja raznih vrsta, pre svega, filološka ili lingvistička, a među njima onda: lingvogeografska, etnolingvistička, onomatološka, etimološka i druga. U ishodu mi bismo dobili, u štampanom i digitalnom vidu, zasad nedostajuća kapitalna dela: istorijske, dijalekatske i etimološke rečnike, dijalektološke atlase, tako da bi se srpski jezik na celom svom prostoru i u celo-kupnom svom trajanju uobličio kao jasna i ne-osporiva empirijska veličina. Dokle god se to ne ostvari, mi ćemo ostati na udaru zlonamernih manipulacija i ne manje štetnog neznanja, tuđeg i svoga.
I na kraju: iako sam se već ogradio od dnevne politike u sferi jezika i premda sâm nisam neko ko se bavi jezičkom normativistikom, osećam da bih u ovoj prilici ostao nedorečen ako se ne bih osvrnuo na jednu osobenost ovoga podneblja, koja me – ne toliko kao naučnika, već, pre svega, kao pripadnika ovoga naroda i građanina ove zemlje i govornika srpskog jezika – brine i žalosti, a koja nije samo plod našega vremena, nego, koliko sam je uspeo unatrag proslediti, predstavlja kontinuantu naše jezičke politike ili, bolje rečeno, po-litizacije jezika, i ne samo jezika, u najmanju ruku od trenutka kada smo, zbacivši viševekovno ropstvo i obnovili svoju državnost.
Prethodno sam uglavnom govorio kako srpski jezik i srpski nacionalni identitet ugrožavaju drugi, a ovo se tiče jedne etnopsihološke crte koja ih ugrožava iznutra. I nije da je baš nismo svesni; ali svakako nismo dovoljno svesni. Da postoji elementarna svest o njoj, dokazuje izraz srbovati, za koji sam uzalud tražio paralele u drugim jezicima i kod drugih naroda; dok mi ne dokažu suprotno, smatraću ga našom osobenošću.
Ta reč u srpskom jeziku ima zasluženu negativnu konotaciju, a ipak je to nešto što mi Srbi redovno, svesno ili nesvesno, upražnjavamo. Reč je o svojevrsnom šizofrenom poremećaju, mentalnom rascepu koji naše nacionalno biće dovodi u sukob sa samim sobom. Jedna njegova strana može se sažeti u stav: Srbi svi i svuda. Njegova drastična, da ne kažem bolesna, ispoljavanja nalazimo u diletantskim, ali visokotiražnim knjigama, koje leče naše nacionalne frustracije tvrdnjama da smo pranarod ili Narod (sa velikim N), da je naš jezik, onaj kojim govorimo od Vuka naovamo, predak većine ili svih ostalih svetskih jezika, čak i onih posvedočenih hiljadama godina ranije (dok su naši preci govorili sasvim drugačije: praindoevropski, baltoslovenski, pa praslovenski), da smo širili tekovine civilizacije po celom svetu – i slično. Do sada se naša „zvanična“ nauka uspešno branila od prodora te paranauke, ali se neke pukotine već naziru, a gde su, zadržaću za sebe da vas ne bih plašio. Reći ću samo: ako taj način bavljenja srpskim jezikom prevlada u nas, naša zadnja linija odbrane neće biti u Tokiju, kako glasi jedna popularna parola, nego u mome rodnom Valjevu.
No, ostavimo to po strani. Srbovanje se u svom izvornijem i svakako razumnijem vidu ispo-ljava kao proglašavanje Srbima svih koji govore srpskim jezikom; u tom smislu je i Vuk Karadžić, na čije ime i delo se uvek moramo vraćati, srbovao. No, on je govorio o Srbima „sva tri zakona“, tj. ne samo pravoslavnim, nego i katolicima i muslimanima; u njegovom viđenju, i u duhu vremena u kojem je živeo, određenje nacionalnosti zasnivalo se, pre svega, na jeziku. Uz to, on je, pored jezika, izučavao i, bolje nego iko drugi, poznavao narodno stvaralaštvo, tradicije i mentalitet svih triju konfesionalnih zajednica, a sve to nas pre povezuje, nego razdvaja.
Da li je takvo velikosrpstvo i docnije jugoslovenstvo, bilo puka iluzija unapred osuđena na propast, i tek smo se sa ovim što se sada dešava vratili prirodnom stanju stvari, ili je, pak, ono od strane velikih sila prosuđeno i na smrt osuđeno kao odviše ozbiljan poduhvat, opasan po ravnotežu snaga u ovom delu sveta?! Ko je u to ušao iskreno, a ko sa zadnjim namerama – pustimo da se istoričari oko toga spore.
Kako god bilo, lingvistički plod toga zbližavanja bio je srpskohrvatski jezik. U većem delu dvadesetoga veka to je bio zvanični i istovremeno naučni naziv jezika, da bi poslednjih decenija i kod Srba i kod Hrvata postao prokažen i maltene omražen. Nema odista razloga da se njime svakodnevno služimo kao ranije, ali ne bi ga trebalo ni sasvim odbaciti, a još manje voditi krstaški rat protiv njega. Ako više ne postoji službeni i književni jezik koji se tako naziva, to dvočlano ime, sa crticom između svojih članova (srpsko-hrvatski), najpogodnije je, ili najmanje neprikladno, da se njime, u naučnoj diskusiji, označi jedna mnogovekovna makrodijalekatska realnost na slovenskom jugu, pre svega u slučajevima kada bi preciznija razgraničenja bila proizvoljna i nasilna.
Moje saznanje je da oni strani lingvisti, koji su objektivni i nepristrasni, i dalje za naš jezik koriste dvočlani naziv, a oni drugi po pravilu šire pojam hrvatskog na štetu srpskog. Ne može se, međutim, prevideti da smo na tom terenu skloni da sebi dajemo autogolove. Reč je o drugom polu u mentalnom rascepu našeg etnocentrizma.
Težnji da srpskim imenom obuhvatimo sve što mu istorijski pripada i da po mogućstvu rasrbljene govornike našega jezika „vratimo srpstvu“, od početka se suprotstavljala druga vrsta srbovanja, naše međusobno nadgornjavanje koje je bolji, a ko lošiji, ko je pravi Srbin (u krajnjem ishodu dolazi se do paradoksalnog razrešenja: „ako već ne mogu biti najbolji, neću uopšte biti Srbin“). Relativno bezazlen izraz te sklonosti su nadimci koje u središnjoj Srbiji nadevamo Srbima doseljenim iz drugih krajeva: onaj od preko Save je Mađar, sa Kosova – Šiptar, s one strane Morave – Bugarin.
Zloćudnija su privatna spočitavanja i javne prozivke, često u službi lične ili političke promocije, kojima se dovodi u pitanje nečije srpstvo zbog veroispovesti, naglaska, jekavštine, pisma kojim se služi itd. Time sami doprinosimo sužavanju svoje etničke i jezičke baze u sadašnjosti, a i onom falsifikovanju prošlosti, koje sam pominjao. Niko ne spori postojanje katolika i muslimana srpskog etničkog i jezičkog porekla, ali vukovski stav o jednom narodu sa jednim jezikom i tri veroispovesti primio se kod Al-banaca, a kod nas nije delom svakako i zbog insistiranja na pravoslavlju, kao na bitnoj odrednici srpskog identiteta. Istorijski, štokavska jekavština je možda najsrpskiji od svih dijalekatskih varijeteta srpskog jezika, a danas se mnogi u našoj sredini na nju mršte, doživljavaju je kao nešto tuđe, rođeni jekavci prelaze na ekavicu, a za neupućene i nedobronamerne u svetu jekavski je naprosto hrvatski. Opravdana su nastojanja za zaštitu i očuvanje ćirilice, ali ne i pozivi da se odreknemo latinice.
Dvoazbučnost je naša civilizacijska prednost u odnosu na one Hrvate koji sa ponosom izjavljuju da ne čitaju ćirilicu. Uostalom, prvo slovensko pismo bila je glagoljica, nju je Ćirilo stvorio za potrebe moravske misije. Ćirilica, neopravdano po njemu nazvana, nastala je tek posle njegove i Metodijeve smrti u istočnoj Bugarskoj, u Preslavu, adaptacijom grčkog alfabeta i postepeno se proširila na zapad. Ohridska škola Sv. Klimenta i Nauma ostajala je pri glagoljici, a u hrvatskom primorju popovi glagoljaši su se vekovima odupirali latinskom bogosluženju. Nema sumnje da su i Srbi prednemanjićkog doba pisali glagoljicom; među paleoslavistima sve je više onih koji su skloni da glagoljsko Marijino jevanđelje iz jedanaestog veka smatraju prvim sačuvanim spomenikom srpske redakcije staroslovenskog jezika, umesto stotinak godina mlađeg Miroslavljevog jevanđelja.
Srpski narod i srpska kultura imaju svoju prednemanjićku istoriju, koja nije isključivo pravoslavna i ćirilska. Trebalo bi da budemo toga svesni, kako ne bismo olako drugima prepuštali delove sopstvenog kulturnoistorijskog nasleđa.
Ako bi trebalo da na kraju iz svoga izlaganja izvučem neku poruku, ona bi glasila da ne možemo sačuvati i odbraniti svoj jezik u sadašnjosti ako njegovu prošlost prepustimo zaboravu i rasparčavanju.
Slovo o srpskom jeziku akademika Aleksandra Lomezapravo je beseda koju je akademik održao na Godišnjoj skupštini Vukove zadužbine 5. novembra 2010. godine. Na stranicama Dijaspore objavljen je na švedskom jeziku, Ett par ord om det serbiska språket, u prevodu Anderša Gustafsona.
