Jezik je tema koja se najverovatnije nikada neće smatrati neaktuelnom. Na čemu se temelji sve na svetu, ako ne na jeziku? Dvojezičnost je, na svoj način, nauka koja to u najvećoj meri i potvrđuje, i koja se istovre-meno nikad nije dopustila sasvim smestiti u neku određenu kategoriju širokih lingvi-stičkih okvira.
Piše: Neven Trošić
Lingvistiku obično obeležava sve drugo osim precizna uputstva ili čvrsta pravila. To posebno važi za nauku o dvojezičnosti, jednoj od glavnih grana lingvističkog drveta znanja. Šta je dvojezičnost? Kako i kada postaje jedna osoba dvojezična? Koja je razlika između jednojezičnosti i dvojezičnosti? Kako se dvojezičnost razlikuje od višejezičnosti? Šta je „jezički identitet“? Značajna pitanja poput ovih i sličnih njima (iste ili nižerazrednosti) samo su osnov složenosti, koji se tek odgovorima na ta pitanja ili prei-spitivanjem nekih ranijih odgovora počinje znatno povećavati. Stvar se ne olakšava postavljanjem više ličnih i direktno usmerenih pitanja; da li sebe smatrate dvojezičnom osobom? Kada ste postali dvojezični? Kako balansirate korištenje više jezika u svakodnevnom životu? Očigledno je da će se odgovori na ova i slična pitanja u velikoj meri razlikovati od osobe do osobe i nikada neće dati neko definitivno rešenje kada je reč o specifičnim naučnim pitanjima navedenog tipa. Ta ogromna jezična raznolikost koja postoji u današnjem svetu, bez sumnje to i garantuje.
Istovremeno, ni jedna nauka koja je dostojna svoga imena nije zanimljiva u statičnom stanju. Naime, provokativna pitanja i preispitivanje teorija su neophodni da bi napredak u nekoj oblasti uopšte bio moguć. Pošto u nauci o dvojezičnosti zaista ne nedostaje niti izazova, a niti uzbudljivih pitanja, nije ni čudo da je ova oblast znatno rasla u poslednjih 30 godina. Ali, uprkos tome snažnom rastu predstavlja dvojezičnost, gledajući na njenu veličinu, danas još uvek jedno prilično neistraženo polje. To je područje koje nastavlja da konstantno privlači interesovanje i etabliranih, kao i budućih lingvista. Autor ovog članka se trenutno nalazi u drugoj spomenutoj kategoriji, a čitaocu ovog teksta možda je zanimljivo da sazna koliko dugo sam ja lično osetio da je dvojezičnost nešto sa čim želim da se bavim. Odgovor na ovo pitanje je zapravo prilično logičan i ni najmanje zapanjujući.
Kada smo se moji roditelji i ja 1992. godine preselili u Švedsku iz bivše Jugoslavije, imo sam pet i po godina. Kao što bi se verovatno velika većina istraživača dvojezičnosti složila u tom uzrastu sam još uvek bio u optimalnim granicama za učenje novog jezika, uz moj maternji jezik koji sam upotrebljavao sa velikom veštinom.
Moja namera ovde nije da rizikujem dadosađujem čitaocu podrobnim pregledom mog jezič-kog učenja i razvoja u toku mog odrastanja. Međutim, nekoliko tačaka koje se direktno povezuju sa temom dvojezičnosti su veoma bitne da se kratko spomenu.
Ne bih želio tvrditi da sam već u ranim godinama pokazao neko interesovanje za jezike veće od uobičajenog, međutim već do dolaska u Švedsku dobro sam vladao veštinom čitanja, što se posebno izrazilo kroz moje zanimanje za nešto što nije strano u dečjem svetu; crtane romane. Ruku pod ruku sa romanima su bili razni dečji programi i crtani filmovi u televizijskoj ponudi i da bih u potpunosti mogao da uživam koristeći te medije u novoj zemlji, bio sam naravno prinuđen da naučim novi jezik u najkraće mogućem roku. Imam relativno nejasnih, ali danas gledajući unazad, zanimljivih sećanja o tome kako sam već posle samo nekoliko meseci boravka u Švedskoj koristio rečnik da bi se upoznao sa, do tada meni, potpuno stranim švedskim rečima. Priča o mom početku učenja drugog jezika je, naravno, daleko od jedinstvene i ne postoji baš nikakav poseban događaj koji bih ovde želio da istaknem. Prvenstveno se to radi o jednom od najvažnijih faktora, ako ne i najvažnijem – kada je reč o uspešnom i potpunom učenju jezika; motivacija da se nauči novi jezik.
Dobra motivacija da bi se nešto uradilo daje volju da bi se to i stvarno izvršilo, iako to možda izgleda previše pojednostavljeno, upravo je ta motivacija jako važna kada su u pitanju sve vrste učenja jezika. Zašto jedan čovek uči neki drugi jezik, povrh maternjeg? Pitanje se može postaviti nekome ko se doselio pre 20 godina u Švedsku, čoveku koji se priprema za studije u Japanu, srednjoškolcu koji želi da dobije dobru ocenu u nemačkom, osobi koja traži bliži kontakt sa ženinim ili muževim roditeljima, čovek koji istražuje svoje porodično poreklo, osobi koja sebi postavila cilj u životu da tečno govori deset jezika, i tako dalje.
Broj mogućih scenarija je puno, puno veći i oni obuhvataju više od slučajeva u kojima se jezik uči slobodnom voljom. Kroz istoriju se sa lakoćom mogu pronaći primere sticanja jezika manje ili više nenamerno, ako ne čak i prisilno, primere gde su rat i politika često faktori prisile. Situacije koje same po sebi često vode do raznih oblika usavršavanja jezika, a ponekad čak i pojavu novih jezika. Tako su ovi slučajevi često od velike vrednosti za istraživače dvojezičnosti.
Nešto što se ovde ne treba zaboraviti istaknuti je da motivacija za učenje jezika nije ograničena samo na dvojezičnost, već obuhvata celu lingvistiku. Da li novorođenče od samog početka ima urođenu sposobnost da usavršava maternji jezik ili ne, jedna je od najraspravljenijih tema u istraživanju jezika, a zasniva se na poznatom radu o generativnoj gramatici svetski poznatog lingviste Noama Čomskog. Nešto sa čim će se većina složiti je da maternji jezik deteta ne može da se razvija bez ikakvog uticaja spoljnih faktora. Ti faktori se sastoje od učenja jezika koji dete od prvog dana čuje od svojih roditelja, rođaka, i ostalih bliskih osoba. Drugim rečima; dete bude direktno motivisano da nauči prvi jezik, maternji jezik. Motivacija se možda nalazi na, bar u početku, jednom puno više podsvesnom nivou, nego kod odrasle osobe koja želi da nauči neki drugi jezik pored maternjeg jezika, ali neophodnost motivacije i pored toga ostaje ista.
Kada se govori o temi motivacija i jezik nije potrebno da se po svaku cenu to samo ograniči na učenje prvog i drugog jezika. Očuvanje jezika je još jedan direktno povezan pojam sa velikim značenjem koji takođe zaslužuje da se objasni. Očuvanje jezika obuhvata nekoliko značenja; prvo, može da se odnosi na očuvanje jezika koji je u opasnosti od izumiranja; drugo, može da se odnosi na ponekad veoma kontroverzan fenomen, da se u jednom jeziku nastoji zadržati broj pozajmljenih reči iz drugih jezika na što nižem nivou tako da se uvedu nove izvorne reči. To što, međutim, mene interesuje da diskutujem ovde je očuvanje jezika na jednom više individualnom nivou.
Ako se neko odseli u zemlju gde se govori potpuno drugačiji jezik nego onaj s kojim je čovek odrastao i boravi tamo jedan duži period, u većini slučajeva je sasvim normalno da se novi jezik nauči i kasnije počne da se upotrebljava u svakodnevnom životu. Važni faktori poput starosti u vreme preseljenja i koji jezik se najviše govori u najbližem društvenom krugu, naravno, imaće veliku ulogu od slučaja do slučaja, ali generalno nije neobično da se jedan od naučenih jezika upotrebljava više nego drugi (ili eventualno treći, četvrti i tako dalje). Jezik mora da se redovno koristi da bi mogao da se razvija i očuva kod svake pojedine osobe. U svetu dvojezičnosti ima mnogo izveštaja o ljudima koji su u različitoj meri izgubili sposobnost da se koriste jednim od jezika kojim su se nekada dobro služili.
Gubitak jezika, ili u lingvistici zvan atricija, javlja se u raznim oblicima; osoba koja je učila španski u srednjoj školi i u tome došla do relativno visokog nivoa znanja, da bi deset godina kasnije zaboravila veliki deo toga, jednostavno radi neupotrebe jezika. Demencije kod starijih, kao i razne vrste povrede mozga su drugi česti uz-roci gubitka jezika, koji mogu da se pojave u kom-binaciji sa nekim neurološkim simptomima.
Pošto ovim opet vraćamo na prethodno spomenut i vrlo bitan faktor, starosna dob, osećam da je na mestu da se ovde spomene gubitak maternjeg jezika, što mnoga deca i mladi ljudi koji presele u drugu zemlju doživljavaju.
Razlozi toga često nisu uopšte začuđujući; dete koje živi u Švedskoj i ima drugi maternji jezik često dolazi u kontakt sa švedskim kroz školu, prijatelje, razne medije za decu, i tako dalje. U nekim slučajevima roditelji čak i podstiču dete da se koristi dominantnim drugim jezikom umesto maternjeg, pa čak i kod kuće. Ovo se često radi sa motivacijom da će detetu to koristiti da što brže i lakše prihvati novi jezik, kada će sa velikom verovatnošću i onako imati najviše koristi od toga jezika u budućnosti. Same po sebi, ovakve misli nisu ni nerazumne, ali u isto vreme, to je jedna strategija učenja jezika koja je često pokazala da ima negativne posledice na detetov maternji jezik. Jer ako dete dođe u novu sredinu u kojoj drugi jezik, a ne maternji koji jedva da se i upotrebljava u detetovom kućnom krugu, veliki je rizik da maternji jezik slabi, da bi na kraju manje ili više potpuno nestao.
Lično smatram to veoma žalosnim i drago mi je da se ja u tome ne mogu prepoznati, pošto su moji roditelji uvek bili dosledni da se moj maternji jezik ne samo sačuva, već i razvija zajednički sa švedskim i drugim jezicima koje sam učio (posebno engleski). Drugim rečima, bio sam više nego dovoljno motivisan da se koristim sa različitim jezicima u različitim sredinama. Tako da sigurno i nije iznenađujuće da je dvojezičnost postala oblast za koju sam se sve više i više interesovao tokom moga odrastanja, a specijalno danas, kroz moj rad sa masterskom tezom, moje je interesovanje za dvojezičnost verovatno jače nego ikad.
Da su prednosti dvojezičnosti kod jedne osobe mnoge, nije nikakva nedoumica u krugovima ozbiljno zainteresiranim za ovu temu. Istina je da se tome može i suprostaviti, ali se onda treba biti spreman da se ogradi od jedne šire kulturne sfere. Termin dvojezičnost je zapravo u jako bliskom srodstvu sa drugim pojmovima kao kultura, raznolikost i naravno komunikacija, da ga se skoro na jedan način može smatrati njihovim sinonimom, ako čak ne i više od toga. Veoma zanimljivo, kao i korisno je razmišljati i o budućim mogućnostima i napretku predmeta dvojezičnosti koja, kao što je ranije spomenuto, predstavlja danas još uvek veliko neistraženo područje.
Tema koju sam u ovom članku samo malo dotaknuo, može vrlo lako u bliskoj budućnosti da se popne na jedan znatno viši nivo popularnosti u različitim područjima. Kako god da se okrene, nikada dvojezičnost neće da predstavlja potpuni kraj nečega, niti da bude jedna slepa ulica koja nikuda ne vodi. Kao što je već ranije rečeno, na čemu se temelji sve na svetu, ako ne na jeziku?
Dijaspora/Diaspora, godina XVII, 2014., broj 101
Dvojezični švedsko-srpski časopis za kulturu
Izvornočlanak je napisao na švedskom njegov autor Neven Trošić; Tvåspråkighet – ett ymnighetshorn av möjlig-heter. Autor je obezbjedio
превод на српски језик
