U doba bez Boga, tetka skojevka, pričala nam je kako je otac, isto skojevac, kao đak, najbolje recitovao pesmu o Svetom Savi:
„Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira/ Na vratima zatvorenog svetogorskog manasti-ra…“ Činilo nam se da bi toga trena i na naša vrata mogao zakucati „Milo čedo“ Svete Crkve Hristove.
Pitao sam babu; zašto je Sveti Sava izbačen iz škole?
– To je neki neposvaćaj, reče ona.
Docnije sam reč neposvaćaj čuo jedino kad bi se neko sam ubio. Ona se utopila – neposvaćaj.
Maramicu na slepočnicu, pa beretu na maramicu – neposvaćaj.
Svaka reč ima svoj azbučni red.
Azbuku znamo napamet u podne i u ponoć. Kao Oče naš, Uskliknimo s ljubavlju, kao pesmu o starom Vujadinu.
Azbuka je prva melodija – uspavanka.
Ko nauči azbuku, naučiće tužbalicu sestre Batrićeve i Krvavu bajku.
Samoglasnici malter. Suglasnici cigle. Kamen jezika.
U azbuci su sve naše svetinje. Svako slovo je crkva – znak jednog svetitelja. Znamen vere u reč. Početno ime jednog pretka, o potomcima da ne govorim.
Nema imena bez azbuke.
Azbukom počinje anđeo.
Aje alem-kamen među slovima.
Azbuka je alfa života. Ova priča je akatist azbuci. U azbuci su Adam i Amerika, Antartik i Avala, ar i adet, albatros i anatenjak, akademija i avetinja, aždaja i aptovina. Alelula!
