Револулуционарна космичка (и друга) открића
 Џејмс Пиблс
|
Џејмс Пиблс (James Peebles), Мајкл Мејор (Michel Mayor) и Дидије Келоз (Didier Quel) добили су Нобелову награду за физику за револуционарно откриће
Награду су добили за рад о еволуцији универзума и откриће удаљене планете која се креће око звезде попут Сунца. Једну половину награде (која је укуно 9 млиона шведских круна) добио је Џејмс Пиблс (1935) са Универзитета Принстон у Њу Џерсију за теоријска открића у физичкој космологији и за допринос у разумвању еволуције униврзума и места Земље у космосу. Другу половину награде поделили су Мајкл Мејор (1942), професор астрофизике на универзитету у Лозани, Швајцарска и Дидије Келоз (1966), иначе студент код Мајкла Мејора за откриће егзопланете 51 Пегаси б, гасовитог џина која кружи око звезде удаљене 50 светлосних година.
То је била прва егзопланета пронађена око звезде главног низа. То су звезде које спајају атоме водоника да би у својим језгрима формирали атоме хелијума. То је најбројнија врста звезда у универзуму а такво је и наше Сунце. Откриће планете која се окреће око звезде ван Сунчевог система променило је схватање нашег места у универзуму који и даље има много мистерија које је потребно решити. До 1995. године није било познато науци да постоје планете које круже око звезда ван сунчевог система- егзопланете. Сада знамо да постоје у хиљадама а сваким даном се проналазе нове. Раније су научници веровали да су други планетни системи слични нашем а показало се да се други планетни системи веома разликују од нашег.
 Мајкл Мејџор
|
Велико је питање да ли у универзуу има места погодних за живот као на нашој земљи. Веома је тешко уочити планете које круже око удаљених звезда а још теже дефинисати њихове особине. Досадашња искуства показују да су мале планете чешће него велике као и да њихов састав и растојање до њихових звезда веома варира. Да би се утврдило да ли се једна планета састоји из гасова или из гвожђа и камена потребно је одредити масу и полупречник да би се одредила средња густина. Од 4000 планета које су откривене до сада, само за око 600 је измерена маса и полупречник. Од ових 600 само неколико њих је у зони која би била погодна за живот. Несигурност у мерњу је велика и зато се не могу користити као неки стварни модели.
Нобелова награда за хемију 2019.
 Стенли Вајтингем
|
Тројица добитника деле Нобелову награду за хемију 2019. године на три једнака дела: Џон Б. Гудинаф (John B. Goodenough), М. Стенли Витингам (М. Stenly Whittingham) и Акира Јосино (Аkirs Josino) за развој литијум-јонских батерија. Џон Б. Гудинаф (1922) је амрички физичар и професор на државном униврзитету Аустин у Тексасу. М Стенли Витингам (1941) је британски професор на Универзитету Бингхамптон а Акира Јосино (1948) јапански хемичар и професор на Универзитету Меијо. Акира је 1985. године створио прву употребљиву литијумску батерију која се може пунити.
Нема сумње да ће откриће научника у кориштењу литијума бити тај пожељни вјетар у леђа привреди Србије. Та земља, наиме, има 10% свјетских резерви литијума који спада у најтраженије алкалне метале и сировине у свету. У страним и медијима на српском језику све више се пише о литијумском богатству Србије која располаже највећим залихама литијума у Европи. Резервоар се налази у Западној Србији у Мачви. Минерал се у Србији зове Јадарит. Постоје, процјењује се, резерве од 118 милиона тона руде. Јадарит је добио по долини Јадар где је пронађен. Рударски концерн Рио Тинто који се бави истраживањем јадарита већ је најавио да ће ускоро запоцчети експлоатација. Одлука о томе биће донешена у овој години. Дотле би требало да буде завршена студија о изводљивости пројекта. Према наводима шефа Рио Тинта, Жан-Себастијана Жака, ресурси у близини Лознице у Западној Србији нуде могућност да се задовољи потреба целог света.
 Џон Б. Гудинаф
|
Развојем литијум-јонских батерија добитници су дали изузетно значајан допринос напртку уређаја на које смо сви навикли. Ова лагана и моћна батрија која се може пунити користи се у мобилним тлефониа, лаптоповима и елктрићним аутомобилима. Ове батерије се глобално користе за напајање прeносне електронике коју користимо за комуникацију, рад, учење, музику и истраживање.
Основе литијум-јонских батерија постављене су током нафтне кризе 70-тих година 20 века. Стенли Витингам радио је на усавршавању метода ка енергетским технологијама без употребе фосилних горива. Џон Гудинаф је даље усавршавао катоде ових батерија при чему је користио оксид кобалта. На основу ове Годинафове катоде Акира Јосино је 1985. године створио прву комерцијално одрживу литијум-јонску батерију. У аноди је користио нафтни кокс, карбонски матријал који се попут катодног оксида кобалта може накнадно додавати литију-јонски. Резултат је била лагана, чврста батерија која се могла напунити неколико стотина пута пре него што се учинак батерије погорша. Предност литију-јонских батерија је та што се не заснивају на хемијским реакцијама које разграђују електроде, већ на јони- литијума који теку између аноде и катоде.
Од када су се појавиле на тржишту 1991. године литијум-јонске батерије су промениле наш живот и поставиле темеље бежичног друштва без фосилних горива и од огромне су користи за човечанство.
Нобелова награда за медицину 2019. године
 Вилијам Килин
|
Нобелова награда за мдицину за 2019 годину додљна је америчким научницима Вилијаму Келину (William Kaelin) (1957), професору медицине на Харвардском Университу и Грегу Семенци (Gregg Semenza) (1956), професору педијатрије и онкологије на Џон Хопкинс Универзитету и Британцу Питеру Ретклифу (Peter Ratcliffre) (1954), професору клиничке медицине на универзитету у Оксфорду, за истраживање о томе како ћелије осећају и како се прилагођавају промени доступног кисеоника, што је изузетно важно у борби против рака и анемије.
Основни значај кисеоника познат је вековима али процес прилагођавања ћелија променама нивоа кисеоника дуго је остала мистерија а радови овогодишњих добитника Нобелове награде открили су молекуларне механизме који су укључени у прилагођавање ћелија на променљиво снабдевање кисеоником у телу. Ово откриће је од неизмерног значаја за физиологију и помаже да се разумеју различити процеси прилагођавања ћелија на спољашње услове. Овај рад је дао потпуно нову основу за разумевање ћелијског метаболизма и боље разумевање телесног фунционисања и имуног одговора, што ће тек касније дати резултате у лечењу анемије, рака и других обољења.
Нобелова награда за Економију за 2019*.
 Мајкл Кремер
|
Добитници Нобелове награде за економију за 2019. годину су Абиџит Бенерџи (Абхијит Банерјее), Естер Дуфло (Еster Dulfo) и Мајкл Креме (Мichael Kremer) за њихов рад на ублажавању сиромаштва на глобално нивоу. Овогодишњи добитници су увели нови приступ у добијању поузданих одговора о најбољим начинима борбе против глобалног сиромаштва. Бенерџи и Дуфло су професори на институту за технологију у Масачусетсу док је Кремер професор на Универзитету Харвард. Дуфло је друга жена у историји која је добила Нобелову награду за економију и истовремено најмлађи добитник икада.
*Нобелову награда за економију није установио Алфред Нобел већ централна шведска банка (Riksbanken) 1968. године у знак сећања на Нобела.
Белешка о аутору:
 Стеван Драшковић
|
Стеван Драшковић (1941.) са више прилога јављао на страницама штампане а данас и Online Дијаспоre. Апсолвент на Машинском факултету Универзитета у Београду постао је 1966. а дипломирао 1970. године. У Шведску долази у оквиру студентске размјене а од 1966. стално живи у овој земљи. Радио је у шведском концерну Sandvik AB пуни радни век. Као инжењер специјалиста за тврде метале радио је на различитим пројектима. Руководио је подизањем комплетних фабрика за производњу алата за резање од тврдог метала у Пољској, Русији и Србији (Ужице). На страницама штампане Дијаспоре објавио је запажену серију текстова о шведским и српским династијама. Данас је пензионер који живи у Србији, Црној Гори и Шведској
Од истог аутора:
Две Нобелове награде (за књижевност) у 2019. години
Нобелова награда за књижевност припала је у 2019. години Петеру Хандкеу, аустијском писцу. У рубрици Њ. В. Књига објавили смо више прилога на ту тему, поред осталог бесједу Петера Хандкеа коју је одржао у Стокхолму и разговор са Жарком Радаковићем преводиоцем дела Петера Хандкеа са немачког на српски језик. Шта о стваралаштву Хандкеа каже Миљенко Јерговић а шта Мухарем Баздуљ. Како доделу награде Хандкеу коментарише песник Матија Бећковић
