Samo Seoba Srbina Spasava
Vekovima tumačio narod četiri ocila na starom grbu. Baš zato što je često nije bilo, vapio za slogom, čije je odsustvo lebdelo nad njegovom glavom kao Damaklov mač.
U poslednje vreme čuje se i drugi glas vapijućeg u pustinji: Samo Seoba Srbina Spasava.
Jedna zla kob iznedrila drugu. Ko zna, možda je i pisano da seoba zameni slogu kao prevashdno znamenje sudbine srpske.
Svakome svoje
Đuri Vrgi
Druge privlače sunčana polja Kalifornije i raspevana jutra Toskane, a mene zovu žitna polja i šljivici zelene Šumadije.
Nekoga vuče ka Monblanu i Himalajima, a mene zovu obronci Jastrepca i Kopaonika.
Možda bi da se šeće suncem oblivenim ulicama Napulja i San Franciska, i slikovitim gradićima Severnog mora, a ja bih da se prošetam drevnim zidinama Kalemegdana i Rasa.
Svašta sam video i u mnoga mesta kročio, ali opet bih kući.
Glava i telo su mi ovde, a srce je tamo. Pa i kad se smiri pod ovom dobrom američkom zemljm, kucaće i dalje kao da je pod brdima i oranicama Toplice i Jablanice.
Večernja slutnja
Tiho pada veče i već se gnezdi noć.
Šta se to topi u duši, uz miris prolećnog procvetanja? Tvrda ljuska što je život svakog dana slaže na zidove srca? Ili se budi nova čežnja za dalekim i neslućenim?
U blago prolećno veče slika zavičaja izvire… navire… kao razlivena, setna voda. Dah pospalih, davno upijenih utisaka. Odasvud šapuću zamukli glasovi, a zvon im mek i blag kao letnji suton. Zovu me, grle i miluju kao dragog, odlutalog znanca. I sve nanovi živi što je nekad živelo tamo i što ponesoh sa sobom u svet kao jedan tovar blaga. I mesec, i oblaci, i izmaglice, i psi što neumorno laju…
Za trenutak slika iščeze i rasprđi se kao pramen magle, bliska i nedohvatna.
Beleška o autoru
Vasa Mihailović rođen je 1926. godine u Prokuplju. Od 1951. godine živi i radi u SAD. Doktorirao je na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju. Od 1961. Do 1995. predavao slavistiku na univerzitetu Severne Karoline u Čepel Hilu. Objavio više knjiga pesama u prozi. Bavi se i prevođenjem sa srpskog na engleski jezik.
