Odavno je bilo potrebe da neka institucija nauke i kulture uradi slično delo, ali se to do sada nije dogodilo, da bi Dragoljub Zbiljić i „Ćirilica“ smogli snage da – posle desetak godina neprekidnog bavljenja ovim pitanjem – urade delo za budućnost, sadašnjost i istoriju srpske jezičke nauke i kulture.
Srbi su narod kojem su se u komunsitičkom i postokmunističkom periodu gotovo ururšile sve važne institucije i narod je doveden gotovo do propasti. On danas nestaje, biološki izumire, svake godine po jedan oveći grad srpskog naroda nestaje, a većina srpskih plaćenih institucija spava teškim snom. Gotovo ništa ozbiljnije ne preduzimaju i ne predlažu.
U opštem srpskom stradanju srpsko pismo je najteže i najdirektnije postradalo. Ono je, iako je objektivno ocenjeno odavno kao najsavršenije pismo na svetu za potrebe jezika, doživelo zamenjivanje jednom vrstom sasvim neodgovarajućeg pisnma za prirodu srpskoga jezika – srbokatoličkom i (opšte)hrvatskom nacionalnom verzijom latinice s dvoznacima koji uopšte ne odgovaraju prirodi srpskoga jezika i srpskom fonetsko-fonemskom sistemu. Pismo je u opštoj propasti Srba postalo jedna od ključnih karika na kojoj se lomio srpski narod civilizacijski, kulturološki i jezički, jer je pismo svima, a naročito Srbima, jako važan simbol i kulturološki i civilizacijski činilac srpstva. To ogromna većina naših stručnjaka od najnižeg do akademika, izgleda, uopšte ne razumeju.
Ova knjiga mogla bi da služi za nauk svim srpskim institucijama i svim Srbima, kao i srpskim lingvistima da se probude i reše pitanje pisma u jeziku Srba i njihovog jezika na način koji se u ovoj knjizi ubedljivo i u skladu s celim prestižnim svetom predočava.
Ako je još išta ostalo od srpskih institucija i ako je, posle gotovo sto godina kvazilingvistike serbokroatistike među Srbima i njihovim lingvistima, ostalo imalo od srpske jezičke nauke – ova knjiga bi trebalo da bude u ulozi žara koji će oživeti i rasplamasati dalju borbu za nastavak neprestane borbe za ćirilicu. Ne borbe puškama, naravno, nego istinom, naukom, činjenicama i znanjem.
Malo je ljudi danas svesno u kakvu su se kultrološku i duhovno nacionalnu borbu upustili u Udruženju za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica“. Upustili su se u borbu za nešto najčistije i najsvetije srpsko što je ponižavano od 1060. godine do danas. To je još malo pa, spomenusmo, hiljadu godina. I za svih hiljadu godina niko nije uspeo da svede srpsku ćirilicu na manjinsku među Srbima sve dok nisu stigli antićirilički komunisti (onim drugim ređim komunistima svaka čast!) sa srpskim kvislinškim lingvistima – „serbokroatistima“ posle pogubnog po srpski jezik i srpsko pismo Novosadskog dogovra(1954).
O svemu tome govori se činjenično i detaljno u knjizi.“Latiničenje Srba po propisima srpskih lingvista serbokroatista“.
Najveći darodavac u štampanju ovoga dela bio je jedan srpski izbeglica iz daljine – iz Perta u Australiji. Vozač po struci, Dušan Gajić Žolja bolje je razumeo značahj objavljivanja ovoga dela od mnogih srpskih akademika koji su izgubljeni danas u magli bivše komunistuičke diktature i ne shvataju šta je potrebno raditi i uraditi za srpski narod koji je pomogao da se oni uzdignu na najviše pijedastale, a onda su zaboravili šta treba da vrate narodu od onoga što je u njih uložio.
„Latiničenje Srba“ rađeno je u okviru aktivnosti Udruženja za zaštitu ćirilice srpskoga jezika – „Ćirilica“* koje postoji duže od deset godina. Osnovano je 15. februara 2001. sa sedištem u Novom Sadu za celinu prostira spskog jezika i pisma u celoj Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj, ali i izvan njih ovih granica, jer je srpski jezik svuda tamo gde Srbi njime govore i srpskim pismom pišu. „Ćirilica“ se najpre proširila na Beograd, pa Bačku Palanku, pa Kikindu, pa Sombor, pa Niš, pa Banjaluku i Miliće u Republici Srpskoj, pa na Paraćin.... Svuda gde se srpski jezik govori i srpskom ćirilicom piše, ili se vekovima pisalo .
Darko J. Ivanović
Publikovano, januara 2012
* Pod gotovo istim nazivom, a sa identuičnim skraćenim nazivom 2009. godine osnovano je udruženje u Beogradu iako je to strogo zabranjeno Zakonom o udruženjima (Član 16) jer udruženje pod istim ili vrlo sličnim nazivom stvara nejasnoće o kojem je udruženju reč. To potpada pod čuvena „srpska posla“. To je slično pokušaju da neko osnuje još jednu Maticu srpsku. Srećom, to je široko uočeno kao neshvatljiva greška, pa je ta tzv. nova matica ubrzo ukinuta. Novoosnovana „Ćirilica“ pokušava da traje.
