Sećanje na Ivana Boldižara, krasnopisca
Po Mađaru koji je očuvao ćirilsko pismo za XXI vek nazvana je, uz protest žitelja, tek mala uličica u jednom novosadskom prigradskom naselju.
Ivan Boldižar i slikar Boško Petrović- Odavno mi, mimo običaja, niko nije pomenuo mrtvog oca – primećuje pakosno šaljiv Joška, stariji sin Ivana Boldižara kojega na sva usta sad okapaju novookućeni doseljenici u krivo ušorenpoj i «Bogu iza nogu» zabačenoj 100-toj ulici, mahom bespravnom gradnjom razbarušenog naselja na Adicama koje se, kao žitko testo iz sirotinjskih naćvi kipeći, oteže na obodu (divljeg) zapada u gradskom ataru, između Telepa i izniklih vila novokomponovanih bogataša u «Dolini lopova» kraj uzurpirane Dunavske obale.
Piše: Mladen Bulut Anđelkova
Za jed nenadano počastvovanih poslednjom odlukom skupštinske Komisije za nazive delova naseljenih mesta odbornici nisu mogli ni čuti, jer su se odmah po zaključenju zasedanja razbežali kud koji nadajući se da će podigla se graja brzo uminuti. Ili da će se, svedena na samo pojedinačne slučajeve «građanske neposlušnosti», sama od sebe pretočiti u negodovanje tek onih nepomirljivih sa neželjenim troškovima i nanovo u(v)ređenih pred šalterima zbog moranja da udovolje najnovijem hiru vlasti pri zameni dokumenata.
Njegoš za vjenac
- Toliki za života nisu pročitali ceo «Gorski vijenac», a moj otac ga je bar tri puta rukom prepisao – sipljivo dišući, pripoveda Joška kako je na zahtev Crnogorske akademije nauka, za tu priliku posebno osmišljenim slovima tipa «Njegoš», na 11 meko štavljenih jagnjećih koža ispisao vladikin ep koji se kao relikvija čuva na Lovćenu. Ali, Vidoju Žarkoviću, koji se osamdesetih našao na čelu države smenjujući se listopadnim rasporedom sa ostalim Titovim naslednicima, on se toliko dopao da je morao i njemu načiniti lični primerak. Zauzvrat, «Forum» je dobio basnoslovno vredan kredit za modernizaciju i kad su odavde potekli milionski tiraži u ondašnji SSSR, ali i ekskluzivna izdanja za Francusku i Italiju, pa čak i filigranski otisci poštanskih maraka za Švajcarsku, štamparija je stekla ime među vodećim u Evropi.
- Celokupna oprema, međutim, izgorela je u požaru u zimu 2001. – nastavlja Joška objašnjavajući da je treći prepis nastao za Frankfurtski sajam knjiga i, dok u rukama premeće jedini preostali primerak ove rukotvorine u debelom kožnom povezu, tvrdi da ga ne bi sad dao ni za kakve novce.
Nešto slično dogodilo se i lane prilikom prvog, a bezuspešnog pokušaja da početak najduže Telepske ulice bude preimenovan. Začudo, ni bivše komšije u prilici koja se od ukućana preko bašte iskradala put Ribarca, a na povratku kući sa «grafičkih kružoka» posrćući uz smrdljivi kanal, prikradala Pasjim sokakom, još manje su hteli da prepoznaju značajniju ličnost od heroja Pinkija.
- Do Windowsa ćirilica je, najverovatnije, stigla preuzimanjem fontova iz fotoslagačkih arsenala čuvenih štamparskih firmi poput «Linotipa» ili «Stempla» kojima je otac još 1973, posredstvom «Bertholda», budzašto ustupio autorska prava nad svojim rukotvorinama – objašnjava njegov stariji sin koji je, sa odavno u Segedin odseljenim bratom, zajedno sa teskobnim roditeljskim kućerkom otuđio i najveći deo u njoj zatečene očeve umetničke zaostavštine.
A baš ovde je začeta i četiri pune decenije opstojavala jedinstvena «Novosadska kaligrafska škola» u kojoj su se, kao zapostavljenoj veštini, umetnosti lepog pisanja učili i Miša Nedeljković i prerano preminuli Oskar Štefan, kao i niz drugih novosadskih, beogradskih i zagrebačkih slikara i kaligrafa.
- Majka je, tek kad je unovčio prve radove, pristala da podignu kredit i, uz kupatilo, ozida i nastrešicu nad ulazom da otac ne bi, kao svih onih godina, radio presamićen preko kuhinjskog stola – seća se slike koja mu se urezala u najranijem detinjstvu prvi iz naraštaja Boldižara, pošto se Ivan, pošavši kadgod iz Bačkog Petrovog Sela, posle šegrtluka i školovanja u Osijeku, Zagrebu i Budimpešti, skrasio u Novom Sadu, ubeđen da je zbog oblaka ljutog duvanskog dima, u kojima se od malena u snu gušio, zauvek ostao slab na plućima. Veći od ženinog inata bila je samo neuviđavnost ondašnjih gradskih čelnika koji nikako nisu hteli da mu, kao većini ovdašnjih umetnika, ni kao predsedniku Udruženja likovnih stvaralaca dodele atelje na Tvrđavi od koje su svim silama nastojali da načine novosadski Monmartr mada im je po njihovoj narudžbini i bez ijednog dinara ispisvao kićene diplome prilikom bratimljenja sa Dortmundom i onolikim belosvetskim gradovima, nagrade Oslobođenja, najvećih priznanja Matice srpske i Sterijinog pozorja, kao i Hipokratove zakletve za Srpsko lekarsko društvo.
Ovde su nastala zaglavlja «Slobodne Vojvodine», «Dnevnika», «Maguar szoa» i onolikih drugih listova na jezicima naroda i narodnosti, mnogobrojne vinjete koje su i danas neprevaziđene po bogatstvu grafičkih detalja krasile stupce novina i knjiga, slike u «scraper boardingu» - retkoj engleskoj grafičkoj tehnici kojom je ne samo postao preteča foto-realizma, nego i dokazao da u sebi nosi dugo potiskivani dar za slikovnost – ali i neponovljive kreacije tipografskih slovnih znakova među kojima se posebno ističu: «Januz», «Boldiz», «Triton», «Orfelin», «Izar» i ostala unikatna pisma dekorativne ćirilice.
Otac Bilborda
Mnogo ranije nego što se, uz pomoć primitivne pisaljke načinjene od mekog lipovog drveta, potpuno obuzet posvetio jednopoteznom iscrtavanju svojih «rukoznaka» prepoznatljivih po čistoti i punoći grafičkog izraza – po originalnosti smeštajući se na u vrh bujnog piktografskog stabla po kojoj je stekao ne samo prepoznatljivost, nego i neprolaznu slavu u antologiji svetske kaligrafije – Boldižar se proslavio po doskoro neuobičajenom pronalasku.
Naime, duž najprometnijih novosadskih ulica još početkom pedesetih godina postavljao je na ugaone «A» bandere ogromne panoe odakle su se šepurili pred zadivljenim građanima rukom oslikani džinovski «Plavi radioni», «Albus –sapuni» «sidoli i vikse iz Ilirije» po čemu je bio preteča oglašavača tek zahuktale industrije za široku potrošnju na čemu su mu mogli pozavideti savremeni reklamni menadžeri.
- Na jednoj od tridesetak serioznih izložbi koje je priredio od 1972. do 1985, u najčuvenijim galerijama u Budimpešti, Pragu, Dizeldorfu, Ostinu, Njujorku i Osaki, upoznao je Hermana Zapfa, čuvenog konstruktora slova i autora «Optime», na čiji se nagovor potpuno okrenuo ćirilici – veli Joška ističući da je njegov otac prvi iz nekadašnje Jugoslavije primljen u članstvo uglednog svetskog ATYPI udruženja i jedini naš slovopisac koji je ikada izlagao u Muzeju Ofenbah – svetilištu najznačajnijih stvaralaca belega Gutembergove galaksije.
Po kazivanju njegovih ispisnika sa ćirilicom se srodio još u doba Agitpropa kada su ga, kako je sam govorio, «terali da na ´dvoazbučnim´ parolama, u omeru fifti-fifti sa latinicom, ´kvari´ jednostavan, ali lep narodni rukopis, a toliko prilježan očvrsloj radničkoj ili žuljevitoj paorskoj ruci» i ubrzo je, već 1955, sa profesorom Francom Lešinkolom izdao naš tada jedini «Priručnik za dekorativno pismo». Kao vanredni predavač ostao je u neizbrisivoj uspomeni prvih poratnih generacija učenika tehničke škole i gimnazije po izreci: «Lepo piši srpski, pa će ti sav svet zavideti».
Umro je u mukama privezan za krevet s nezaraslom ranom na stomaku posle operacije tumora, 5. juna 1986, napušten i od onih koji su mu, uvek uz čašicu više, pripisivali zasluge da je, malte ne, posle sv. Ćirila i Vuka Karadžića, učinio najviše na očuvanju desetovekovne pismenosti Srba u novoj informatičkoj eri, a ispraćen je besomučnim psovkama kamenorezca dok se mučio da na spomeniku ukleše krivulje ćirilskih kaligrafskih slova.
