|
Iako je Skupština tada jedine srpske priznate države pred Ujedinjenim nacijama, Savezne Republike Jugoslavije, izglasala Dekleraciju o zaštiti ćirilice 2002., latinaši, na svim nivoima tog društva i države, ignorisali su tu rezoluciju. Između ostalog, u njoj doslovno piše: “…Ćirilica se potiskuje latiničnim pismom. Razlog za to je nebriga nadležnih organa vlasti na svim nivoima, javnih službi, kulturnih i medijskih institucija i svih sredstava javnih komunikacija. Odricanje od sopstvenog pisma znak je odsustva svesti o potrebi vrednovanja sopstvenih kulturnih vrednosti, čuvanja nacionalnog identiteta i njihovih obeležja. Ono, takođe, ukazuje na kompleks niže vrednosti i pogrešno shvatanje da će nas udaljavanje od sebe samih približiti drugima. Skupština poziva sve državne organe, organe lokalne samouprave, preduzeća koja vrše javna ovlašćenja, prosvetne, kulturne i medijske ustanove da, u skladu sa zakonskim propisima, koriste ćirilicu… Pozivaju se upravni organi, vlasnici preduzeća i preduzetnici da prilikom oglašavanja, reklamiranja, ispisivanja firmi poštuju Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma… Predsednik Veća građana: prof. dr Dragoljub Mićunović U najnovijem Ustavu Srbije, u članu 10, zapisano; srpski jezik i srpsko ćirilično pismo zvanični su jezik i pismo u državi Srbiji. Piše: Dr Radomir Baturan I pored tih zvaničnih akta država Srba, srpski izdavači, novinari, pisci, knjižari, vlasnici, proizvođači i prodavci svega i svačega kao da se takmiče ko će od njih više zagaditi srpski duhovni prostor latinaštvom. Ako pogledate sajtove ministarstava, ambasada i konzulata Srbije, još uvek ćete naći da pišu srpski jezik latiničnim pismom. Loš i dobar primjer iz Srpske dijaspore Treba prozvati vlasnike i urednike mesečnika (“mi-magazina”, “pribadača” i njihove “novopisce”) koji kazuju srpskim jezikom, i prodaju se na tom istom jeziku u srpskoj zajednici, ali ne pišu niti štampaju na srpskom pismu. Ni jedan misleći Srbin neće prihvatiti njihova šegačenja “da je ćirilica seksi” ili izjave da “oni ne pripadaju Društvu za odbranu ćirilice. Ali, isto tako, treba pozdraviti pojavu novog srpskog mesečnika “Slovo” u Kičineru, meću srpskim prognanicima iz Bosne, koji je mišljen, pisan i štampan srpskom ćirilicom. Da u ovom časopisu nije napisan nijedan članak, sem najtoplijeg i najbolnijeg pomena nad grobovima ustreljene srpske dece u Goraždevcu pored Peći (“Ni da živiš ni da umreš“) i “Obnovimo znanje – proverimo pamćenje”, ili “U slavu ćirilične knjige” (O srpskoj štampariji u Goraždu, sa početka 16. veka), bilo bi prebogato za jednu zagraničnu novinu. Ovo je pravi autorski srpski časopis u kome tekstove potpisuje preko petnaest novinara. Uredniku, vlasniku i čitaocima od srpca čestitam pojavu srpskog “Slova”. Nadam se da će “Slovo” onako zdušno držati u izlozima i preporučivati ga kupcima brojni srpski prodavci u Torontu, a naročito knjižari. Očekujem i neku reklamu srpskim pismom ispisanu, ako ne preko celog zida kao one latiničke, bar najskromniju kao one na kineskom u svim kineskim radnjama u Kanadi. Šta su misleći Srbi i Hrvati govorili o ćirilici kroz vekove Umesto daljeg “ličnog i svesnog” polemisanja sa srpskim latinašima, navešću mišljenja mislećih Srba pa i Hrvata o političkom potiranju srpskog pisma kroz vekove: “…jedan od najstarijih dokumenata Dubrovnika – ugovor između Dubrovčana i bugarskog cara Asena II, iz 1253. godine – pisan je srpskim jezikom i ćirilicom” (Predrag Dragić Kijuk, Umetnost i zlo, str. 72); “Rimsko poslanstvo, na čelu sa biskupom Petrom Tomom, stiglo je u Skoplje 1355. na dvor srpskog Cara Dušana, sa ponudom da papa proglasi Dušana za “kapetana hrišćanstva” i organizuje pomoć evropskih vitezova u suzbijanju turske najezde, a da srpski car prizna papu za verskog poglavara hrišćanske crkve i da se carska porodica pounijati. Kada je to Dušan odbio, biskup Toma vratio se veoma ljut i, na povratku kroz ugarske zemlje, poručio je kralju Lajošu da bude nemilosrdan prema šizmaticima” (Svetozar Ćorović, Delo Cara Dušana); “Ivan Mažuranić, prvi ‘ban pučanin’ (1873-1880), …zabranio je upotrebu ćirilice u Hrvatskoj” (P. D. Kijuk, isto, str.69; “…Don Jakov Grupković (1831 – 1911), franjevac i pripadnik Srpske stranke u Dubrovniku (‘vatreni Srbin’ i profesor gimnazije) penzionisan je zbog svojih nacionalnih stavova. Kada je hrvatski pravaš i rimokatolički fundamentalista Josip Frank pridobijao svoje sunarodnike idejom po kojoj je “hrvatstvo most preko koga će Austrija dalje da prodre na Balkan”, Don Jakov je parafrazirao tu Frankovu krilaticu rečima: “Po Franku, hrvatstvo je kljuse na kome Švabo po Bosni šeta” (J. S. Radojičić, Srbi – biografski leksikon); “…prekodrinski Srbi su uveliko bili viđeni u krilu “matere sveg hrišćanstva, to jest papističke organizacije. U ovim delovima se uveliko primenjuje ponovna latinizacija, a u Bosni, nakon okupacije i aneksije 1878. te 1908. stvara se koalicija dve konvertitske konfesionalnosti protiv autohtonog srpskog i pravoslavnog naroda: u školama muslimani i katolici moraju da pišu isključivo latinicom…” (P. D. Kijuk, isto, str.); “Potiskivanje Ćirilovog, Savinog ili Vukovog pisma u Srbiji, uporedo s njegovim “izopćenjem” u drugim republikama sa srpskim življem, pogađa srž nacionalne svojstvenosti i kulture”. (Vladeta R. Košutić (profesor Beogradskog univerziteta), Stradanja jezika ćiriličkog (zabranjena knjiga), Šabac, 1988); “Izgleda mi, kako neko reče, ćirilice još ima samo na grobljima. Da li je živi mogu očuvati? Mogu, ali u tome neće nam pomoći nikakve ustavne promene i zakoni o zaštiti ćirilice, ako Srbi ne spoznaju sebe, svoj istorijski i kulturni značaj i ne shvate da, ako sami ne budu uvereni u svoje vrednosti, drugi ih u to neće uveriti”. (Milka Ivić, profesor univerziteta); “Šezdesetih godina, kad su u Novom Sadu, prekonoć, skinuti svi ćirilički natpisi ulica i stavljeni latinički, ozlojađeni građani otidoše do gradske opštine da zatraže objašnjenje zašto je to učinjeno u gradu sa srpskom većinom. Načelnik Sekretarijata za pravne poslove, koji ih je primio, odgovorio im je: “Nemojte misliti da sam to ja naredio, kao Hrvat. Tako je odlučio i naredio predsednik gradske opštine, Toza Marković koji je, kao što znate, Srbin”. (Milica Grković, profesor univerziteta); “Ćirilica nije samo srpska azbuka, već su se njom služili i Hrvati (…), što potvrđuju mnogi spomenici, među kojima su i “Povaljska listina” s Brača (iz XIII stoleća) i “Poljički statut (XV stoleća), a latinica se u Hrvata javila, kao treća azbuka, ne iz potrebe da se prethodno zameni boljim, već s političkih razloga, pod pritiskom rimske crkve, čemu se hrvatski narod opirao…” (Jordan Molović, profesor); “Ko upravo zna što se hoće pismu da bude što jednostavnije i što lakše, on mora priznati da u čitavoj Evropi, a valjda i čitavom svijetu, nema pisma koje bi se s te strane moglo mjeriti s azbukom koju je Vuk složio i upotrebljavao. Nema nigdje jezika kojemu bi čovjek azbuku brže i lakše mogao naučiti nego li je Vukova. Vječnu slavu zaslužuje Vuk u svome narodu što mu je stvorio savršenu azbuku u kojoj je taman toliko slova koliko je u jeziku glasova, I to tako da svakome glasu odgovara svoje slovo, i to samo jedno.” (Tomo Maretić, hrvatski naučnik, Gramatika hrvatskog ili srpskog književnog jezika, Zagreb, 1963. str. 26); “Ćirilica je imala i ranije svoje teške prilike, pa je ipak uspevala da im odoli. Ona je u stvari delila sudbinu srpskog naroda. Kada se nasrtalo na nju, nasrtalo se i na srpski integritet i želelo da se Srbi obezliče.(…) Jedan od prvih pogroma doživela je ćirilica za vreme Marije Terezije, kada je bečki dvor izdao naredbu da se u srpskim školama uvede isključivo latinica. Tome se odlučno suprotstavila pravoslavna crkva i narod srpski. (..) U vreme Šestojanuarske diktature kralj Aleksandar je predvideo i ukidanje ćirilice u interesu jugoslovenstva, ali ga je u tome sprečio profesor Aleksandar Belić”. (Dr. Petar Đorđić, profesor univerziteta); “…Smatram da bi nadležni trebalo da povedu računa da se slovo zakona o ravnopravnosti pisama oživotvori. Pre svega u četiri republike: Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Makedoniji trebalo bi administraciju voditi i na ćirilici. Ona bi morala da bude zastupljena i u administraciji saveznih organa, a u srpskom i crnogorskom ustavu trebalo bi da se nađe i odredba koja zahteva upotrebu ćirilice. Zakonom bi trebalo regulisati i ravnopravnu upotrebu oba pisma i u Bosni i Hercegovini i tako ispraviti sadašnju praksu. Jer, tamo Srbi nisu u manjini. Naprotiv. (Dr Mihailo Stefanović, univerzitetski profesor); “Zapostavljanje ćirilice je nipodaštavanje nacionalne tradicije, kulture i osećanja…” (Dr Radomir Luki, profesor univerziteta). Ko sve ”bega” od ćirilice? Među sadašnjim srpskim latinašima, globalno gledano, razlikujemo četiri grupe. Prvu čine oni koji znaju zašto, za koga i za koji novac to rade. To su najčešće intelektualci-kvislinzi, u najtipičnijem značenju te reči. U privatnim razgovorima oni će vas ubeđivati kako je (Oprosti mi Sveti!) Sava Nemanjić pogrešio što se nije opredelio za katoličanstvo, latinski jezik u crkvi i školi, nego uveo “preko prokletih Grka, nekakav tamo staroslovenski jezik i ćiriličko pismo”. Za njih je “i latinica naše pismo”. Oni nisu i ne žele da budu deo srpskog pravoslavnog naroda. Sve su to bivša “naša deca” (čitaj: prvoboračka, Titovo iverje, deca drmatora državnih preduzeća, oficira i partijskih kadrova…). Dok smo mi, “ničija deca”, iz rastužujućih slika našeg detinjstva i mladosti, posle završenih fakulteta jedva dobili učiteljska mesta po provincijama, oni su odmah zaseli u lože brojna ministarstva, “SUP-ova, redakcija državnih izdavačkih i informativnih kuća, a, Boga mi, i nacionalnih (Zar i SKZ, Matice srpske, SANU…?), za univerzitetske katedre… Kada je došla “demokratija”, oni su samo boje promenuli (Parafraziraju Nosterdamusa: “Svaka krpa izbledi” pa dodaju: “pa i crvena”…). Zapadni imperijalistički timovi uočili su to pre nas pa su im doturili donacije iz njihovih globalističkih fondova i prestižnih stipendija, pripomogli im da se ubace u popularne “demokratske” partije, “evropske komitete”, nevladine organizacije… I onda narod i zemlje srpske prolaze kako prolaze. U drugu grupu spadaju poluinteligenti, trabanti srpske kvislinške inteligencije, koji za veru i naciju nikada nisu ni marili. Oni su gordljivi, nasrtljivi, lažljivi, bezočni i svakom loncu poklopci. Idealni su za “nevladine organizacije”, lažiranja izbora, referenduma i rasparčavanja država – što bi naš narod rekao: “Ništa im sveto nije”, “svaštočinje”… U treću grupu spadaju polusrbi kojima je “jugoslovenstvo” i jugoslovenska latinica nekakvo srećno rešenje za njihovo podeljeno nacionalno osećanje, za koje imamo razumevanja, ali ne i da nam potiru pismo naše jedanaestovekovne tradicije. U četvrtoj grupi “latinaša” je srpsko krotko stado, ”raja”, lakoverno, gladno i zaplašeno. Prihvatiće i istrpeti sve, “samo da ovo zlo prođe”, kako oni najčešće kažu. Baš zato što je sve što vredi u srpskoj književnosti i kulturi napisano srpskom ćirilicom, što smo spoznali sebe, svoj istorijski i kulturni značaj, uverili se u vrednosti svog srpskog naroda, suprostavljamo se aktuelnim latinašima među nama koji unižavaju našu Prvost. Mi nismo protiv Drugosti kada ona uzvisuje našu Prvost. Ukoliko nam ta drugost briše čitavih 11 vekova našeg pisma kojim su napisani večni rukopisi koji ne gore, susprotstavljamo joj se svojim činjenjem, srpskom pesmom, naukom i sabornom ljubavlju. Šta valja činiti!? Da Srbi imaju uređenu državu, lako bi ona izašla na kraj sa jezičkim kvislinzima. Ta bi država donela uredbu po kojoj bi sve izdavače novina i knjiga, radija i tv programa koji se služe službenim ćiriličkim pismom oslobodila državne takse. Oslobodila bi takse i glasila nacionalnih manjina koja upotrebljavaju svoje pismo. Svima ostalima koji se službeno obraćaju narodu na tuđem pismu naplatila bi taksu 100% uvećanu pa neka se odriču sebe, svog jezika i pisma da bi se dodvorili drugima koliko god hoće. To bi stvorilo normalan poredak jezika i pisma u državi Srbiji i očuvalo srpsko jedanaestovekovno pismo, na kome je napisano sve što vredi u srpskoj kulturi i tradiciji. |
