Берислав Благојевић
Улазак кроз излазна врата
Твоја мајка је радила и по шеснаест сати у ресторану Бајани, удаљеном тек километар од најпрометније артерије центра Маниле. Чистила је тоалете, прала суђе, помагала у кухињи. Никада се није жалила. Жељела је само да буде у близини Дакиле, твог оца и власника ресторана. Бити млад и заљубљен значи имати снаге издржати неиздрживо, пристати на све зарад једног погледа, једног додира. Бити сиромашан и вољети богатог значи вјеровати у снове, у чуда. Био је свјестан тога. Порив мушкарца у најбољим годинама нагнао га је да јој приближи недокучиво, барем на једну ноћ. Вољела га је, то знам, а и он је почео да се односи другачије према њој. Иако је то могло да запази само будно око које је сваки дан сатима мотрило на дешавања у ресторану, постајало је видљиво да је према њој био пажљивији и блажи него према нама осталима. И ми, друге дјевојке, почеле смо да вјерујемо да су чуда могућа. А онда си ти, чудо живота у повоју, прекинуо чудо љубави у настајању. Одлучила је да му каже. Прије него трбух постане луна у уштапу и проговори. Прије него што ти, драги сине, проговориш из утробе. Избацио ју је напоље, као бијесну кују, као да је у себи носила заразну болештину а не његово дијете. Без много ријечи, без самилости и, сигурна сам, без имало љубави и гриже савјести, избацио ју је кроз стражња врата ресторана. Ми смо та врата звали „излазна“, јер смо кроз њих долазили и одлазили скривени од погледа муштерија. Кроз та врата су излазили отпаци, остаци од непоједене хране, које је сиротиња зјапећи ишчекивала и лакомо гутала ту, пред нашим очима, или прекухавала и касније продавала као пагпаг. Кроз та врата си и ти, не знајући ништа и невино се надимајући у мајчином стомаку, ушао у свијет. У свијет који је твоје дјетињство испунио разочарањима, тјескобом и биједом. Ушао си, дакле, кроз излазна врата.
Знала сам да је све то био лош предзнак. Тако се и десило очекивано. Твоју мајку су њени родитељи проклели зато што је носила копиле и што је укаљала породично име. Остала је сама са тобом који си био њен једини разлог да настави да живи. А управо си ти исисавао исти тај живот из ње. Због тебе је молила за храну, за какву милостињу, због тебе је чак долазила на иста она врата гдје сам јој кришом давала окорке рижине погаче. Била је мршава и блиједа, док си ти у њој растао. Радовала ти се. Рекла ми је. Мислим да треба то да знаш.
– Био је октобар, крај сезоне киша. Стајала је у потпуно натопљеној прљавој хаљиници испред мог дома држећи се за набрекли трбух. Рекла је да није имала куда да оде. У кући смо припремиле све што смо знале и мислиле да је потребно за порођај. Нисмо имале никаквог искуства. И као што си у њеној утроби ономад ушао у немилосрдну збиљу на излазна врата и из ње си изашао тешко и наопако са ногама напријед. Њено измрцварено крхко тијело није издржало. Укопала сам је иза куће у браонкастоцрвену расквашену земљу.
Дакила је и мене отјерао из ресторана, пошто је сазнао да сам одлучила да те подижем као своје чедо. Прогнани и одбачени, остали смо сами. Ти и ја. Ја и ти. Мајка и син. Сами. Толико безнадни и сами, да ми се понекад чинило да нам је и сâм Творац ускратио заштиту под стрехом од својих трепавица. Нисам знала шта да чиним, у ком правцу да кренем. Испрва смо се потуцали по улицама Маниле и прехрањивали се скромном зарадом од просјачења. Убрзо сам схватила да то није довољно. Превише је убогих несрећника са испруженим длановима и празним, закржљалим желуцима. Премало је оних који имају, а још мање оних који су спремни да се одвоје од мрвице онога што посједују. Неки људи које сам познавала умирали су наоколо у мрачним ћорсокацима прекривени картонским кутијама као дебелим целулозним плаштовима заборава. Умирали су од глади, од болести и изнемоглости. Али више од свега, чинило ми се, умирали су усљед губитка вјере и наде. Нисам могла допустити да нас задеси таква судбина. Почела сам да прикупљам отпатке од хране, да их перем, наново пржим и аранжирам у нове оброке. Продавала сам пагпаг на тротоару, испод цераде на којој је писало „Second Hand Food“. Тај натпис је написао неки туриста. Безимен, хладан, жутих обрва. Сјеверњак засигурно. У сусједству су ме назвали „краљица пагпага“, јер сам некако успијевала да одаберем најбоље, најсвјежије и најсигурније од одбачених намирница. Ех, какви су то били дани! Пагпаг нам је дао кров над главом, скроман, али ипак кров, а теби је омогућио школовање. Нема потребе да ти даље причам. Сјећаш се ти, знам. Осим тога, нешто сам уморна.
Сваке недјеље када јој дођем у посјету, она, моја друга мати, прича ми ову исту причу. Није ми тешко да је слушам. Жао ми је само што јој болест и старост не допуштају да схвати колико сам био благословен што сам имао двије мајке које су ме вољеле. И жалим што она не зна, иако сам јој то понављао више пута у протекле двије године, да је њен син једног мајског поподнева ушао на излазна врата ресторана и откупио га од Дакиле, оронулог пијанице спремног да раскрчми све. Он, наравно, није знао ко сам. А чак и да јесте, мислим да му не би било важнод.
