Данило Марић
Како је Давид постао Доротеј
(Борос, Шведска, 6. октобра 2007)
Идући сјеверозападно из Бороса (Borås), пет километара међуградским путем, наиђе се на раштркано шумско село Бредаред и на истесану полуоблицу за путоказ на којем пише да је ту, када се скрене у лијево, православни манастир Свете Тројице, који је под јурисдикцијом Српске православне цркве. Уоколо се не виде трагови цивилизације, ако их и има, заогрнула их је шума, која је допрла из бог зна које ере – свакако из неке коју смјештамо у предисторијску.
Чим намјерник скрене са асфалта, већ првим погледом на манастир стекне слику која се неће промијенити ни послије његовог детаљног разгледања.
Манастир има три цјелине. Лијево је нова зграда на два спрата – нови конак. У прочељу је стари манастир, времешан коју деценију, у којем доминира капела. Лијево је стакленик, који мирише новином и поврћем раскошних плодова. Манастирско имање, сазнаје се касније, заузима дванаест хектара земљишта: десет шуме и два голети.
Кад су у Другом свјетском рату Руси запосједали дијелове Финске, како говори историја, Финци су масовно напуштали своја огњишта, расељавали се по Европи, па је и у овај крај Шведске стигло око 40.000 душа. Међу њима је било доста православаца. Једна група се окупила око града Бороса и она је касније купила један шумски комплекс у Бредареду и на њему направила културни омладински центар.
Педесетак година касније, шведско православно братство манастира Свете Тројице имало је три монаха: Доротеј, Габриел и Јоханес. Они су купили ово имање и формирали манастир Свете Тројице, који ће, 30. јуна 2001. године, освјештати епископ Британскоскандинавски, преосвештени Доситеј.
У прочељу манастира доминантни троструки крст, руски крст, како га обично називају Срби. Братство га је задржало да подсјећа на градитеље и бивше власнике, на побожно финско православно братство.
Док нисам упознао овај манастир, о српском православном свијету у западној Европи знао сам веома мало. Овдје сам сазнао да у том дијелу Европе постоје три српске православне епархије: Британскоскандинавска, Западноевропска и Средњеевропска. Манастир у Бредареду је под јурисдикцијом Британскоскандинавске српске православне епархије.
У Шведској постоје два српска православна манастира (један је владичански), у Њемачкој, такође, два (један је владичански). По сјећању овдашњег игумана, постоји још по један манасртир у Италији и Шпанији. У Шведској постоји чак дванаест српских православних парохија, и то: по двије у Малмеу, Гетероргу (Göteborg) и Штокхолму (Stockholm), те по једна у: Хелсингборгу, Олофстрему (Olofström), Бyарум, Линчпингу (Linköping), Седертељу (Södertälje) и Вестеросу (Västerås).
Манастир Свете Тројице је за шест година доживио такав развој као да је на томе радила велика задруга, а не братство које је и даље имало три брата: игумана Доротеја, архимандрита Габриела, који је уједно и духовник манастира, и искушеника Јохансона. Сва три брата су Швеђани који су примили православље у својим зрелим годинама.
Братство је адаптирало капелу и подигло је на ниво солидне цркве са свим пратећим садржајима. У капели се нарочито издваја иконостас својим високим умјетничким живописањем. И капела и иконостас изненађују својом величином. Такође, изграђене су четири монашке келије, за што је требало доста и вредноће и знања и средстава. Технички су дорађене и двије трпезарије: мања монашка и велика народна трпезарија са шездесетак столица. Ова велика трпезарија може примити и до стотину скромних гостију. Уређена је и библиотека. Испред манастира подигнут је лијеп и домаћински уређен стакленик. Братство има све потребне пољопривредне алатке, апарате и машине, међу њима и трактор и три аутомобила.
Уз све што је ово малобројно, али вриједно, братство урадило за ових шест година, свакако се по увјерљивости издваја нови конак. Зграда од преко 200 квадратних метара, на двије етаже, која дјелује завршено ако се гледа само споља, али изнутра још је недовршена и захтијева још доста рада и средстава. Сам конак оставља топао и функционалан утисак. Састоји се од кухиње, трпезарије, библиотеке, два апартмана и седам гостињских соба. Као и све манастирско, и ове просторије грију се на дрва прикупљена из манастирске шуме.
Игуман манастира Бредаредског је тридесетшестогодишњак Доротеј, који, у својој изношеној мантији и још изношенијим ципелама, дјелује врло скромно како се и очекује од српских монаха, који никад у историји нису били далеко од сиромаштва, јер им се и народ стално борио за слободу и хљеб насушни, као што се бори и сада. И велики крст, који при ходу поскакује по снажним игуманским грудима, свједочи игуманову скромност и вјерност свом монашком братству. Па, ипак, игуман Бредаредски је другачији и животом богатији од свих игумана које сам у животу упознао, а упознао сам их много.
Он је, наиме, Швеђанин Давид Фоснер, протестант, рођен 1971. године у Гриту (Grut), побожан младић, који је пожелио да се врати у исконску православну вјеру својих далеких предака и у окриље цркве која истински слиједи Христово учење, и нашао је да је најближа црква његовом хришћанском поимању – Српска православна црква, којој је одлучио да се приклони.
Кад је 1989. године намирио осамнаест година и постао пунољетан, Давид Форснер је примио православље. Четири године касније, 1993. године, отпутовао је у Србију у епархију Шабачку и обрео се у манастиру Каона, гдје се годину дана касније замонашио и добио монашко име Доротеј. Убрзо је рукоположен у чин ђакона. Године 1995. рукоположен је у чин јеремонаха. Тада пресељава у Ваљевску епархију и у манастир Лелић, гдје остаје двије године. У овом манастиру се млади монах Доротеј нарочито надахњивао православљем, читајући дјела светог Николаја Велимировића, чије мошти су овамо пренијете прије пет година из Новограчаничког манастира Светог Саве из Илиноиса.
Јеремонах Доротеј се вратио у Шведску 2000. године, убрзо је са сабраћом Габрилом и Тихоном формирао монашко братство манастира Свете Тројице, а сљедеће године они купују манастир, када и Доротеј произведен и за игумана.
Пет година по оснивању овог манастира, дознао сам за њега и посјетио га и упознао домаћина игумана Доротеја, који ме је задивио. Не знам шта бих прије да му истакнем, да ли монашку увјерљивост, врхунски српски језик, образованост, младост, једноставност, радиност, побожност, пријатељство...
Да, пријатељство!
Већ након десетак минута по упознавању, постали смо пријатељи. Тако сам се заиста осјећао уз његову смиреност и способност да шири пријатељство. Затекао сам га како са једним братом повезује стабљике парадајза и краставаца у стакленику, трећи брат је нешто сређивао око новог конака. Иако затечен усред посла, када би сваки други човјек показао да је заузет, игуман ме је дочекао веома расположен и отвореног срца за наш сусрет.
Повео ме је и показао ми средиште манастирског имања, гдје сам се освједочио да ова три монаха раде и дан и ноћ и да умију да раде, да су од рада направили култ, да уживају у дјелима која се ређају иза њих, и да су срећни и смирени у томе што раде, а то се тешко налази у савременој цивилизацији.
Осамљени у овој шуми, та три човјека не изгледају самотно и изгубљено, из свега око њих и из њих исијава нађени смисао и задовољсево, које деле са оним ко овом манастиру и њима ходочасти.
У православном манастиру Свете Тројице у Шведској срећа се на срећу ослања, људска срећа овдје и Господа увесељава.
Опчињем Швеђанима православцима и Србима, овдје на измаку глобуса према Сјеверном полу, пожелио сам да напишем књигу о овој ријеткости коју сам ту упознао и издашно уживао.
Нажалост, ни након десетак покушаја у десетак мјесеци да у далекој Америци, напишем ту књигу, нисам одмакао од прве реченице. А морам је написати, морам, знам да морам! Још заправо не знам зашто баш морам, али морам! Морам још једном прећи тих десетак хиљада километара до манастира и игумана Доротеја, који ми стално измиче у настојању да га ријечју по физичком и духовном уобличим.
Како бих то успио, отпутовао сам и сљедеће године у Шведску.
Поновљеним доласком на мене је манастирско братство оставило још већи утисак, јер сам видио шта су све урадили током минуле године. А њих тројица браће урадили су толико као да су им помагале руке од десетак раду приљежних људи.
Обрадовао ми се игуман, замолио да причекам док једном намјернику запакује сир и свијеће, њихове манастирске производе, које је том намјернику управо продао.
Планирао сам да игумана изненадим својим питањима, како сам то намјерно радио и са другим саговорницима, увјерен да сви људи од неке вриједности највише показују у ситуацијама своје неспремности.
– Шта су највеће српске грешке? – упитао сам игумана Доротеја, који се најмање надао таквом питању. Касније сам по сјећању записао његов одговор.
– Људски ум не смије бити тврдоглав и понашати се онако како није. Мислима, ријечима и радњама не смије бити тијесно од сопствене немоћи. То је грешка на коју је и Господ указивао, говорећи да у свему морамо бити по својој мјери. Ово се једнако односи и на појединца и на групу, односи се и на српско племе које у овом времену изгубило доста онога и што није морало. Односи се нарочито на српске вође, пуне гријехова. Један од њих је и онај да су себи узели за право да говоре и заводе народ снагом коју тај народ нема. Кад су већ и прости људи схватали да српски народ, иако храбар народ, нема снаге да се надмеће са стотину пута јачим планетарним силама, које су отворено и брутално бљувале из неба на Србију, кесиле се као орлушине изнад стрвине, и касније изригале огањ небески, Срби им се нису ни покушали уклонити с пута, нити избјећи бијес небески, а морали су. Ту видим ту немоћ српских вођа.
– Вође!?
– Па и кад један читав народ није у стању да спозна гдје му је историјско мјесто, и шта му се приправља у казанима зла, његове вође ни тада не смију да затаје, не смију да не знају шта им се иза брда ваља, јер – они су вође. Гледано низ дугу историју, видљиво је, кад су год поштене вође бивале притискиване уза зид зла, подносиле су оставке да би и на тај начин свој народ упозорили на сву величину опасности, и да би народ учинио додатни напор и са новим, свјежијим вођама, пронашао историјски пут, онај који води у излаз из тунела мрака. Српске вође овога времена, ни са двогледима нису спознале много онога што су вође околних народа увидјеле простим очима, и тврдоглаво су игнорисале планетарну силу и народ упорно потезали у безизлазност, и гомилали га на бојно поље, заподијевали битке, онако: мала прса у велика прса, и један храбар народ понижен је и бачен на кољена.
– Срби имају и друге грешке...– рекох, а игуман ме прекину.
– Српска стратегијска грешка је, и велики гријех, устајање на своје потомство и прије него се родило, без да му се и дала шанса на живот. Тај насртај, који називамо абортус, има ужасне посљедице по нацију, коју називамо „бијела куга“, а резултат је и устајање на Створитеља, који је човјека створио и оспособио за живот, говорећи му да се рађа и умножава и попуњава земљу. Српски човјек као да то неће да чује, па и није чудо што има појаву да Србија сваке године абортусима убије један могући град.
– Манастир је млад. Има ли манастир библиотеку? – надовезао сам са неочекиваним питањем.
– Манастир има око 2.000 књига разних садржаја, које су смјештене у пет лијепо дизајнираних библиотекарских ормана. Ормани се налазе у трпезарији старог конака поред келија, и у народној трпезарији. Идеја је да се све књиге касније преселе у нови конак, гдје ће се налазити библиотека и читаоница.
– Игумане, од чега живи Ваше братство? – опет сам питањем заскочио младог игумана.
– Живимо од свега помало – рече игуман, па се замисли.
– Тежак живот?!
– Као и сваког српског домаћинства, српске задруге кроз вијекове...
– Напорно...?! – претпостављам.
– Није, није... – рече игуман, насмија се и настави посве тихо и смирено, као да објашњава првошколцу. – На првом мјесту су донације добрих и имућних вјерника, Бог их помогао. По приходу на друго мјесто долази прављење свијећа, које продајемо по нашим и осталим црквама.
– Занимљив живот... !?
– По приходу, на трећем мјесту је корист од шуме, а на четвртом башча и стакленик.
– Вама је стакленик као неко огледно добро: парадајз, паприке... ?!
– Да, мада ове године нешто није било како смо очекивали – рече игуман, насмија се и настави. – Недјељом нам долазе на службу вјерници, тако између 30 до 50 њих, нама су значајни њихови прилози.
– Имате ли дотација од државе или неких других асоцијација?
– Не!
– Ни од Епархије!? – додајем.
– А од Епархије..., од Епархије има обећања, али ...
– Братство ради напорно... ?!
– Да, радимо, радимо тако. Молитва и рад је наш смисао. О да, да не заборавим, наш приход је и пензија оца Габрила, коју је зарадио у мирском животу.
– Ви добро познајете Србе?!
– Као Швеђанин, који је живио у Србији и наставио да живи међу Србима и Швеђанима, могу објективно да цијеним српске врлине и мане. Код Срба ме посебно весели гостопримство. Ту њихову врлину бих ставио на прво мјесто, јер сви странци се угодно осјећају међу Србима. Који пут, показује се, српско гостопримство се и злоупотребљава, али мени је драго да је оно и данас – и послије неких лоших искустава – остало наглашена српска карактерна црта. Код Срба сам уочио приврженост традицији, а српска традиција је право богатство. Традиција се, у овом случају, темељи на побожности, која је увјерљива, иако је српски народ прошао кроз ужасна историјска искушења, укључујући и петовјековно турско присуство и турски зулум, као и петодеценијску комунистичку диктатуру.
– Срби у Америци се видно асимилују: како је са Србима у Шведској?
– Срби у Шведској су унеколико различити од других Срба у расејању, па је онда разумљиво да имају мање заједничког и са расељеним Србима из Америке и Аустралије. Досељени Срби у Шведску су некако другачији и од оних који су се доселили у западну Европу.
Од свих расељеника, Срби су најкасније кренули у Шведску. Данас се овдје говори о двије српске миграције.
Први долазак Срба у Шведску везан је за силазак са политичке сцене Александра Ранковића у Југославији, с једне, и за велику потребу Шведске за радном снагом, с друге стране. Иза 1966. године по Србији се организовано појављују представници шведских послодаваца, који преко србијанског бироа рада обучавају и одводе радну снагу. Тај талас је имао искључиву амбицију да људи раде годину или двије, нешто уштеде и да се врате у Србију. Ову групу српске младости карактеришу неке особине које им је непланирано опредијелио сам живот. У већини то су била дјеца комунистичког система, која у већини нису била побожна, чак ни крштена. Ти млади су се тако нашли у једном знатно богатијем и модернијем друштву, па су се олако ослобађали националних вриједности и традиције, потпуно губили контакте са српском црквом, културом и традицијом. Лако су правили познанства и бракове, рађали дјецу, добијали унуке, који готово да и нису знали да говоре српски и који су мало марили за своје коријене, јер су се довољно удаљили од свог рода и асимилација их немилице зобала. Ови грађани, дакако Швеђани, постали су врло лојални шведској држави и шведском друштву. Ваља напоменути да се ова миграција завршава са усељавањем негдје око 1980. године.
Друга миграција Срба у Шведску одвијала се иза ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини, она је и по својој природи и по крајњим циљевима потпуно другачија од претходне. Друга миграција подразумијева избјеглице које су се уселиле у, Србима пријатељску, Шведску. Те избјеглице су вођене идејом да ту у Шведској и остану, јер немају гдје да се врате. Полазећи од ове чињенице, и филозофија ових људи је опречна филозофији прве миграције, али одмах треба рећи да између тих двију миграција нема антагонизма, ова лијепа околност није овако добро видљива код многих других српских миграција, поготово не код оне највеће миграције у Америку.
Припадници друге миграције су у већини вјерујући људи, пуни љубави за српске светиње, светковине и митове, они своја вјеровања настављају и у Шведској, и они су ти који овдје носе већину активности око наших храмова. Ова група Срба би могла завршити као и она група Руса која је доселила у Шведску у 17. и 18. вијеку, група која је очувала православну побожност, остала вјерна традицији свога племена, која је изградила и очувала своје цркве, сачувала свој идентитент, а и обогатила се и шведским идентитетом. Овај руски елеменат је позитиван примјер понашања једне племенске групе кад се у историјским околностима нађе на терену другог племена и успије да се одржи.
– Ви, као Швед и Србин, како видите Шведе?
– Шведи су хладни за површне појмове балканског менталитета, они раде, раде, раде... и веселе се само викендима, када се масовно напијају. Међутим, Шведи нису ни хладни ни они који се опијају викендима, Шведи су један народ који нема негативно ратно насљеђе, као што га дубоко у себи носи сваки Србин, они су лежерни, радни и умјерени. Шведи воле свакога, али под условом да је вриједан и да живи од свог рада, они воле све такве странце и радо се мијешају са њима, а нимало не воле оне странце који би да добро живе и више забушавају, да се служе непримјереним боловањима и великим социјалним примањима. Шведи једнако воле и у своју средину примају све људе свијета, свих боја и раса. Шведи воле да путују и упознају свијет, па их неријетко срећемо на сваком дијелу планете. Скоро сви говоре и енглески језик и лако се споразумијевају по свијету. Из ових њихових особина проистиче и благонаклоност према Србима, тако да се Срби пријатно осјећају у овој својој новој домовини.
Игуман Доротеј је у наставку разговора истакао да је код Швеђана проблем што опада њихова побожност. Шведи су примили протестантизам, који је одбацио већину уобичавања тадашњег хришћанства. Протестантизам се више окреће свјетовним владарима него црквеним, а то значи и да се опредјељења мијењају како се мијењају и носиоци свјетовне власти, што за посљедицу има отупљивање изворног хришћанства. На тај начин се, на примјер, у Шведској изгубила богомдана обавеза свете пости, иако се у народу дуго одржавала. У шведским селима пост се отимао и одржавао све до прелаза 18. у 19. вијек.
По Швеђанину, игуману Доротеју, Швеђани су све мање у својој вјери и својој традицији, и утолико су рањивији пред налетом цивилизацијских искушења.
Овом богоугоднику поставио сам једно питање које га је изненадило више од претходних. Наиме, питао сам га да ли може у конаку живјети свјетовни човјек, под условом да плаћа?! Након извјесног несналажења, игуман ми је изјавио: „То није могуће, с обзиром на то да је у манастиру све бесплатно и све заједничко, да нема појединачног власништва, јер да није тако, у ствар би се усложњавала, тада би се, наиме, изгубио основни монашки смисао. Ви знате да је човјек такав: чим неко хоће да плати, он има и своје захтјеве.“
– Шта је смисао манастира? – било је моје посљедње питање.
– Циљ манастира је да се људско биће спаси монашким подвижништвом, да се припреми за вјечни живот. У наш манастир добро су дошли сви монаси... Бог води и прави планове наших манастирских планова и понашања. Људи су у манастирима богати срећом – сретни су.
