|
Пут Гетеборга кренули смо рано. Из ноћи стижем у тмурно време. Иако је аеродром једноставан и хладан, кад се појаве путници врата се сама отварају. То тумачим као добар знак. Као што покретне степенице клизе на доле само када томе постоји разлог. Моје упознавање са Шведском почиње преко комшијског малог града Мелника у коме се налази један од погона чувене шведске целулозе. Реч је о најстаријој фабрици папира. По први пут гледам процес производње тако важне ствари, мада ми више пажње привлаче куће од дрвета и језеро испред. Језеро светлуца на сунцу. На путу до куће преживљавам сва годишња доба. Ипак лето бира сунце. Верујем да сам ја томе заслужна. И није у тој земљи благостања свуда равно. Падам спотакнута рупом на пешачком прелазу и истежем скочни зглоб. Тог првог дана нема шетње. Ту су завој, лед, јастуци и занимљив поглед с терасе. Непрестано се чују галебови. Све време очекујеш да ћеш видети море, само ако се пропнеш на прсте … Повређену гошћу забавља лепотица од девет година. Показује слике из школе. Објашњава – Мухамед и Назифа су из Ирака, Милан је из Босне. Ово двоје су Пакистанци, они још не знају језик. Ово је моја најбоља другарица Фелисија. Њој је тата Индијанац из Еквадора. Најзнаменитијем фрајеру у одељењу тата је Шпанац... Ова мултикултуралност делује дивно, као из празних прича у мојој земљи. Млађи рођак, који не зна тако добро српски, објашњава ми етничку припадност својих другара тако што на њиховом језику каже здраво. Питам ко је њена учитељица, од свих тих симпатичних жена с фотографије, и добијам чудан одговор. Некад их јe три, некад пет. Рецимо, једна преузима немирне ђаке, друга оне који не знају добро језик. Трећа ради са осталима, уколико су приближних способности и жеља, уколико нису, ето четврте... Примећујем да моја рођака која савршено говори шведски, српски, јако добро енглески, зна о животињама толико колико ја до смрти нећу научити; невероватно добро се сналази и орјентише у простору, на све има одговор, попут адвоката, у трећем разреду вежба дељење основних бројава. У њиховој школи (која је те године затворена) рађен је експеримент интеграције нормалне деце са децом која имају посебне потребе. Није успео ни у мислима. Никада се нису играли заједно, а здрава деца не признају да је тако него кажу да је поред њихове школе она друга за болесну децу. Шетамо до нове школе. Идемо узбрдо, између зграда. Свуда је обавезан простор за окретање аутомобила. Црква, са које сваког дана чујемо звоно, јако је необичног изгледа. Природа мирише. У близини је језеро, прелепе шведске стене… Посебна прича су алкохоличари који понекад изгледају ексцентрично, углавном запуштено. Видим их предвече у Царској шуми како себи бирају клупу. Кад одлуче да одморе од алкохола имају прихватилиште. Можемо много да научимо од Швеђана, који су у свему далеко испред нас, да не бисмо правили исте грешке – нпр. српска деца не падају на шведске мотивационе форме. А у Шведској те мотивишу за све што је добро. Годишња карта за музеје се у Гетеборгу, у коме постоји пет фантастичних музеја, може купити по цени једне улазнице – за четири евра. Пластичне флаше се наплаћују, али добијеш новац натраг чим их однесеш до првог драгстора. Све то у циљу заштите животне средине. Опет креће евокација - пријатељ који је био шверцер бензина, преферирао је флаше од једног и по литра, млекар увек тражи оне од једног, никада нисам знала шта ћу са онима од два литра. У предузећима добијају симпатичну справу – мерач корака, закачи се за џеп и реагује на померање ноге. Постоји и награда. Рецимо део фабрике се договори да на пролеће оде у Праг. Прорачунају, то је пет хиљада корака дневно по човеку, да би се достигла километража удаљености ова два града. Обично лако уђу у такву игру. Сви ходају, трче, просто смета тај њихов спортски оптимизам. Потпале под јурњаву за добрим изгледом старије жене болују од анорексије, а младе лепотице се неретко одлучују да своју анђеоски плаву косу офарбају у обичну црну боју. Посебан култ је бицикл. Као што је пиће скупо, а у Шведској прилично пију, тако је и бензин јако скуп (исто као у Србији) јер је здравије возити бицикл. Бициклистичке стазе су свуда, а они имају предност и над аутомобилима и пешацима. Све време сам се окретала да не страдам од бициклисте, возачи су јако пажљиви, стану чим помислиш да ћеш прећи улицу. Одлазимо у Елмулт, мало место са највећим магацином Икее на свету. У њега улазе возовима, па радници онда растоварују робу. И сам власник овог чувеног ланца продавница са артиклима префињеног дизајна је из околине. Неки производи носе наглашен знак да су одатле, али то није разлог да буду скупљи, већ јефтинији. Леп центар, много кућа са апсолутно сређеним, не тако великим двориштима. И опет мултикултуралност. Један комшија је Кинез, други Американац. Ту се сви нађу у чуду јер је њихов идеал Америка и само говоре амерички енглески. Колачи, кафа, роштиљ, сликање, па назад. Успут доминира зимзелено дрвеће, имам осећај да идем у планину. Просто бих стала да прошетам. На пропланцима, високе десетинама метара, стоје ветрењаче, не оне старинске, већ нове. Добијам идеју да кад будем богата купим себи једну.Тако бих могла да гледам у нешто лепо што је високо изнад уобичајених видика. Ограда која се простире километрима не штити од одрона, већ да која животиња не истрчи на пут и буде згажена. Посебним знаком обавештавају пролазнике да су у области у којој има пуно лосова. Пролазимо поред мртвог јазавца. Не знамо ко му је пресудио. Деца плачу и за мртвом мувом или пауком. Сматрају посебним злочинцима оне који ударе мачку или пса. Али ће без проблема пљувати на људе, остављати трагове стопала по свеже окреченим зидовима и до бесвести изазивати родитеље стављајући себе у животну опасност. Деца као деца. На средини пута је некаква ниска ограда јако лепог изгледа. У питању су еластичне шипке. Будући да је много људи погинуло ударајући у бранике, сада су нашли флексибилније решење. Људи опет гину, ту нема помоћи. Као што и животиње истрчавају на пут. Испред Гетеборга истрчава лане. Верујем да је остало живо. Пролазимо кроз идилична места са бајковитим кућицама. Шведске ''кућице'' су посебна прича. Мислиш да је за лутке, а кад уђеш изгубиш се од величине и лепоте. Одвајам дан за обилазак чувеног Музеја ликовне уметности. Зграда има добру локацију у самом центру града. Ово здање није само привлачно љутбитељима уметности, већ и младима који се скупљају на степеницама на другом нивоу. Ту седе, сунчају се, уколико сунца има. Платоом испред Музеја доминира важан гетеборшки орјентир - монументална Појседонова скулптура. Унутра су дела, пре свега нордијских уметника, али се избор може назвати и интернационалним. Рецимо, међу скулптурама на првом спрату има пуно оних чији је аутор Хенри Мур, ту су графике Алберта Дирера...Изазива усхићење чињеница да се тамо може видети Рубенсова или Рембрантова слика, али и она Едварда Мунка. Очигледно је да је све оно понуђено посетиоцу изузетно високог квалитета. Откривам мени непозната имена. Фасцинантно изгледа слика Данца Јулиуса Паулсена ''Модели који чекају''. Две наге жене, савршено беле коже седе поред пећи, испод пејзажа. Потпуно сам заробљена сликом Хуга Биргера ''Ручак у кафеу Ледојен у Паризу''. Узимам понуђену столицу на склапање, седам испред огромног платна. Сазнајем да су на слици чувени скандинавски сликари његовог доба са својим моделима. Слика је сва у покрету, комуникацији, уметничкој разузданости. На столу испред проналазим објашњење ко је ко на слици. Сазнајем и да је уметник живео само тридесет и три године. И ништа више. Посебан изложбени простор намењен је младим ствараоцима. У току је изложба Нордијске групе коју чини је једанаест уметника. Martin Skauen из Норвешке свој посебан однос према жени даје приказујући је са тужним или измученим погледом. Некад је без ока или на глави уместо косе има пацове. Josefine Lyche подсећа колико времена проведемо испред екрана на овај или онај начин. И то сами. Tuomas Laitinen из Финске ме потпуно купује својим инсталацијама. На њима се све назире. Смејем се сама себи јер је пробуђена задремала радозналост на тему – шта се дешава иза затворених врата, иза брда. Његова земљакиња Hannaleena Heiska, инспирасана je тетоважама и хард рок музиком. Слике су, каже, настале у тренутку и без корекције. Делују као надреални предели спајања (не)спојивог, везе између људи и животиња. Сви они заслужују комад ове приче: Christina Malbek из Данске открива нам невероватне могућности фото – шопа. Човек на њеним сликама је увек сам, био он у сред града препуног људи или у природи. Црвена боја добија симболику чежње и још јаче подвлачи усамљеност. Carl Hammoud који живи и ради у Штокхолму, доноси спој савршеног реда и хаоса. Једино су папири уредно уролани. Слике носе осећај празнине. Такође Швеђанка, Louise Dorph нам продубљује идиличан живот у Шведској. Ту су сцене – срећна породица за столом, ђаци и учитељи у школи, брачни пар на послу, путу, све једно – сви су без лица, као зомбији. Фантастична слика отуђења, можда површности, лажне среће. Изложба је отворена перформансом Anastasie Ax који носи емоцију хаоса, репресије и псхихичког бола. Сва у белом пљује црну боју по белим статуетама, удара их чекићем, полива црном бојом. Тако и сама постаје прљава... Једног дана полазимо, не знам куда. Али је лепо. Уз пут се мимоилазимо са тако великим бројем старих аутомобила. Мислила сам да њих власници само гланцају и чувају за ревијалне прилике. Али у Шведској није тако. Никада нигде нисам видела толико старих аутомобила у случајном пролазу. Верујем да сам у неком старом филму. А онда скачем одушевљена сликом мора. У мору су лабудови. Божанска лепота. Марстранд. Острво на чијој је узвишици дворац из седамнаестог века. Онај камени, огроман, диван, са каналом уоколо, у коме још увек има воде, и капијом која се још увек спушта. Место је ексклузивно. До њега стижемо трајектом. Потпуно очарава сагласје између људи, птица, времена и расположења. Пуно је туриста, као и власника оних дивних кућа од дрвета. Успевам да разазнам три врсте галебова који слећу поред нас. Сваки тренутак је непоновљив. На небу су стална дешавања. Појављује се дуга, а онда нестаје. На кратко се појављује облак који заклања сунца. Док се моји домаћини због тога нервирају, убеђујем их да не треба да брину – то је само мали облак. Моја искрена изјава их засмејава. Постала сам, кажу, права Швеђанка. И сама не знам откуд мени оптимизам… Омиљена улица многих становника Гетеборга носи име чувеног ботаничара Линее. Пролазећи кроз њу истежем врат пратећи орнаментику високих зграда. Међу њима живи и једна која парира кривом торњу у Пизи. Али нису је дали. Данима су машинама заустављали њен пад и успели у томе. На истоименом тргу је пуб кога интерно називам малим одмором, ту често навратим на чашу цидера. Импресивна је ботаничка башта која нуди хиљаде врста биља са картицама и објашњењем, рестораном за опуштање, вештачким водопадом, спомеником Линеи. На улазу пише – улаз је четири евра, уколико желите да платите. И људи плаћају, желе да сачувају лепоту своје ботаничке баште. Можда је тајна њиховог досадашњег успеха у томе шго, иако је приватна својина доминантна, имају у глави чип који им са лакоћом објшњава како улице, тргови, паркови... нису туђи, већ њихови. Улагање новца у такве ствари је добро и пожељно. Није лако дочекати залазак сунца у Шведској лети. И није то био доживљај као на броду. Али је шеталиште поред мора изазовно. Пуно људи, пуно бродова. Не знаш у шта ћеш пре гледати. Напред се иде ка новој опери која страном ка обали нуди ресторан. Следи лука мањих јахти које коштају читаво богатство. Јахте су живе. Власници примају госте, пију вино, уживају у ноћи. Отац успављује своју бебу шетајући је поред мора. Нешто даље од обале дечаци под светиљкама играју фудбал на стадиону од вештачке траве. Људи нешто скромнијих примања седе на степеништу поред Опере. И они нешто пијуцкају. Причају ватрено. Чини ти се мењају свет. Погледом доминира пословна зграда коју из милоште зову Липстик. Као и велики брод ресторан окићен светиљкама. Седам на клупу постављену на обод територије оних на степеницама. Подижем уморне ноге и ослањам их на дебели ланац којим се ограђују ова два недодирљива света. Гледам људе на јахтама. -------- |
