Они који долазе у Лазине, па и они који по неколико пута годишње продју поред села, пјешице, одоздо преко Сједалице, уз Окуке, и они који не силазе с коња, сваки пут застану поред Радованове куће да се поздраве и да попричају с Радованом.

Кућа му је педесетак метара далеко од џаде, нико не може проћи ни у пола дана, ни у пола ноћи да га не чују у кући, да га не виде. Кад млад, силан јахач подбоде бијесна коња, за њим се дигне с џаде фина, бијела прашина и полако поспе траву до куће и кров на кући Радовановој.

Ево и данас је, чим се чуо топот копита отуд са Сједалице, Радован прекинуо посао. Загледао се у џаду, зашкиљио и поклопио шаком чело да види ко долази.

У нашем крају сви се људи поздрављају, кад се један с другим сретну на путу, познавали се, не познавали се.

»Добар дан, чича!« - викну коњаник и нагло затеже узде.

»Добра ти срећа, момче!« - одговори је Радован чекајући да се разидје прашина око јахача да види ко је.

»А чији оно ти бијаше?«

»Ја сам син Милике Павловића из Стожера«.

»Миликин, а? Знам Милику, како да га не знам, а како ти је Милика?«

»Остарао је, али се још држи. Добро је«

»Е, ајде свраћај да попијемо по ракију!«

»Немам времена, чича хавла ти, морам да идем.«

»Оћеш богами, таман да се село запалило! Не би ти, ваљда, прошао моју кућу, ни дао бог! Свраћај кад ти кажем!« - виче Радован и брише земљаве руке о панталоне и иде џади. Пита се с коњаником и без икаква страха хвата коња за узду и води у ограду крај куће. Џаба се момак куне да мора ићи, да је сунце навило, да ће мрак брзо, а гдје је Стожер, џаба. Радован води за узде и не прича ништа.

»Тпууу!« - пљује доље у бразди од муке Радованова жена, уставља волове, испреже их из плуга и једнога за другим води у шталу. Нема више орања данас. Кад Радован некога сврати с џаде у кућу то не пролази без пића, без ручка и без кафе, таман да се жито сије. Није јој први пут да ради ко зна каквог незнанца, пролазника, оставља посао, да испреже волове, да срп у сноп забада, па жури кући да спрема ручак и да кува кафу.

У почетку се љутила, свадјала се с њим, бјежала из куће кад он некога позове, жалила се родјацима и ишла да се појада староме Јолу Марковићу, најстаријем човјеку у Лазинама, ишла чак у Тушину да се жали Радовановом старијем брату – џаба.

Бојала се да ће Радован са својим званим и незваним, познатим и непознатим гостима с џаде, упропастити имање, да ће га запустити, да јој дјеца не остану гладна, гола и боса.

И били су вазда на танкој нафаци – двије краве и десетак оваца, ни више, ни мање. То је тако текло и трајало од њене удаје прије тридесет година до данас, па јој се и зато понекад чини да се удала јуче, да се у њеном животу ништа није промијенило, као да није ништа ни радила. И тада је, као и данас, Радован имао двије краве, десетак оваца и стару кућу чадјавог крова од букове шиндре.

Радован је свакога дана од ранога јутра до мрклога мрака мотрио на џаду и звао у кућу на пиће и на ручак, на вечеру. Звао је редом, само је срећа да поред нашег села мало људи пролази, многи иду доље аутобусима преко Маине горе и Слијепча моста.

Њему није било важно ко пролази, је ли мушко, или женско, је ли из Лазина, или је из Стожера, са Сокоца, из Чокрлија, из Папа, из Бестрагије ...

Било му је свеједно да ли пролазник коњаник или пјешак, је ли сам или иде с друштвом, важно је да је путник, да однекуд иде и да је некуда кренуо и то поред куће Радована Марковића.

Жена му, Милојка, дуго је размишљала о понашању свога мужа Радована. Кад се ни послије многих суза, свадја и пријетњи није промијенио, већ је једнако упорно наставио да срета и пресреће пролазнике на џади, она је схватила да је то код Радована нека јака, но њој сасвим неразумљива потреба за сусретима и поздрављањем, јача од његове воље и његова разума. Дигла је руке од свадје, навикла се и полако сав пољски и сав кућни посао преваљивала на себе и на своје троје дјеце кад су прирасли до косе и до мотике.

А Радована је грдила свако вече, по навици, кад се врати с њиве, или из шуме од оваца:

»Залудниче један, залудни! Ништа не радиш цијелог живота сем што тудји свијет на своју муку вучеш и товариш! Шта ћу с тобом, несрећница!«

И тако тридесет година. Радован би можда био најбољи газда и домаћин у Лазинама да му кућа није била поред џаде, јер је био један од најбољих радника у селу, а овако ништа. Све му попи и поједе други...

Данас, кад су њихови синови отишли далеко од наших села и од наших брда, Милојка понекад, кад је дан кишан, кад се уз потоке вуку памучасте магле, стане уз прозор, загледа се у мокру џаду пред кућом и каже Радовану:

»Баш је ружан дан... Да хоће неко наићи џадом да попричамо«...

Сад је брзо испрегла волове из јарма, увела их у шталу и пред свакога бацила по нарамак сијена, обрисала кецељом руке и ушла у кућу. Поздравила се с гостом, упитала за здравље, принијела флашу с ракијом и тањир сира, па наложила ватру да загрије ручак.

Принијела је јело, сјела покрај шпорета и склопила руке у крилу гледајући госта. Кад је видјела како момак једе као да крампом одваљује, насмијешила се добродушно и помислила:

»Баш добро што сам синоћ два хљеба умијесила.«

Посједјели су, попричали с пролазником, а кад су га скоро у сумрак испратили до џаде и коња му извели, застали су и ћутке дуго ослушкивали топот копита што се лагано гасио на западу.

»Баш фино момче!« - каза Радован замишљено.

»Фино« - сложи се Милојка – »исти наш Јован.«

А кад су сјели на кладу пред кућом и загледали се у звијезде, обоје су били некако задовољни, као да су добар посао урадили.

Радован задовољно запали цигарету, одби неколико димова и каза:

»Би лијеп дан данас.«

»Баш лијеп« – сложи се Милојка.