Митaр Шарић

Никољдан у Пребиловцима

Леп jесењи, медитерански дан. Деветнаести децембар, година 1941. Свети Никола. Народ у нашем краjу каже Никољдан. То jе крсна слава Пребиловаца, коју не славе само четири породице у овом селу. Стоjим пред кућом Милана Медића у Пребиловцима, у коjоj живи наша новонастала заjедница од пет „jединаца“. Размишљам о томе како се славио Никољдан прошле, 1940. године, али и оних раниjих. Људи, родбина и приjатељи, коjи долазе на славу зову сепићари. Они из удаљениjих места долазе на конак уочи Никољдана, а одлазе сутрадан по Никољдану. Неки пићари долазе на коњима, упарађени у народну ношњу. Понеко jе обучен у црногорску народну ношњу, коjа због своjе лепоте и дивних боjа изазива дивљење свих, посебно деце. Село jе пуно пићара из многих места Херцеговине. При пролазу кроз село, пићари се гласно поздрављаjу са домаћинима и опходе се jедни према другима благонаклоно и срдачно. Милина је видети осетити такву срдачност и чути толико лепих и топлих речи. На Никољдан увече одржавала се традиционална никољданска забава у Основноj школи „Краљ Милутин“, коjу су посећивали, поред пићара, и домаћи и наjугледниjи људи Херцеговине. После забаве, наставља се до зоре народно весеље. *** Ове 1941. године нико нам неће доћи. Нема пићара. Нема забаве. Како обележити Никољдан без породица и пићара?! На дневним седељкама пред Медића кућом, људи су се договорили да се Никољдан прослави на исти начин као и до сада, уз jедан изузетак. Свећа, коjа се пали за славу, неће се палити, као до сада, на дубовоj (храстовоj) облици, већ на пушки, пушчаноj цеви – прецизниjе на шупљику пушке. На Никољдан у нашоj заjедници горело jе пет свећа, jер ми чинимо остатке пет породица. Четири су гореле на пушкама, а jедна на храстовоj облици, jер jа до тог дана нисам имао пушку. Исто су поступиле и остале новонастале породичне заjеднице. Нас петорица, устали смо, како jе и обичај, у 12 сати и кренули на молитву, а потом смо ручали. Дан је био сунчан и ми смо после ручка изашли из куће. Неочекивано, у jедном тренутку чули смо песму у Булутовоj махали. Погледасмо се немо, зачудисмо се и упитасмо се: ко пева после убиства народа? У Пребиловцима се ниjе чула песма пуних осам месеци, тачније од априла, када jе наша држава окупирана, па до Никољдана. Након песме, видесмо да из Булутове махале излази група загрљених људи. Корача та група, пева и застајкује. Скупљаjу се испод школе, на простору коjи jе омеђен потпорним зидом школског дворишта, Ждракановића кућама и Булутовом махалом – у наjстрожем центру села. Испред Медећа кућа препознаjем двоjицу високих људи: Гоjка Булута и Милана Медана из села Ортиjеша код Мостара, човека горостасне грађе, са шаjкачом на глави и, чини ми се, крупним брковима на лицу. Он и Гоjко су загрљени и у средини ланца загрљених. Дошао Милан у исти дан на славу као и лане сестри Стани и мужа jоj, његова зета Душана Лоле Булута, али  не нађе сестру Стану нити кћерке јој Jоку од четири године  и Мирjану од две године. Усниле су 6. августа 1941. године вечити сан, бачене усташком злочиначком руком у понор Шурманачке jаме. Милан, мучен жељом да искаже бол, подстрекао је Булуте да кроз песму заjеднички искажу бол. Jедини човек, онај са стране међу Булутима, запевао jе громогласно, а Булути прихватили песму са таквим узбуђењем коjе их jе свеколике намах дигло на ноге. Као кад жишка падне у бензин, разбуктала су у људима наjдубља осећања туге, бола и жалости, помешана с радошћу, гордошћу, пркосом... Истог тренутка синула им jе идеjа да онако загрљени изађу на наше сабориште код школе. Њихова песма и поjава на отвореном  и у средини села, деловала jе као зов трубе на збор. Као по команди, журно и устрептало пођосмо у сусрет њима и песми. Трчи испред нас Новица Ново Шарић. Навире све живо: Драгићи (Драгићевићи), Шарићи, Ћирићи, Трипковићи, Брњаши (Брњашићи), Ждракановићи, Сухићи, Мирковићи и они из Ћук породице. Све се слило, збило у jедан округли, велики мушки хор под школом – лицем у лице и прихватило песму. Ушао сам у школско двориште, да са платоа посматрам овај незаборавни призор. Пева се снажно, мушки и из дубоке свести о тешкоj несрећи коjа их jе задесила, али и из осећања и мисли, потребе да се песмом јави душманима да смо овде, да смо живи, да смо  претраjали и да нисмо нестали. Јечи песма као грмљавина и одjекуjе околним брдима, а онда та пркосна песма постепено јењава. У душама несрећника расла је туга кроз песму. И већ су се искриле сузе у очима многих и оне су незаустављиво потекле. И понеки гласови постајали су све мукли, мењали и реметили пркосни тон песме, којим су још певали неки. У тој аритмији гласова мешала се туга и пркос, једни су већ плакали, а дуги су сузе гушили у запевним повисилицама песме. Био сам узбуђен и ганут до суза. Све се у мени ускомешало, тако да нисам успевао да упамтим ниједну једину реч те чудне и тешке песме. Памтим jедино слику тог скупа, узруjаног, устрепталог, певаjућег и тугуjућег. Кад сам већ одрастао и када сам се у позоришту упознао са одређеним потресним призорима у позоришним представама и са драмом као врстом књижевног дела, озбиљног и потресног садржаjа – схватио сам да још увек у позоришту нисам видео оригиналниjе и потресније драмско дело од оног које сам упознао и доживео 1941. године на отвореној сцени за време прослављања Никољдана у Пребиловцима. Био сам тако опчињем тим прослављањем да не памтим како се и када разишао скуп испод школе, нити знам шта jе са мном било. Заиста, не памтим, вероватно су ме одвели у нечију кућу... Испаде као да сам све то сањао, а не да сам присуствовао том реално надреалном догађаjу.

* * Прича Никољдан у Пребиловцима представља одломак из необjављене књиге Митра Шарића. Књига носи jедноставан наслов – Пребиловци, име села о коjем се слови у њој. У времену о коме се овдје свједочи, аутор jе, како је сам прецизно записао, имао 12 година, 9 мjесеци и 24 дана. Био jе jедини преживjели члан породице. Породична заjедница у коjоj jе живио састоjала се од пет чланова – и то пет „jединаца“, сваки од њих био jе jедини преживjели члан породице. Били су то Новица и Митар Шарић, Боро и Милан (Ћебер) Булут и Миленко Медић. Митар Шарић је ову причу из своје књиге послао на адресу часописа Диjаспора. И док jе прича чекала да на страницама Дијаспоре угледа свјетлост дана и најави да је она, у ствари, дио из рукoписа обимније сториjе о Пребиловцима, Митар Шарић jе изненада умро у Београду, гдjе jе живио послиjе Другог светског рата. Људи долазе и одлазе, њихове приче и приче о њима остаjу. Ово jе jедна таква прича о селу коjе jе против своjе воље и воље његових житеља, израсло у симбол мучеништва и страдања српског народа. Село Пребиловци налази се у доњоj Херцеговини, на граници са Далмациjом. Од око хиљаду становника овог села, Други свjетски рат су преживела 172 становника. Заувиjек jе угашено 36 огњишта, а нестале су 52 фамилиjе, од коjих су неке имале више од десет чланова. Шарићеву 

Након што је завичајни портал Пребиловци-село на интернету http://www.prebilovci.net/ пренио

Дијаспорину причу Никољдан у Пребиловцима (рубрика Штампа о Пребиловцима), одатле је пренјело више интернет страница.