1.
Мобилисани, стари и млади, да носе рањенике, али и својом вољом као борци, одлазили су без посебних ријечи, поздрављања и опраштања, с осјећајем да ће се за неколико дана вратити, да ће се све смирити и доћи на своје мјесто.

Познатих брда, главица, засеока и путељака било је све мање, нестали су и виногради са грмовима смокава. Книн се више није видио, нити се њему могло вратити. Ишло се кроз Лику – другачију, хладну, пуну густих букових шума, пусту и попаљену.

Код села Стара Стража, Отон и Пађене била је она страшна борба, пробој, гдје су многи рањени похватани, одведени у кнински затвор, у групама извођени на суђење у Лађин хотел, а пресуда је била само једна – смрт стрељњем.

Од ријетких гласника стизале су вијести да је читава Дивизија, с војводом Момчилом прошла кроз Лику, Горски Котар, Словенију гдје су се кратко задржали, па преко набујале Соче у Италију. Код Палманове предали су оружје Енглезима, спасили главе, а ови их упутили у неке логоре, дубље у Италију.

Родбина је одахнула: боље да су и тамо, живи и здрави, код куће тешко да би главу сачували.

Почеше из логора Еболија код Напуља стизати писма – шкрта, са неколико реченица, о себи само толико да су живи и здрави, поздрављaње свих, не помињање скорог виђења, нити слућења каква их будућност чека и гдје ће се скрасити. Даће Бог, биће и боље, сви као један писали су.

Та прва писма нису имала праву адресу пошиљаоца и није им се могло одговорити.

У сеоском Народном одбору писма су први отварали и читали ознаши Тескара и Вукасовић, наслађивали се кратким јасним порукама као исклесаним у камену, подвлачили неке ријечи црвеном оловком, при помињању било ког имена псовали бандитску мајку, губили се у замршеном сплету породичних лоза. Звали су браћу, сестре, очеве и мајке на саслушање, пријетили и уцјењивали, махали испред очију отвореним ковертама, тражили од браће и сестара да извикују пароле против Краља, четника и свјетске реакције. Очеви и мајке су били другачији: најважније су чули, дијете им је живо, јавило се писмом, ако им га и не уруче, доћи ће нова и нова, промјениће се и ово чудо. Мудро су ћутали, нису се претјерано плашили, одлазили мирно ако им толико жрљени коверат и не би био уручен. Знали су доро своју дјецу – неће тако лако одустати, биће још писама.

Па и када би писмо било уручено примаоцу није се све на томе завршавало. Бањивали су ознаши изненада у четничку кућу, тражили писмо на поновно читање, да још нешто провјере, вршили претрес, одмицали шпоретић ”козу”, кашунчиће и ковчеге, куцали по неомалтерисаним и неокреченим зидовима, завлачили се на таване, пријетили, поново позивали у Одбор, читали неке законе. Родитељи и браћа су знали само једно: бити што више слијеп и глув, заборавити сва слова, ни на каквом се папиру-записнику не смију потписати.

Писма су и даље стизала, сад из неког логора у Њемачкој, јављали су слободно да ће ускоро у Енглеску, Америку, Канаду, Аустралију, слали фотографије – лијепо обучени, са краватама, хвалили се да су научили бицикл возити, неки и аута. Из писама је избијала нада, срећа, све је некако било другачије и опширније.

Ознаши су постали удбаши – и даље су отварали писма, пријетили, говорили да нема тог кутка на кугли земаљској гдје се четници од њих могу сакрити. Наћи ће они њих, има времена, не жури им се.

Пошто је на писму била права адреса пошиљаоца, могло се и отписати. Одговор на синовљево писмо смишљан је по мјесец дана, ишло се у Книн и куповала ”авијунскка” коверта, наливперо и бочица мастила која се чувала гдје и освећена водица. Тада је искрснуо велики проблем: које унуче одабрати да одговори на писмо, да неће излазити ван куће нешто од онога што се писало, али и да не прескочи нешто од онога што му се каже.

Дан када је писано писмо био је празник -  није се ништа радило, унук није ишао у школу, затварала су се врата на таванској собици, одигравала се од свих скривана враџбина, у старца и дијете усељавао се необичан страх и стрепња.

Послије првих исписаних слова дјед загледа непозате кривуље, сумња у унокову писменост, дао би неке савјете, али се боји да што не поквари, храбри унука, тражи да му се прва написана реченице десетак пута прочита, присјећа се да није шта заборавио: како то лако из главе нестане све оно што је мјесец дана смишљао. Јавља се о здрављу ближе и даље родбине, које од Бога и њему сви желе, а онда се жали како киша није пала толико и толико недјеља па је година слабо родила. Жалио би се старац и на скупоћу и порез, али зна он да ће ово писмо прије поласка у Америку бити читано, па одустаје.

Са сљедећим синовљевим писмом стигне и доларски чек. Сви се у кући окупе, изљубе писмо, жене се расплачу, а син пише – пошто је година слабо родила шаље им нешто новца, да не буду посљедњи у селу, да људски опреме славу и Божић.

Почели су стизати и пакети пуни свакојаке робе – изношених панталона, фланеловских каубојских кошуља, широких и шарених, са више џепова. Дјед из пакета једну по једну ствар вади, гробна је тишина, мјерка своју чељад од главе до пете, па комад одјеће, брзо и непогрешиво одређује коме треба да припадне; противљења и буњења нема, за себе прави посебну гомилу. Послије диобе претресају се џепови – можда је у њима заборављен неки долар или упућена скривена порука. Али, налазе се само карте; трамвајске, аутобуске, биоскопске и из зоолошког врта. Не бацају се, пажљиво се чувају, погађа њихова права вриједност.

Ослобдили се старци, почели синове у писмима питати јесу ли се оженили, ако нису – шта чекају, њихових врсника дјеца већ у школи. Синови су брзо одговарали, да се нису оженили – би радо, само тамо гдје су они мало је наше чељади, а они неће Американке, Енглескиње и остале странкиње. Не поштују довољно мужеве, воле да заповједају, не би хтјеле учити ни наш језик, пуше, пију, возе аута, стотине мана имају.

Старци су овакве одговоре једва дочекали, почели мјеркати домаће цуре, тихо им обећавали златна брда и долине својих синова, тражити фотографије, слати по неколико у једном писму, те каква је која, какви су родитељи, каква ужа и шира породична лоза.

Мјеркањa, бирање и дописивање цура и момака у туђини трајала су мјесецима, па и гдинама, тешко се пасош добијао, није се могло лако отпутовати будућем мужу, морало се лично ићи у Загреб до конзулата, или у Београд до саме амбасаде.

Коначно, кад би сви папири били на броју и у реду, правила се свадба – без младожење, али са његoвом уоквиреном сликом на зиду, постављеном тако да се може брзо склонити ако наиђу непознати гости, удбаши или милиционари. Сакупила се родбина једне и друге фамилије, пјева се и пије, старци дрхте, моле да се не пјевају пјесме о Косову, Обилићу и Принципу, може неко од завидљивих комшија пријавити и све покварити. Младa у соби прима посљедње савјете од мајке, тетака и стрина, ни мртва не смије признати да је мјесец дана била на прузи, може је будући муж вратити, онда није нигдје пристала, осим да се утопи у виру зеленом.

Послије свадбе младу уплакану сви изљубе, са пјесмом и вином читаво село је прати на жељезничку станицу, она у њедрима крије и стално пипа пасош. Другарице пуне зависти, а и с надом да ће се и њима овако нешто остварити, спјевавају јој пјесме о будућој срећи. Из других села, иза каменитих зидића, пристижу гроње народа, да јој зажеле срећан пут, да пренесе поруку неком њиховом. Магарци и муле вуку ковчеге са цурском опремом – пажљиво ткане биљце, прегаче, зобнице, садаке, вреће, ракију, пршуте. Разочарању није било краја, кад су отац или брат, највећи дио тог морали вратити са аеродрома, нису им хтјели примити у авион.

Послије снајиног одласка, писма би се из једног и из другог правца нагло прориједила – након годину дана стигла би синовљева слика са унуком: син већ проћелав, боре преко чела, унучић замотан у бундицу, у даљини се назиру облаци дима. На полеђини слике натпис: са бебом на једном мосту испод којег стално пролазе аутомобили. Чикаго – 12 – 4 – 53.

2.
(Чуо од Шпире Ц. у Сплиту, августа 1984. године)

Студенту педагогије Шпири Ц. на једном зимском сајму у Полачи, одвојивши се од другарица, смјело и отворено приђе једна цура, порукова се, без освртања ко све чује, гласно каже:

”Друже Шпиро, ја сам Ика Малић. Имам момка Душана у Инглеској, у Лестеру, отишао са четнницима. Пише ми и тражи ме себи, али ми не дају пасош… Помози ми.”

Збуњен и изненађен отвореношћу цуре Шпиро обећа, кад се врати у Загреб, да ће се распитати и учинити шта може. Одмах се упитао како да јој помогме: није на добром гласу, без стипендије је, воде га као четничког сина. (Из винограда, са копања оца су му босог дигли четници, да им уз Козјак носи муницију. Са книнске фортице, талијанска артиљерија гађајући насумице Козјак тешко је ранила Шпириног оца. Четници су га оставили, пристигли су партизани, комесар Бодул са највећим гуштом га докрајчио.)

Испричао Шпиро све ово свом другу медицинару Бошку П. из сусједног села и овај каже:

”Срамота је да не пробамо…Нек иде цура код оног с ким се воли.”

Познавали су једног удбаша, земљака, често су с њим играли шах, прегањали се, вукли га у студентска друштва, упознавали с колегиницама, што је овај обилато користио. Улучили су згодну прилику, кад је овај био расположен. Шпиро му исприча читаву причу и на крају каже:

”Какви сте?... Што јој сиротици не дате пасош? Нек оде момку, нек се сиротиња споји.”

Удбаш је пробао изврдати, чак одржати и предавање о злим намјерама непријатељске емиграције, зна ли Шпиро чији је син, али овај није одустајао и удбаш обећа да ће помоћи да Ика Малић добије пасош.

Јави Шпиро Ики коме треба у Книну да се јави, на кога да се позове, шта све да уради она, а шта њен момак, да би отпутовала у Енглеску.

Послије два мјесеца добије Шпиро телеграм од Ике, да је сачека на загребачком главном колодвору и помогне да отпутује даље.

Шпио и Бошко П. oду на жељезичку станицу, сачекају воз, први Ику примјети Бошко и каже:

”Ено је, враг је однио.”

Угледа је и Шпиро. Уплашено и несигурно Ика је корачала, најсвечаније обучена од главе до пете: бошча, садак, прегача, цурски вуштан, црне вунене чарапе, бијели крпени опанци, натоварена с двије танке вреће, вуче своју цурску доту,

Бошко П. гунђа:

”Види, како се обукла, враг је однио. Права чобаница. Из твог је села, није из мог, ја с њом таквом Загребом нећу шетати. Шетај ти.”

Одведу Шипо и Бошко Ику у своју студентску собу, да се мало одмори и сабере, да ураде још шта треба око њеног одласка. Одмах се увјерила Ика да њени младићи, иако школовани и паметни, јадно и тешко живе, биједно се хране, шупљи им лактови и ципеле. Обећа да их неће заборавити, нити њен Душан. Шпиро га зна, бољи је од крува који се једе.

Отпутовала Ика и послије десетак дана стигне писмо – заједно с мужем Душаном захваљује се и обоје помињу да их неће заборавити. Заиста, убрзо је стигао пакет с дванаест бијелих перлонских кошуља које су Шпиро и Бошко с највећим поносом облачили одлазећи на плесове, чак су једну поклонили и оном удбашу, шалећи се да би посао слања цура код четника могли развти и усавршити и добро зарађивати

3.
Наставак ове приче чуо у Лестеру, крајем марта 1991. године

Допутовала Ика у Лондон, дочекао је будући муж Душан, одмах одвео у Лестер, у изнајмљени станчић, гдје су већ чекали његови другови и њихове жене. Ика се у путу накупила страха, унезвјерена, неколико дана није спавала. Душан јој се пуно промјенио, каква ли се она њему чини, неће је ваљда вратити натраг.

Засипали су је питањима, требало је на свако одговорити. Највише се причало о комшијама и рођацима који су ушли у Партију, неки су постали и одборници. Било је прича о откупу жита, вуне, пражњењу кашуна, тјерању на изградњу пруге, затврању, о сеоском силику Боџи. Вјешто је Ика крила да је и она мјесец дана провела у Истри, у руднику Раши. Ето, њој се посрећило, слагала је, нису је дирали, ишла је стално за овцама.

Шкргутали су бивши четници зубима, пријетили, помињали освету и дан кад ће се вратити и све наплатити.

Одмакла ноћ, послије разговора и суза пјевало се ”по нашку”, али не сувише гласно да се не пробуде Енглези. Ика је стално испод ока гледала свог Душана – превише је смркнут и ћутљив, можда му се не допада, прави план како да је врати натраг.

У зору, разишли су се сви, чека их посао, у станчићу пуном дима, прича и пјесама завичаја, остали су сами Душан и Ика – она у истој одјећи у којој је кренула из Полаче. Душан јој каже:

”Видим, пуно си уморна…Жао ми те…Ево ти амо у овој соби кревет, лези и наспавај се, а ја ћу ође на отоману.”

Ики навре крв у образе: дакле, то је, не допада му се, вратиће је натраг. Који ли је то комшија, док је била на путу, писмом већ нешто ружно о њој натрунио?

Устане, скине седак и прегачу, искосјери се, погледа крвнички у Душана и каже:

”Нијесам ја Душане, толики пут превалила да би ође сама спавала.”

Тако је Ика остала у Лестеру.

____
1994.