Зашто код Срба и данас доминира писмо које је најмање пет деценија, најчешће под насиљем у комунистичкој Југославији, замењивало српско хиљадугодишње ћирилично писмо. О томе како власт не спроводи Члан 10. Устава Републике Србије, а лингвисти још увек задржавају у Правопису српскога језика из 1993., противно Уставу своје државе, двоазбучје- за Дијаспору говори Драгољуб Збиљић, председник Удружења ”Ћирилица” из Новог Сада.

Дијаспора од почетка негује ћирилично писмо. У рубрици ”Живот ћирилице” објавили смо, на основу истраживања међу Србима у Шведској, серију текстова о односу Срба у овој земљи према ћирилици и ћириличном писму. Најкраће, у истраживању чије је резултате oбјавио у штампаној Дијаспори Боривоје Живковић из Удружења Ћирилица из Малмеа, пресликана је слика из Отаџбине и међу Србе који живе овде на северу Европе. Ћирилица је и овде у немилости, али мање него у Отаџбини.

Драгољуб Збиљић скоро цели радни век посветио је ћирилици. Његова тринаеста књига носи наслов„Тројански коњ у српском језику“. Реч је о делу које је у рукопису и чека издавача.

Замолили смо господиа Збиљића да за наше читаоце каже реч више о мотивима да напише ову књигу и да је тако представи читаоцима Дијаспоре. Могуће је, зашто не, да прилог о овој књизи а тиме и о озбиљним проблемима са којима се сукобљава ћирилица у Отаџбини заинтересујемо неког од издавача или спонзора да се ово дело нађе у рукама читалаца.

- Оно што ме је покренуло да напишем специјално ову тринаесту књигу с насловом Тројански коњ у српском језику: опис стања и передлог решења јесте моје чуђење што српски лингвисти још не виде довољно шта се догодило са српским језиком, а посебно са српским писмом – најсавршенијим алфабетом на свету према тврдњи не само наших него и страних стручњака за језик и писмо.

Српска званична лингвистика (она која одлучује о обиму и начину изучавања српског језика и писма у школама, пре свега) и даље тумачи српски као „заједнички језик“, а не изворни језик српског народа. Таквим својим учењем они су кривотворили Вука Стефановића Караџића, па су му, с једне стране, писали у похвалу оде, а, с друге стране, почели су погрешно тумачити српски језик убрзо после његове смрти (1864). Тако је, захваљујући погрешном учењу српских лингвиста после Вука, српски језик кренуо погрешним путем. Наиме, хрватски лингвисти су не само без отпора српских лингвиста него и уз њихову помоћ почели преименовљавање српског језика најпре у „хрватски или српски језик“, па краће време у „хрватскосрпски“ да би касних шездесетих година XX века свој језик већ прозвали хрватским именом а раних деведесетих година XX века већ су „хрватски језик“ озваничили и у међународним институцијама. Српски лингвисти, који су раније и сами одобравали та преименовања српског језика нису дали никакав званичан међународни отпор том преименовању и присвајању српског језика. Тако се догодило да је ускоро српски језик изнедрио још два језика – „босански/бошњачки“ и, однедавно, „црногорски“. Сада постоје наговештаји да ће почети „рађање“ још једног језика из српског језика – „војвођанског“.

О томе свему детаљније се говори у мојој књизиТројански коњ у српском језику коју још не можемо да штампамо због недостатка новца. Наслов је дат тако јер се наметнуто преузимање хрватског писма међу Србима у време жестоког комунизма под Јосипом Брозом наставило у данашње време и српско најсавршеније писмо у свету, српска (вуковска) ћирилица данас је и у Србији – и поред њене апсолутне фомалне уставне заштите у Члану 10. Устава Србије усвојеног на референдуму народа који се одлучио попут свих европских народа за једно писмо у свом језику – сведена на спорадичност, на изузетке у јавној употреби.

У Србији данас имамо све исписано или на страном језику и писму или, ако је што исписано јавно на српском језику, исписано је углавном на хрватском абецедном писму које не одговара природи српскога језика нарочито због чињенице да у тој латиници постоје три диграфа која често стварају и збрку у значењу. То је асполутно противно начину усавршавања писма у Вуковој обради српске ћирилице. А та хрватска абецеда која је преплавила Србију и српски језик у време комунниста данас истискује последње остаке ћирилице и пердставља вишеструку опасност за српски језик и српски народ. Каква је та опасност – открива детаљније моја тринаеста књига по реду.

- Које све чињенице предочавате читаоцима у најновијем делу?
- У књизи се предочава погубна чињеница да се у Србији још не спроводи Устав који је решио питање писма српског језика на начин који се примењује у целој Европи где имате апсолутну примену неписаног правила у пракси: за један језик и један народ – једно писмо. У целом престижнмом свету и у сваком престижном језику само су српски лингвисти наопако и противно светској пракси направили правопис с двоазбучјем. А зна се да је двоазбучје само привремено решење питања писма. А народ не може да скакуће свакодневно у свом језику с једног писма на друго. То се данас нигде не ради. Нормално је да се народ мора опредељивати за једно писмо јер су два писма једном језику и народу потпуно непотребна. И код Срба побеђује данас оно писмо које је најмање пет деценија најчешће под насиљем у комунистичкој Југославији замењивало српско хиљадугодишње писмо. И у околностима када власт не спроводи Члан 10. Устава Републике Србије, а лингвисти противно светској пракси још задржавају у Правопису српскога језика (1993.) противно и Уставу своје државе двоазбучје – хрватском писму даје се свуда предност. А да у свему томе буде нешто истовремено и најтрагичнхије, пре свега, али и најсмешније – српски лингвисти су 2001. године први пут званично преименовали хрватску абецеду у „српску латиничку абецеду“ и тако су обрукали Србе пред хрватским народом и пред светом коме је сасвимм јасно чије је то абецедно писмо. А један новосадски књижевни критичар који се бави и српским језиком (Петар Милосављевић) чак је први пут приписао никоме другоме до Вуку Стефановићу Караџићи да је он творац те хрватске латинице само зато што је Вук 1827. године у свој Први Српски буклвар унео у трабелчу, поред осталих тадашњих европских писама, хрватску абецеду под именом „илирски алфабет“. А зна се да су Вука у то време готово разапињали на крст само зато што је попустио свом пријатељу Јернеју Копитару и увео једно латиничко слово (ј) у српско ћириличко писмо.

Моја, дакле, књига Тројански коњ у српском језику – опис стања и предлог решења, с једне стране раскринкава готово непоправљиве грешке српских лингвиста првенствено у вези с писмом, али и језиком, и, с друге старне, предлаже једино могуће и корисно исправно решење тог питања у складу с престижном светском праксом.

- Како изаћи из језичког вртлога у којем је све мање ћирилице?
- Ваше питање је основно у свему овоме. И одлично је постављено. То је уистину прави „језички вртлог у коме је све мање ћирилице“, како тачно рекосте. А ја додајем – „вртлога“ који ће сасвим истиснути ово мало преостале српске ћирилице уколико се настави неспровођење Члана 10. Устава Републике Србије из 2006. а посебно уколико се српски лингвисти не сете да су они једини у целој Европи и у целом престижном свету наопако решили питање писма у српском језику.

Да би избегли у будућности културолошки, али и сваки други, приговор за не само неуобичајено у Европи и престижном свету „подвођење туђе (латиничке) абецеде српском језику“ него и за сасвим извесну смрт српске ћирилице као најлепше и најсавршеније азбуке у свету, српски лингвисти треба да напусте комунистички идеолошки термин „богатство двоазбучја“ и да донесу стручно решење које је познато и јединствено на целој европској и свој престижној светској језичкој мапи. То решење јесте у свету једино владајуће код свих језика – једноазбучје: за један језик и један народ – једно писмо. У том случају не само да би српски језик био у нормалном „браку“ с једном азбуком него би и сви Срби тако били јединствени у свом језику у оној мери у којој су културолошки јединствени сви други напредни једноазбучни народи у свом језику. Овако, Срби ће бити сами са собом у све већем неспоразуму. Чак и у извесној „свађи“.

Решење овог проблема није уопште тешко. Нема потребе да српски лингвисти и даље у језичкој науци измишљају „топлу воду“ („богатство двоазбучја“) кад тако нико не ради у престиожном свету. За једноазбучно решење знали су сви ранији Срби и стари српски лингвисти. То значи – поновно усклађивање с престижним решењем и праксом каква влада у целој Европи и свему престижном свету: за један народ и један језик – једно (исто) писмо. У српском језику – српско писмо (српска, мркаљ-вуковска ћирилица), баш како је то исправно референдумски усвојено и записано у Уставу Републике Србије (Члан 10). Дакле, једноазбучје и у овом случају. Нису глупи други народи који у Европи без изузетка сви за свој језик имају једно писмо. Двоазбучје је раније понегде увођено само у још недовољно цивилизованим и недовољно описмењеним народима када се желело замењивање свога писма туђим или замењивање претходног свог писма својим новим писмом. Срби данас немају озбиљног разлога да у свом језику замењују савршеније (српско ћириличко писмо) мање савршеним писмом (хрватском латиницом) за природу свог језика, јер су ту замену писма Срби на време урадили, већ крајем деветог века када су почели замењивање компликованије глагољице савршенијом ћирилицом.

---------

© Дијаспора/Diaspora, Стокхолм / Stokholm
Објављено у децемнру 2009. Године