Од часа кад су дошли на власт, прва им је брига била да те ПРОМЕНЕ искажу и тиме, што ће масовно и ригорозно гушити ћирилицу, стварајући тако ту своју БОЉУ СРБИЈУ, како би је расрбљенију лакше умували у Европу. Сад се већ и државне установе, као што су министарства, која су, иначе, уставно обавезна да опште са подређеним им народом - ћирилицом, не либе да јавни живот регулишу латиницом. Тако Министарство за приватизацију (а зашто не и за денационализацију?!) окитило је сав Београд латиничним паноима, објашњавајући народу какве ће све благодети да наиђу кад им странци све откупе! Или, Министарство за здравље, за време недавног крос контрија, са мноштвом латиничних парола, од Славије до Калемегдана, упозорава народ како ће, кад овлада латиницом овладати и сопственим здрављем! А већ о државној телевизији, новинама, жутој штампи, рекламама, фирмама, афисама, плакатима... да не говоримо, све то форсираним маршем галопира у Европу, одбацујући при том, све што би и лицке могло да замирише на српско, на што будно мотре ДОС-ове делије, како не би нешто субверзивно промакло, као сад, рецимо, тај Батићев рефрендум! То јест, јасно и гласно, каже Свилановић: "Има да нас нема, ако мислимо да уђемо у Европу!".
И тако, свак на свом сектору и свом видокуругу - чисти!
Наравно, "свак" је онај који припада ДОС-у, који му је омогућио да буде - власт, тј. да има свој сектор и свој видокруг. И тај свако има да води строго рачуна најпре и највише о једном: све мора да буде - проЗападно, што и Влада непрестано истиче и изјављује, на свим белосветским скуповима и интимним сусретима, да је она сама скроз на скроз - проЗападна.
И како свуда, где има оних са сопственим сектором и соственим видокругом, тако се и у Позоришном музеју Србије успостави једна женска индивидуа са улице (пардон, са статусом хонорарног отпуштеног критичара из НИН-а, због неписмености) за директора, и као прво уклони ћирилицу са свог видика. Тако музејски часопис "Театрон" постаде европски, тј. латинични, свеједно што је сав позоришни материјал (додуше за сада) ћирилички, јер су сва позоришта у Србији, још увек - народна, а народ је још увек српски. Што, дабоме, тој госпођици по имену Ксенија Радуловић, не значи ништа, јер је она постављена од гце Александре Јовићевић, помоћника министра за културу, што јавно на државној ТВ изјављује да се гади патриотизма, да никад патриота и није била. У том правцу и смеру, директорка узима трећег Црногорца за уредника часописа, Ивана Меденицу, што се све заједно не свиђа српском саставу музеја, и они, лепо, колективно и писмено поднесу оставке на чланство у Редакцији реченог "Театрона". Два музејска саветника и четири кустоса, дакле, они на којима почива цела музејска активност. Затражише, и да се њихово писмо заведе у протокол, ал´ директорка забрани, и именова ванмузејску редакцију, која је, пошто је морала знати разлог свом именовању, прихватила и преименовање часописа у латинични, који као такав и потписује. Аферим!
Дакле, одузеше нам још једну ћирилицу и прогласише то европским и културним чином, такорећи, деконтаминацијом од српства и на том сектору и у том видокругу.
Ја нећу да улазим у садржај те "нове серије" часописа "Театрон", која је одмах, у први план, истакла рат као српску кривицу, пљујући по народу што није тражио политички бунт са сцене, већ се, напротив, забављао Лабисем и Фејдоом, док је Дубровник сравњен са земљом; штавише, Срби су имали да баце оружје и не убијају своје дојучерашње пријатеље и другове, свеједно што су они јуришали на Србе, рушећи Пакраце и мостарске катедрале... јер, свака штампана ствар има своју судбину и једном ће, кад тад, изаћи на чистину хоризонта, тј. ако нама Србима предстоји уопште то и такво бистро плаветнило, али се питам, зар није било по њих саветније, да по нама пљују ћирилицом! Јер, овако, на туђем писму, то нас и не мора да дотиче, сем ако не желе да се додворе онима који су нас убијали и са вековних огњишта прогањали, јер нисмо хтели да признамо да на њима не постојимо. Али, ни за њих није баш много саветно, јер они не желе да се сећају тог што су, уз помоћ света, срећно са нама прогурали. За њих је то, ад акта.
У сваком случају све је то ружно до гадости и повраћања.
Али, то није од јуче. Драмска академија, илити Факултет драмске уметности, та хередитарно полуинтелектуална установа, одавно је легло антисрпства. Ту има професора, сада тзв. Универзитета уметности (Мирјана Драгићевић-Шешић), који предају и пишу, између осталог, да је прослава српске Нове године крајње примитиван чин, ту има професора који траже да се Срби денацификују (Филип Давид), ту има професора који се одричу сопствених просрпских резија (Гулобњаче и Ваљевска болница - Дејан Мијач), ту има професора који су побегли у Хрватску и тамо се прогласили за хрватске редитеље (Арса Јовановић), ту има професора који се хвале антипатриотизмом (Александар Јовићевић), ту има професора који организују Центре за деконтаминацију од српства (Борка Павићевић), ту има професора који напуштају тај Факултет у време кад на све стране убијају Србе, тражећи да Срби не ратују, тј. да се не бране и то проглашавају врхунским моралним чином (Мирјана Миочиновић)... да се набрајамо, ту има професора који потписују овај нови латинички "Театрон", пласирајући преко њега антисрпску хајку...
Коначно, ту има студената који магистрирају на режијма професора који се одриче својих просрпских режија!
Тај магистар је управо данашњи директор Позоришног музеја, гца Кценија Радуловић.
Књижевне новине, Београд
Година ЛИВ, број 1058
15-31 мај 2002. страна 22
