|
Историја ћирилице |
|
Ћирилица је млађе, најраспрострањеније словенско писмо. Развила се из грчког писма. Њоме се служе Срби, Бугари, Руси и Македонци, а била је дуже времена у употреби и у појединим деловима Хрватске. Пише: Проф. др Драгутин Фуруновић У историјским изворима нема сигурних података о томе како је и када настала, и ко је саставио ово писмо. Неки научници сматрају да ју је саставио Ћирило за своје мисионарске потребе у Моравској, други ту заслугу приписују Ћириловом брату Методију , а трећи (Шафарик на пример) неком од Ћирилових ученика, у првом реду Св. Клименту Охридском , који је умро 916 године, а у чијем се "житију" (животопису) то спомиње као његова заслуга. Међутим, у најстаријем житију написаном на грчком језику, и приписиваном охридском архиепископу Теофилакту (1084-1108) не спомиње се никакво Климентово учешће у настанку ћирилице. У другом пак житију, познатијем и краћем, које се приписује охридском архиепископу Димитрију Хоматијану , сачуваном у рукупоису из XIII века, стоји да је Климент "измислио ради веће јасноће и другачије знаке за слова, него што их је био измислио мудри Ћирило ". По мишљењу руског слависте Григорија Иљинског и бугарског историчара Василиа Златарског , ћирилица је настала у Бугарској, у бугарској престоници Преславу , на самом почетку владавине кнеза и потоњег бугарског цара Симеона (839-927), у чије је време Бугарска доживела златни век своје књижевности. По том тврђењу Симеон је поверио уређење новог писма свештенику Константину , епископу преславском, једном од најспособнијих млађих ученика Солунске Браће. Исто то мисли и професор Петар Ђорђић, наш најбољи познавалац ове области. Једна легенда спомиње као изумитеља ћирилице чак и Далматинца Св. Јеронима из Стридона , али је то без икаквог основа. Сам назив ћирилица настао је тек у XV веку у Кијевској школи, а све до XI века глагољица је називана куриловицом . Наука сматра да је ћирилица настала око 900. године у Бугарској. Међутим, најстарији датирани ћирилски споменик јесте Самуилов натпис из године 993. који је пронађен у Македонији, у селу Герман близу Преспанског језера. Године 1930. нађено је у Преслави, престоници бугарског цара Симеона, неколико мањих, недатираних ћирилиских споемника, за које се претпоставља да су из Симеуновог доба. Међутим, у новије време Марко Вего је изнео низ уверљивих аргумената који говоре да је једна плоча из Хумца , код Љубушког у Херцеговини, старија од преспанског натписа. Старословенска ћирилица је настала из грчког уницијалног писма IX века, које се зове уставно. Из грчке уницијале узета су 23 слова непромјењена, или нешто мало измењена, и њима је додано 14 слова, вероватно из глагољице, за оне гласове словенских језика којих нема у грчком. Из уставне (или уницијалне) ћирилице развила су се временом, преко полууставног (полууницијалног) облика, црквена и световна азбука, којима се данас још служе Срби, Руси, Украјинци и Бугари. Посредством Срба и Бугара ћирилица је постала и румунско национално писмо, којим су се они служили све до 1860. када је укинута службено. Последњи календар штампан ћирилицом на румунском језику изашао је 1911. године. У прво време ћирилица је била у употреби и код Хрвата, особито у Босни, а у Пољичкој републици, близу Сплита, употребљавана је све до укидања те републике, на почетку XIX века. Ћирилица је имала 43 слова, али је реформисана код Срба. Реформу српске ћирилице извршио је Вук Стефановић Караџић (1787-1862) у својој "Писменици сербскога језика по говору простога народа написана Вуком Стефановићем Сербианцем ", у Бечу 1814. године. Вук је у поредговору образложио како словенскосрпски писци употребљавају за српски језик 46 слова. Одбацивши један дио тих слова Вук је створио азбуку од свега 30 слова. * Проф. др Драгутин Фуруновић на страницама ове новине јавио се први пут 2002. године, (број 26.) када је у ауторском тексту објаснио како је и зашто написао тротомно дело Енциклопедија штампарства. Након прилога у "Дијаспори" о том вредном делу, Интернационална библиотека у Стокхолму, која чува и посуђује на читање књиге на језицима усељеника, на оделењу књига на српском језику, има Енциклопедију штампарства Драгутина Фуруновића. |
